Karkatag Kolektiv je umetničko udruženje nastalo u proleće 2009. godine, u Beogradu. U to vreme, kreativno je sarađivalo pet nadarenih članova: Ana Dimirijević, Aleksandar Popović, Milica Ivić, Jovana Lutovac i Marko Dimitrijević. Imajući uvid u Karkatagove projekte kao lični prijatelj, željno sam iščekivala svaku njihovu novu izložbu, i dočekivala ih sa onim istim osećanjem iznenađenosti, i istom reakcijom koju sam doživljavala na početku njihove, sada već slobodno možemo reći, razbuktale umetničke karijere. Uspesi i izložbe su se nizali, a danas uveliko prevazilaze granice naše zemlje.

Photo: Marko Dimitrijević

Photo: Marko Dimitrijević

Ono čime se ovaj kolektiv bavi je zapravo interaktivna umetnost, koja podrazumeva stvaranje i upotrebu mašina i interaktivnih instalacija. U početku, pored oslanjanja na kinetičku umetnost, inspiraciju su nalazili i u starim, odbačenim delovima različitih mašina, pa su radovi većinom bili sastavljani uklapanjem mehanizama, i delova izvađenih iz mašina koje su prethodno imale potpuno drugačiju namenu. To je suštinski uticalo i na estetiku njihovih ranih radova. Materijal koji je u to vreme uglavnom korišćen je bio metal. Vremenom, sve više su se razvijali u tehnološkom smislu, te uvode elektroniku, stakloplastiku i određene specijalne efekte.
Često im je bilo postavljano pitanje o tome šta zapravo znači reč „Karkatag?” Ni ja nisam odolela, i od moje sagovornice, Ane Dimitrijević, dobila sam vrlo neobičan odgovor. Neobičan, a opet, za mene potpuno uklopljen u sve ono što bi se moglo iščitati iz njihovog rada. Naime, jednom prilikom, dva člana budućeg umetničkog udruženja obrela su se nekom zgodom na Kritu, gde su upoznali i proveli neko vreme u druženju sa dvojicom azilanata iz Avganistana. Jedne večeri, u miskomunikaciji potpomognutoj alkoholom, pogrešno su transkribovali reč koja je na avganistanskom trebalo da znači „golicanje“. Ta, u realnosti nepostojeća reč, zanimljive zvučnosti, ostala je zapisana na nekom papiru i kada je došlo vreme za odabir naziva grupe, ona je iskrsla kao najpogodnija.

Karkatagov prvi projekat je bila mašina pod nazivom „Besnilo“, i nastala je u februaru 2010. godine, a prvi put je bila izložena na leto 2010. godine u okviru „Basker Festa“ i to na 2 lokacije u Beogradu: u Knez Mihajlovoj ulici i na Savskom pristaništu. Od tada se pojavljivala na mnogo različitih lokacija i događaja, uglavnom u javnom prostoru i uz interakciju sa publikom. Ovaj projekat bi se mogao opisati kao mašina na biciklistički (pedal) pogon koja je bila namenjena low-tech automatizovanoj proizvodnji balončića od sapunice. Reakcija, i to neumetničke publike, bila je iznenađujuće pozitivna i upravo to je motivisalo i inspirisalo članove da mašinu uzmu kao osnov interakcije, te da im budući projekti budu svojevrstan poziv na igru.

k3

Photo: Milan P. Mihajlović

Istog tog leta, realizovan je i projekat „Wave to the sea”- ljuljaška postavljena na bivšu topovsku terasu, na hrvatskom ostrvu Biševo. Ova mašina potpada pod tzv. site specific rad. Dok bi se neko na njoj ljuljao, pokretao bi gornji deo ljuljaške u obliku mehaničke ruke visine 2m, i na taj način bi mahao prema pučini.
Sledeći rad, „Kinetička bašta” bio je izložen u Centru za likovno obrazovanje- Šumatovačka, u oktobru 2011. godine i bio je deo stalne postavke naredne dve godine. „Kinetička bašta“ je predstavljala poligon sačinjen od više biomorfnih mehaničkih skulptura, za čije je potpuno pokretanje bilo potrebno učešće sedam osoba. Publika je imala prilike da pokreće: mehaničku travu, džinovskog crva, da otvara i zatvara latice cvetova…
Od 2012. godine, stalnu postavku Karkatag Kolektiva čine tri člana: Ana Dimitrijević, Aleksandar Popović i Marko Dimitrijević, uz stalnu saradnju sa ljudima koji dolaze iz različitih grana umetnosti, ali i drugih profesija. Leta te iste godine realizuju projekat pod nazivom „Kad bi se gađali tramvajima“. Ovu instalaciju čine točak i pokretne trake koji simuliraju fabrički pogon. Kretanje stvari koje se nalaze na traci (različite gumene stvari kupljene kod Kineza, kao što su: gumeni masažeri, pojasevi za spasavanje, gumene šnicle, kao i plastično, veštačko cveće…) predstavlja neprekidni krug proizvodnje i potrošnje. Deo ove instalacije korišćen je kasnije u još dva rada: kantri pevač Don Vilijams je koristio točak kao pokretač gramofona (2013. godine), i korišćen je u projektu „Caution: Do not swallow“, gde je točak bio deo performansa, koji je izvođen na više festivala u Britaniji ove godine.

Rad koji je otvorio međunarodni Transeuropa Festival, u novembru 2013. godine u Beogradu, nazvan je „Tumbleweed“. Izrađen je od stakloplastike i bio je pokretan automobilčićem na daljinsko upravljanje koji se nalazio unutar lopte. U novembru ove godine, pojaviće se ponovo u sklopu izložbe u Kulturnom centru Požega.
U proleće 2014. slede projekti: „Takihok” (funkcionalna skulptura- parking za bicikliste dugoprugaše) i “ Kovitlamo se ni iz čega, razbacujući zvezde kao prah”- rad koji je nastao u Berlinu, a premijerno je izložen u Umetničkom paviljonu “Cvijeta Zuzorić”. Projekat je inspirisan fenomenom samoindukovanih epileptičnih napada. Nakon što se udobno smestite u zavaljeno sedište, pokretanjem pedala počinjete da se okrećete oko svoje ose, aktivirajući centrifugalnu silu. Okretanjem ove mašine, pune se kondenzatori bliceva foto-aparata koji se “ispaljuju” u lice osobe koja pedala.

Nakon godinu dana, u maju 2015. godine, nastaje rad koji je bio deo nacionalne selekcije Srbije na “Praškom kvadrijenalu”, pod nazivom “Posle sigurnosti”. Ovaj rad je interaktivna instalacija koja podrazumeva smeštanje različitih električnih alata (bušilice, brusilice…) u galerijski prostor. Publika je bila u mogućnosti da preko kontrolnog punkta, pomoću dva potenciometra pokreće alate tako da oni izgube svoju prvobitnu funkciju i slobodno, divlje i haotično se kreću po podu, proizvodeći buku.

k4

Photo: Marko Dimitrijević

Ovih dana, Karkatag Kolektiv se sprema za odlazak u London, nakon što su na konkursu, sa svojim projektom “The Machine” došli do finalne faze za dobijanje prestižne „The Oxford Samuel Beckett Theatre Trust“ nagrade, koja bi im obezbedila umetničku produkciju u Barbican centru, u Londonu. Ovaj projekat, koji predstavlja performans uz interaktivnu instalaciju, realizovan je u saradnji sa britanskim kolektivom „Collectif and then…“ Poželimo im sreću!

Autor: Ivana Gligorijević

Oglašavanje

O autoru

Avatar

Regionalni magazin. Imate vest? Javite nam: redakcija@adriadaily.com Srbija | Hrvatska | Slovenija | BiH | Crna Gora | Makedonija

Ostavite odgovor

Ovo veb mesto koristi Akismet kako bi smanjilo nepoželjne. Saznajte kako se vaši komentari obrađuju.

Inline
Podržite nas na Facebook-u i preporučite prijateljima, značiće nam! Hvala.
Adria Daily Magazin
Inline
Podržite nas na Facebook-u i preporučite prijateljima, značiće nam! Hvala.
Adria Daily Magazin

Send this to friend