Na putu i malo posle

0

(„Mesec u retrovizoru“, Olivera Jovanović, Školski servis Gajić, Beograd, 2016)
Intrigantnog i višeznačnog naslova koji bi se mogao odnositi i na neki detektivski ili ljubavni ili čak SF roman (svemirski brod koji napušta Zemljinu orbitu, dok iza njega ostaje samo Mesec u retrovizoru, na primer), ova knjiga nije ništa od toga, čak ni u pokušaju. I dobro je da je tako. Zbirka priča Olivere Jovanović pravi je i dobar reprezent bildungs literature, knjiga o odrastanju koja prati svoju glavnu junakinju kroz buran period sazrevanja, počinjući od nedefinisanog pretpubertetskog uzrasta u kome se javlja sopstvena volja, samostalno razmišljanje i sistem vrednosti, a završavajući… pa, nekako opet u nedefinisano i teško odredivo vreme, no o tome ćemo kasnije još malo.
Rekao sam da radnja prati glavnu junakinju, no, odlika je ove knjige da se njeno (junakinjino) odrastanje često ogleda u onome što se dešavalo drugim ljudima, njenoj porodici pre svega, zatim prijateljima, okolini i taj postupak posrednog prikazivanja snažno ističe kako objektivnu, tako i subjektivnu crtu ove knjige, koliko god to naizgled zvučalo kontradiktorno. Objektivnu, jer se Olivera pokazuje kao posmatrač oštrog oka i pera, autor sposoban da uhvati i najtananije nijanse ponašanja, da analitički otkrije suštinu u pojavnom; subjektivnu – jer, makar se književnica ponekad trudila da to sakrije, svaki redak ove knjige odiše velikom količinom emocija prema onima o kojima piše, onih pravih, dobrih, lepih emocija, ljubavi u njenim različitim pojavnim oblicima.
Fokusiranje radnje prema drugima, pre svega porodici, dozvoljava da se ova knjiga nazove i porodičnom. Treba napomenuti da se jedan lik posebno i po svemu izdvaja i tako postaje drugi glavni junak ove knjige, a to je OTAC. On se pojavljuje u mnogim pričama kao glavni ili sporedni učesnik, ali još su zanimljivije i indikativnije one druge, u kojima su junaci neki drugi, ali se on pojavljuje kao dodatak, začin, final touch: „OTAC (uvek ovako napisano, velikim slovima, uvek OTAC, nikad otac, nikad tata, ćale ili po imenu) bi rekao…“ Da, otac je onaj koji je presudno uticao na glavnu junakinju knjige, reklo bi se iz svega, iako to Olivera nigde ne iskazuje jasno i nedvosmisleno. On nije prikazan kao heroj, junak prepun vrlina koji ima za sve rešenje, taman posla. Pisac nam lik oca prikazuje sa svim njegovim vrlinama i mnogobrojnim manama. Odlika ove knjige, svideće se to nekome a nekome neće, nije kopanje po tim manama i nedostacima, nema zameranja, zle krvi, čak ni traženja razloga; autor je svestan da ovaj svet nije savršen, pa tako to nije ni OTAC, niti bilo ko. Ona prihvata ljude onakve kakvi su, ponekad ne razume zbog čega su takvi, ponekad je to beskrajno rastužuje, ali ih svejedno prihvata i voli. Ovakav odnos prema ocu, Olivera primenjuje i prema ostalim ljudima koji je okružuju, likovima ove knjige i onome što oni čine. A svako od njih ju je ponekad izneverio i napustio na ovaj ili onaj način: neko je otišao u inostranstvo, neko na onaj svet, neko je prestao da bude onakav kakav je bio, neko je ostao s one strane raspale domovine… ništa od toga nije predmet osude u ovoj knjizi, tako je kako je – kao da nam kaže autor ove knjige koja donosi smirenje i emotivno zadovoljstvo, rekao bih, i autoru i čitaocu. Kraj ove knjige, rekao sam da ću se vratiti na to, shodno njenoj tematici, trebalo bi da predstavlja i kraj njenog perioda odrastanja.
Zanimljivo je posmatrati kroz brojne bildungs romane i zbirke priča kako njihovi autori određuju gde se za njih (ili njihove glavne junake) taj kraj nalazi. Možda se najčešće radi o nekom važnom događaju, prelomnom takoreći, nakon koga dolazi do naglog otrežnjenja, nakon koga nikada više nismo ostali isti. Često su to i neki naoko formalni činovi: matura, završetak školovanja, venčanje, vojska, rat… ili smrt, rastanci i drugi emotivni lomovi. Očekivao sam tako nešto i u ovoj knjizi i doživljavao iznenađenje za iznenađenjem. Jer, svega toga u ovoj knjizi ima: i smrti i napuštanja prijatelja i rata i raspada zemlje i udaje i rađanja dece, a knjiga se nastavlja, odrastanje i dalje teče, kao da autor knjige ne želi da odraste, kao da želi da sve to potraje što duže, večito. Kao da je život otkidao deo po deo te mladosti koja se nikako nije htela predati, da bi tek jednom shvatila da se i ona već dugo nalazi na drugoj obali, zajedno sa svima nama, ostalim matorcima. A mladost ostaje tek kao odsjaj meseca u retrovizoru još dugo nakon što smo otišli. Ova knjiga, napisana srcem i razumom, odlikuje se bogatim jezikom i dominantnom rečenicom, poznavanjem forme i suštine pisanja priča koje su vešto uvezane u celinu i kao takva, pruža radost i zadovoljstvo čitanja. A to nije malo.

Branislav Dimitrijević

Oglašavanje

Vaši komentari na tekst

O autoru

Sociolog u ulozi preduzetnika koji svoju kreativnost izražava kroz marketing i reči. Pokreće na akcije, povezuje ljude, a pege su joj zaštitni znak. Ponosna vlasnica jedne marketinške agencije i jednog doma za stare.

Ostavite odgovor

This site uses Akismet to reduce spam. Learn how your comment data is processed.

Inline
Podržite nas na Facebook-u i preporučite prijateljima, značiće nam! Hvala.
Adria Daily Magazin
Inline
Podržite nas na Facebook-u i preporučite prijateljima, značiće nam! Hvala.
Adria Daily Magazin

Send this to friend