Skromnost (ni)je vrlina?

1

– Gledaj ga! Uspešan je u svemu.
– Srećan je zbog toga, priča o svom uspehu, deli svoju radost.
– Ne volim tog čoveka, ima u njemu nečeg što mi smeta.
– Hajde da kažemo da je deliti radost svog uspeha ružna navika, promeniće je, želi da bude bolji u svemu, želi da bude najbolji.
– Odlična ideja! Hajde!

I nastade skromnost.

Ovih dana i ne pokušavajte izaći na oči poznanicima s pohvalom da ste diplomirali u roku, našli posao kojim ste zadovoljni a uz to još i dobro plaćeni, da ste uplatili letovanje ili, još gore, kupili ili renovirali stan koji je sada sređen kao kutija. Očekujte da ćete vrlo brzo biti prava gozba nekog razgovora u kojem ćete, ako baš imate sreće, biti neskromni i hvalisavi. U suprotnom ste im već dali dovoljno razloga kako bi vas krunisali nadmenim, gordim, drskim, oholim, pohlepnim ili sujetnim. Zašto? Zato što ste, ako ste se omakli s linije koja definiše skromnost, upali u ambis onoga što se, po istim definicijama, vise ne može smatrati vrlinom.

Ukoliko ste pak od onih koji bi, poput Sizifa, celog života vodili slona preko žice u pokušaju da svima budu dopadljivi, pitaćete – u redu, kako da, u očima drugih ljudi, budemo i ostanemo skromni?

Skromnost je, kako kažu, karakterna osobina koja se u mnogim kulturama tradicionalno smatra vrlinom. Navodno podrazumeva prirodno ponašanje, odsustvo nadmenosti i usko je povezana sa jednostavnoštu. „Skromnost nije za svakoga. Ona lepo stoji samo onima koji bi imali zbog čega biti neskromni“, kaže Duško Radović. Zašto?

Već sa pomenom tradicionalnog gledanja i postavljanja skromnosti na tron vrlina, racionalan um izrodi sumnju. Koje je mesto tradicionalnom, pomalo primitivnom, često pogrešnom i obično ne do kraja shvaćenom pogledu na bilo šta u savremenom svetu koji je, ma koliko zauvek nesavršen ostao, ipak par krupnijih koraka ispred tradicionalnog? Koji bi sistem bilo kakvo ponašanje mogao smatrati prirodnim i od svakog očekivanim u svetu sazdanom od različitosti koji je utoliko stabilniji kolikom varijabilnošću na svakom planu raspolaže, praveći, time, uniforman obrazac prirodnog ponašanja koje već sa samim kodeksiranjem istog može biti sve osim prirodnog? I zašto je toliko jaka ljudska potreba da se skromnost neraskidivo veže sa odsustvom nadmednosti i jednostavnošću? Jednostavnost, u svakom svom pojavnom obliku, nikako ne ide uz bilo koji koncept prirodnog a nadmenost može biti jedino sistem kontrole; linija ispod koje je sve odlično dok iznad nje vreba zona teške društvene izopačenosti.

Istina o skromnosti, međutim, može ležati dosta bliže onom drugom, po mnogima zavereničkom konceptu, prema kojem su skromnost izmislili slabiji ljudi. Slabiji intelektualno, idejno, motivaciono, ljudi slabiji resursno, oni ograničenih mogućnosti, ograničenih ličnih dometa, tromi u volji, deficitno ambiciozni ili, sa druge strane, potpuno nerealnih ambicija.

Stoga bi se, u neku ruku, skromnost mogla smatrati jednom od prvih trajnih tekovina primitivne demokratije, u kojoj, kao i u današnjoj, glas razume nije jak koliko i masa nerazumnih. Stvorena je od ljudi koji su želeli mnogo ali nudili nikada dovoljno za progres, od ljudi koji su previše pričali, nedovoljno mislili i premalo radili, uglavnom prvenstveno na sebi.

Bilo koji parazit u prirodi nikada ne jača sebe, poslednje atome svoje energije usmeriće na slabljenje domaćina koji direktno ugrožava njegovu egzistenciju. Lični je neuspeh jednog utoliko manji koliko je lični uspeh nekog drugog, premda veliki, umanjen. Iako, naravno, prividno umanjena vrednost nečijeg uspeha, kroz godine od stvaranja skromnosti kao vrline, pokazala se kao dovoljno jaka za opstanak skromnosti kao moralne smernice kako u minulim tako i u današnjem, savremenom društvu.

Ako se budemo pitali koja je uloga skromnosti kao moralne smernice u društvu, dolazimo do lakog odgovora – skromnost je vid sebičnosti slabijih, hranjena željom da se u socijalnom okruženju osetimo manje loše zbog svega onoga što smo možda i sami mogli ali nismo, naspram onih koji su dali dovoljno sebe za svoj uspeh i zaslužili ga. Jer zašto čovek na sebe ne bi preuzeo i zaslugu za svoje lične uspehe ako nas već to isto društvo koje neskromnost smatra drskošću od malena uči da na sebe moramo preuzeti svaku zaslugu svog neuspeha?

Prihvati svoje greške i ispravi ih; o svojim uspesima ćuti i pričaj da nisu veliki. Nema smisla, zar ne?
Priroda je, kaže evolucija, sastavljena od oštrih kandži i krvavih zuba. Od prirode se ne može očekivati da bude bilo kakva moralna ili etička smernica. Iako smo, kao društvo, socijalna tvorevina, jesmo i ostajemo deo prirode.

Možda skromnost ipak nije prava vrlina. Svakako da nije ni mana; nepotrebna je i suluda u svetu u kojem vam biti samo prosečan više nije garancija života, u svetu koji ni po čemu nije različitiji od džungle za koju važi jedino „pojedi ili budi pojeden“.

Kako onda, u tom slučaju, ostati skroman u očima drugih ljudi? A zašto bi uopšte? Imamo svoje pravo na svoj rad, svoj trud i svoj uspeh. Imamo i svoje pravo da na to budemo otvoreno ponosni. Slični će u uspešnom čoveku uvek pronaći model dobrog primera, sličnima će uspešan čovek uvek biti vetar u leđa. Svi ostali imaju svoje pravo da promene sebe. Na bolje, za početak. Ili da pričaju. Ljudi će, uprkos svemu, ipak uvek pričati o Vama.

Oglašavanje

O autoru

Avatar

Regionalni magazin. Imate vest? Javite nam: redakcija@adriadaily.com Srbija | Hrvatska | Slovenija | BiH | Crna Gora | Makedonija

1 komentar

Ostavite odgovor

Ovo veb mesto koristi Akismet kako bi smanjilo nepoželjne. Saznajte kako se vaši komentari obrađuju.

Send this to friend