Pravo čudo

0

Ljubiša Kecmanović, njegova supruga Dara i njegov rođeni brat probali su sve što su mogli i što im je palo na pamet kada je u pitanju bilo Ljubišino lečenje. Trčali su od lekara do lekara, prvo su obilazili ove naše ovde, zatim je Ljubišin brat, inače amerikanizovani Srbin – pošto su naši samo vrteli glavama i odmahivali rukama sa sažaljujućim pogledom u očima – odveo brata u Ameriku. Dao je pola svog bogatstva koje je napornim radom i neljudskom disciplinom stekao u Sjedinjenim Državama, i obezbedio mu najbolje doktore i stručnjake koje je Amerika imala. Ali koliko god para davali i koga god zvali, izostajao je odgovor na pitanje od čega umire Ljubiša Kecmanović. NIko nije znao ni da bekne, ali su svi znali da je njegov peščani sat života postajao sve škrtiji.

Kada su se posle neuspešnog i razočaravajućeg izleta u Americi vratili u rodnu zemlju, okrenuli su se planu B. Alternativnim metodama lečenja. Prvo su počinjali od raznih trava i napitaka, sokova, egzotičnog voća… Sve što im je palo u ruke su probali. Stanje bolesnika se nije menjalo na bolje. Senka očaja i gubitak nade počeli su ubrzano da padaju na ove tri duše. Žena, koja nikada nije bila religiozna niti je bila neki vernik, počela je da se moli svako veče. Računala je da proba sve, a ako ne proba i sa molitvom, onda znači da ne isprobava sve. Dakle, počeli su učestalo da obilaze travare, svi su se pravili da znaju šta je Ljubiši, i svi su mu davali neke kesice pune trava, grančica i jakih mirisa, uz garanciju da će mu to pomoći u njegovoj borbi. Od travara su prešli na neke arhaične babe vračare, koje su sumanutim i jezivim ritualima činile da se Ljubiša, Dara i njegov brat osećaju još jadnije, bespomoćnije i gluplje.

Kada više nisu znali šta će, kuda će i kako će, Ljubiša i njegov brat su se pomirili sa neobjašnjivom sudbinom koja je surovo prigrlila jadnog čoveka. Jedino što im je preostalo bilo je da provedu što više vremena zajedno. Svakodnevno sedeći pored kreveta svog rođenog brata, pričajući o detinjstvu i vremenu za koje su naivno mislili da nikada neće proći, dva brata su se svesno opraštala jedan od drugog. Ali, Dara još uvek nije htela da odustaje. Išla je i dalje po lekarima, nosila sve nalaze i analize, pitala za nove lekove… Čak je išla i kod travara i onih vračara koji su joj davali svoje prirodne lekove. Tako jednom prilikom, kada je otišla kod neke stare, mumificirane babe po prvi put, da joj objasni stanje njenog muža i da je upita ima li nešto da joj da što bi mu bilo od pomoći, stara žena, koja je imala preko devedeset godina i živela u jednom malom zabačenom selu, u kojem je pored nje bilo još samo par desetina ljudi, dala je Dari savet, uput, takoreći. Rekla joj je da negde na jugu, sto kilometara od sela, postoji jedan planinski izvor, koji je poznat po svom isceljujućem dejstvu. To je izvor bistre, hladne vode, od koje se ledi krv u venama i koji postoji već nekoliko vekova. Kruže priče da su ljudi na njega odlazili nepokretni, na samrti, polumrtvi, a da su se vraćali kao potpuno drugi ljudi, zdravi, veseli i oslobođeni strašnih muka i boleština. Bilo je to mesto na kom može da se desi pravo čudo. Da bi se to čudo zbilo potrebno je provesti tri dana i tri noći na tom izvoru, kupati se u toj vodi pola sata, na svaka dva sata, i noću isto.

Ljubiša, nemajući šta da izgubi, prihvati predlog. Već sutradan su pošli. Nađoše oni lako taj izvor i čim su stigli Ljubišin brat prostre dva šatora, jedan za njega i drugi za Ljubišu i Daru. Izvor i čitavo mesto oko njega su izgledali zaista čarobno. Poput bajkovitog jezerceta izvor je stajao okružen visokim drvećem, a iz jedne omanje stene, iz pravca istoka, sporo je tekla voda koja ga je punila, proizvodeći neverovatno umirujući zvuk. Voda je bila toliko bistra da se, poput najfinijih dijamanata, svetlucala pod talasima sunčevih zraka. A tokom noći, pod naletima mesečeve elegantne rasvete, čitav prostor je izgledao kao naslikan. Iako je bilo zrelo proleće, vreme je bilo prohladno, posebno noću. Šuma je bila gusta i kupala se u svojoj nabijenosti. Jedino mesto sa kog se nebo moglo dobro opaziti bilo je oko samog izvora. Osim njih nikog nije bilo tamo. Odmah su počeli sa kupanjem. Radili su onako kako im je rečeno. Na svaka dva sata, po pola sata ulazio je bolesnik u taj prirodni bazen koji je stvorio izvor, danju i noću. Umakali su Ljubišu u vodu, a on se tresao kao prut koliko je voda bila hladna, svaki put je imao osećaj da se pretvara u kocku leda.

Posle tri dana vratili su se kući. Ništa se bitno nije promenilo. Međutim, prođe par dana i Ljubiša poče stravično da kašlje, naglo dobi visoku temperaturu, poče groznica da ga treska i jave mu se jaki, nesnosni bolovi u mišićima… Brže bolje, odvedu ga kod lekara, gde je i ostao da leži zbog teške upale pluća. Nije prošlo dugo, a Ljubiša je preminuo. Uzrok njegove smrti nije bila misteriozna bolest od koje je patio par godina, već ozbiljna upala pluća u poodmakloj fazi, nastala usled učestalog kupanja u hladnoj vodi, od koje je patio nepune dve nedelje.

Oglašavanje

O autoru

Nikola Ačanski

Egzistiram i u toj egzistenciji jurcam za, po svemu sudeći, nepostojećom suštinom sebe, drugih i prirode. Jurcam poput blesavog psa koji laje na točkove automobila i koji svoju jurnjavu na kraju obično završi pod nekim točkom. Svakog drugog, trećeg dana pomislim da sam je uhvatio, ali svaki put kada otvorim šaku suštine nema.

Ostavite odgovor

Ovo veb mesto koristi Akismet kako bi smanjilo nepoželjne. Saznajte kako se vaši komentari obrađuju.

Send this to friend