Iza pejzaža

0

E, baš da prestanemo da virimo iza pejzaža,

neka se bez naših boja na slici rodi –

veliki hrast rascepljen gromom, senka ptice,

krug požutele trave, jagnje u koprivi.

Čovek je sam, i trpi, slutnja je zametak misli,

tragovi čaša na trpezi zovu detinjstvo.

Eto, nismo ni trepnuli, a opet smo došli sebi,

svakoj sitnici sveta dugujemo pažnju.

Deltom prožetih misli bokori beskrajni dodir,

lako je slušati disanje kad je sve novo,

uvrežene pretpostavke zovemo neprilikom,

ostavljamo ih nekom drugom vremenu.

Dolazićeš, tražićeš me, videću te, kao noćas,

ne znam kada, neću da zamišljam gde.

Romboidi, banane, virovi i mačevi – dosada,

pročitao sam to, i napisao svoju pesmu.

Zaboravio sam sebe na Suncu, ali ne smeta,

tamo ionako niko ne odlazi, čekaću se.

Ali, koga ću da igram, sam u međuvremenu?

Za Napoleona visok, za Aleksandra sed,

za Hamleta živ, za Ćirila i Metodija usamljen,

za Pilata odmetnik, za Judu zanešenjak.

E, baš da zajedno vidimo šta je iza pejzaža,

prolijmo naše boje po slici, pa šta bude.

 

 

Oglašavanje

O autoru

Avatar

Ne znam tajne vatikanskih spisa i recepte da postanete brži, lepši i mlađi. Pišem i radujem se neobičnim čitaocima.

Ostavite odgovor

Ovo veb mesto koristi Akismet kako bi smanjilo nepoželjne. Saznajte kako se vaši komentari obrađuju.

Send this to friend