Dakle preselila sam se u Grčku. Ovo je nešto što je usledilo nakom malo dužeg perioda provedenog ovde kao neki logičan nastavak, i relativno brzo se desilo tako da sam još uvek malo ošamućena. Ali počela sam da se privikavam. I da mnogo bolje razumem jezik. I ljude. I naše i njihove.

Oni imaju more i prelepe planine nadohvat ruke. Nebo je neke neverovatne plave boje. Jednostavno je plavlje od drugih neba. Ljudi su mi govorili da izmišljam, pa sam i ja počela da verujem u to, dok nisam čula i druge kako govore isto. Dakle grci imaju dar prelepog, neverovatno plavog neba.

Hrana je takođe ludački dobra i ide mnogo dalje od girosa i tzatzikija čime smo odlučili da ih obeležimo. Imaju neverovatan dijapazon prelepog voća i povrća i različitih jestivih travčica.

One starije generacije umeju da budu ozbiljno kul. Dekice sa neskidivim osmehom na licu koje se kupaju u moru u decembru. Posle će da sednu i čalabrcnu pored mora i popiju čašu vinca. Jel znate da se u Grčkoj ne pije bez hrane? Nema onog srpskog fazona gde sednes i pijes dok te ne nadju ispod stola. Lagano, klopica, pićence, more i osmeh. I „Vreme će već pokazati…“ kao jedna od omiljenih rečenica ponuđenih kao rešenje problema svakojakih problema.

Pekare, ali divne, lepe, mirisne, su na svakom ćošku. Svaki komadić napravljen sa ljubavlju i prodavan od strane žena iz kojih izbija arhetip majke. Tačno im se vidi koliko žele da te nahrane. Obraćaju ti se razrnoraznim deminutivima od kojih ti je lepo što si uopšte tu i osećaš se kao da te je primila u svoju kuću. Kad me pukne nostalgija ja odem u pekaru da osetim malo majčinske ljubavi.

Malkice su, čini se detinjasti. Velike patnje i radosti boje svaki dan. Oko ozbiljnih stvari naravno. Eleni je pogledala Mariu na neki glup način, Stavros je morao da se odrekne 3. store bought kafe u toku dana i drugog mobilnog – jer mora da pritegne kaiš, pala je kiša, previše je toplo, premalo je toplo, ima oblaka, nema oblaka… i druge slične tragedije.

I uvek su spremni da daju savet. Toliko spremni da ne moraš ni da pitaš. Zapravo ne moraš ni da kažeš da imaš ptoblem. Zapravo čim te vide počeće da te savetuju. Zapravo dovljoljno je da od nekog čuju da postojiš, poslaće ti savet po prijatelju. Jer oni znaju… Jer „slušaj da ti JA kažem“…

Ali oni imaju more i planine nadohvat ruke. Vazduh miriše na borove i so. I ponekad je to sve što jednom čoveku treba.

Oglašavanje

O autoru

Lidija Miljković

Reiki Master učitelj / joga instruktor Executive at Eterična ulja Young Living

Ostavite odgovor

This site uses Akismet to reduce spam. Learn how your comment data is processed.

Inline
Podržite nas na Facebook-u i preporučite prijateljima, značiće nam! Hvala.
Adria Daily Magazin
Inline
Podržite nas na Facebook-u i preporučite prijateljima, značiće nam! Hvala.
Adria Daily Magazin

Send this to friend