Nakon četiri godine snimanja beogradska publika juče je imala priliku da premijerno pogleda film ruskog reditelja, scenariste i producenta Karena Šahnazarova „Ana Karenjina, sećanja Vronskog“. Pre početka projekcije filma Šahnazarov se obratio publici ističući da mu je premijera u Beogradu veoma važna, pre svega zbog ljubavi prema Srbiji i da našu istoriju doživljava kao deo sopstvene istorije.

Radnja ovog filma, ruskog kandidata za Oskara na stranom jeziku, odvija se tokom 1904. godine, u vreme rusko-japanskog rata, u Mandžuriji. Tokom povlačenja, ruska vojska se stacionirala u polunapuštenom selu, gde glavni hirurg u formaciji (Sergej Karenjin) odlučuje da se tu smesti i bolnica. Nakon spasavanja života nekolicini ranjenih oficira, Sergej slučajno saznaje da je jedan od tih oficira i grof Aleksej Vronski, čovek kojeg smatra odgovornim za tragediju njegove porodice. Tokom njihovog ponovnog susreta u bolničkom stacionaru saopštava mu kako je surova igra sudbine da mu je baš on spasao život. U toj sceni evidentna je unutrašnja borba i jednog i drugog lika, jer duhovi prošlosti i neka davna sećanja ponovo isplivavaju na površinu, a sudbina koliko god surova bila prema obojici nudi šansu da dobiju ono za čim tragaju. Odgovore na nepostavljena pitanja. Sergej u jednom trenutku priznaje Vronskom da je majku prezirao u jednom periodu života zbog toga što ga je ostavila, ali da želi da čuje od njega šta se zapravo događalo i zašto se odlučila na tragičan čin.

Ne postoji samo jedna istina u ljubavi. Svaka osoba stvara sopstveni put, sopstveni ugao gledanja i razumevanja. Čemu dajemo primat? Strastima ili društveno nametnutim dužnostima? I ko ima pravo da sudi o tome? Ovo su vanvremenska pitanja o kojima civilizacija od postanka diskutuje i koja vladaju našim životima i danas. Ana je odlukom da ode sa Vronskim ostavila Sergeja da odrasta okružen ljudima koji su je mrzeli zbog njenog izbora, uskrativši mu istinu i pravi odgovor šta ju je nateralo na tako tragičan i grozan kraj.

Nemoguće je ne upoređivati ono što je u romanu izostavljeno, a što nam donosi ovo filmsko ostvarenje. Tolstoj u svom delu nije dao čitaocu mnogo uvida u unutrašnji svet Vronskog (u romanu se ne navodi zašto je tačno pobegao od Kiti, niti kakva se psihološka drama odvijala u njemu na početku veze sa Anom, pa sve do njenog tragičnog kraja), dok film nudi upravo taj segment priče, istinu iz ugla Vronskog. Za razliku od originalnog dela gde je lik Vronskog predstavljen dvodimenzionalno, ovde imamo trodimenzionalan lik. U romanu Tolstoj ga opisuje kao romantičnog protagonistu, oficira koji živi život vođen strastima, bez toga da je duboko dirnut onim što ga troši i uništava. U filmu postaje jasno da je on i te kako kompleksna priroda, da tih 30 godina nakon Anine smrti i dalje nosi teret griže savesti i osećaja odgovornosti za tragičan kraj njihove ljubavne priče. Njegovo pripovedanje Sergeju u izvesnom smislu ima simboliku ispovedanja, nakon kojeg grof odlučuje da ostane na bojištu znajući da neće preživeti nalet japanske vojske. Ovoj atmosferi doprinosi i jedan od početnih kadrova koji prikazuje statue kineskih bogova, dim i zgarište razrušenog sela (mada i na kraju filma, pred samo totalno uništenje sela, postoji sličan kadar).

U filmu pažnju privlači jedan sporedan lik čiju simboliku možemo samo da naslućujemo. Reč je o kineskoj devojčici za koju se ne zna odakle je i ko je, osim da se pridružila ruskoj vojsci i da je prati tokom njenog povlačenja od udara japanske vojske. Između nje (čije ime prevedeno sa kineskog na ruski znači „rođena u proleće“) i Vronskog očigledna je povezanost tokom čitavog filma. Da bi se na kraju filma shvatio njegov postupak odbijanja da napusti bojište kočijom koju su mu poslali i evakuacija kineske devojčice tom kočijom na njegov zahtev, moramo se osvrnuti na odnos Vronskog prema vlastitoj ćerki Annie. Za vreme njegovog razgovora sa Sergejom, saznajemo da Vronski nakon Anine smrti naizgled nije mario za ćerku, da nije čak prisustvovao devojčicinoj sahrani. Ali, kad mu Sergej postavi pitanje zašto se nije pojavio, Vronski mu objašnjava da je poslao pismo s molbom da mu se odobri prisustvo, ali da je molba odbijena. Devojčica je zakonski pripadala Aninom zakonitom mužu, s obzirom na to da se nije zvanično razvela od njega. U očima zakona ona je bila ćerka Alekseja Karenjina, ali je Vronskom bila i živi podsetnik tragedije koju je (in)direktno izazvao. Noseći krst nemogućnosti da bude pored sopstvenog deteta, pomaganje i spasavanje nepoznate devojčice iz vihora ratnih razaranja bi imalo neku simboliku „spasavanja sopstvene ćerke“ iz dodeljene joj životne tragedije.

Kao i svaka priča o ljubavi, bez obzira na to što se tragično završila, iziskuje i mali osvrt na par bitnih činjenica u odnosu Ane i Vronskog.

U jednom trenutku tokom razgovora sa Vronskim o budućnosti njihove veze i statusa, Ana izgovara jako bitnu rečenicu da osim njega nema ništa više. Odlukom da bude javno sa njim, bez da je dobila razvod od muža, ona odbacuje sve dotadašnje privilegije i jasno je da se Vronskom u potpunosti predaje i da ga voli. Međutim, društvo ne kažnjava i ne izopštava Vronskog zbog života sa udatom ženom, već samo nju.

Sagledavši pogrešnu procenu Vronskog u trci s konjima, gde doživljava pad koji ga je mogao koštati života, želje da se dokaže na ratištu, dolaženja u kuću Karenjina dok je on prisutan postajemo svesni činjenice da Vronski nije romantični heroj iz bajke, nego čovek kao i svako drugi. Možda je u pojedinim postupcima bio izuzetan, ali na kraju je samo čovek i ima svoje granice. Upravo su te granice ono što je za Anu bilo najveće razočarenje. Žrtvovala je sve što je imala zarad prepuštanja zabranjenoj ljubavi i strasti da bi na kraju otkrila da strast Vronskog ima svoje granice. Nije bez razloga Tolstoj dao isto ime i Karenjinu i Vronskom. Time je sugerisao da je pripadnost drugom Alekseju neće spasiti razočaravajućeg ponavljanja tragedije prethodne veze. I jedan i drugi Aleksej su zadovoljenje sopstvenih interesa stavili ispred njene sudbine.

Čitajući knjigu možemo naslutiti da interesovanje Vronskog prema Ani jenjava, a njen paranoični strah da on nju više ne voli raste s vremenom, iako nam pisac ne daje indikacije da on nju zaista više ne voli. Film nas izlaže sličnoj situaciji, s tim da saznajemo da je Vronski odgovorio na njeno pismo koje je poslala nakon njegovog odlaska usled svađe, ali je odgovor kasno stigao. Ovim postupkom priča dobija novi ugao gledanja. Indikativno možemo zaključiti da je Vronskom i dalje stalo do Ane, jer joj on u pismu piše da se vraća kući za par dana i da će razgovarati. Njegov postupak da se sa njom preseli na selo, dok ne stignu papiri za razvod, takođe ukazuje na izvesnu dozu privrženost i pored svih izazova. Nažalost, ona njegov postupak tumači više kao čin dužnosti, nego kao čin ljubavi i to s razlogom. Scena u pozorištu kada je odbio da joj se javno pridruži u loži mogla je samo da je učvrsti u verovanju da mu više nije toliko stalo. Nesigurna u njegovu ljubav, odvojena od sina, prezrena od društva odlučuje da digne ruku na sebe, jer je to videla kao jedini izlaz iz njene pat pozicije i pakla života u kojem se našla.

Epska priča o tragičnoj ljubavi Ane Karenjine i grofa Alekseja Vronskog biće još dugo predmet razmatranja i diskusija, a ova inovativna adaptacija originalnog dela, predstavlja ne samo odraz jedne epohe i društva, već izvesnu duhovnu snagu, emotivni naboj i sivilo tadašnjeg društva, protkanog dvostukim standardima i nejednakošću. Svakako su Elizaveta Bojarskaja i Kiril Grebenščikov odličnom glumom dočarali svu tragediju jedne po društvo zabranjene ljubavi.

Vaši komentari na tekst

O autoru

Zaljubljenik u PR, organizaciju događaja, TED/TEDx konferencije, psihologiju, kulturu, novinarstvo... Realni optimista sa stavom.

Ostavite odgovor

This site uses Akismet to reduce spam. Learn how your comment data is processed.

Inline
Podržite nas na Facebook-u i preporučite prijateljima, značiće nam! Hvala.
Adria Daily Magazin
Inline
Podržite nas na Facebook-u i preporučite prijateljima, značiće nam! Hvala.
Adria Daily Magazin

Send this to friend