Znam, ja nisam normalna!

0

Došla sam do zaključka – nikad više neću biti ista. Ne mogu.

Postoje trenuci u životu kad se tvoja arhitektura ličnosti prelomi u nosećoj gredi. Urušavanje je neminovno. Zalud renoviranje. Miniraj. I počni ponovo. Shvatila sam da ljudi bespotrebno komplikuju život. I ja sam to radila. Dozvolila sam da radim posao koji ne volim, da živim u gradu koji ne volim, da izgubim dio sebe zbog toga jer sam pustila da se drugi pitaju više nego ja. Prepala sam se, iskreno. Dozvolila sam sebi da izgubim tri godine života radeći u podrumu a da nisam sebe usavršavala. Ja, koja sam čitav život samo učila, gutala knjige, upijala znanje, tražila više, željela više, sad radim u podrumu kao knjigovođa, i nisam srećna. Kako bih i bila kad živim normalnim životom koji živi 97% populacije na Balkanu. Dosta mi je. Neću da budem normalna. Nisam nikad ni bila.

Činjenica je da nisam umjela drugačije zato jer nije imao ko da me nauči kako da promijenim perspektivu, kako da promijenim svijet. Lako je. Promijeni sebe. Lako je reći. Lako je i uraditi. Važno je da znaš šta želiš. Važno je da imaš ciljeve. Važno je da učiš. Važno je da se usavršavaš. Važno je da se boriš, da dijeliš, da čitaš. Važno je, sve u životu je važno, nešto manje, nešto više ali je važno. Mi smo lijena nacija, lakše je nešto ne uraditi pa tražiti krivca u drugima. Lako je okriviti sistem i vladu da nema posla, lako je okriviti vremensku prognozu za to što sjedimo kući, lako je okriviti druge da su neiskreni i lažljivi. A kakvi smo mi? Šta smo mi uradili da unaprijedimo sebe? Ništa. Kukamo kako je sve loše a u stvari – mi smo loši. Promijeni sebe i promijenio si svijet!

Kažu mi ljudi da je zdrava hrana skupa. Zdravlje nije skupo. Jeftinije je od 7 days kroasana, čipsa i ostalih kancerogenih aditiva. Odreci se toga i njeguj svoje tijelo, samo jedno imaš. Zašto ga uništavaš?! Postavi ciljeve. Zapiši ih. Ideja je samo ideja dok je ne zapišeš. Kad je zapišeš ona postaje cilj.

Slušam predavanja Jim Rohn-a i za 24h sam sazrela više nego u prethodne tri godine radeći mehanički posao koji ne volim, oblačim se kako ne volim, i stagniram. Krila su mi zgrčena, perje opalo, izgužvano. A ja želim da letim. Sada znam da je sve moguće. Sada znam da su misli osnovni pokretač za ideje. Sada znam da ako nešto želiš moraš da se potrudiš da to i ostvariš. Sada znam da mi nije kriv ni sistem, ni politika, ni vlada, ni saobraćaj. Znam da sam ja krivac. I neću više nikad da dozvolim da mi drugi ljudi određuju životne putokaze, neću da dozvolim da drugi upravljaju mojim životom. Moj život je moj. Ja donosim odluke, ja stvaram šanse. Svakog dana. Znam da mogu. Znam koliko mogu. Znaš i ti samo se bojiš. Bio bi lud da se ne plašiš. Odustajala sam jer mi je sigurnost u podrumu bila draža od nesigurnosti u stvarnom svijetu. Živjela sam kao nindža kornjača. I dosta je. Vjerujem da postoje drugi načini. Ako ne postoje stvoriću ih. Mogu. Zašto ne bih mogla? Šta me sprječava? Ništa, samo moja ograničenost.

Ono što sad mislite je „Pazi nju, nije normalna, filozofira kao i svi ostali.“ Da, istina je, nisam normalna. Nikad nisam ni bila. Jer ne spadam u onih 97% procenata koji žive mehanički, uredno radeći svoj posao, uredno spremajući ručak i sitne kolače kad gosti dođu. Nisam takva. Ne mogu da budem. Osjećam to  u svom krvotoku. Vidim, ima dosta ličnih trenera, to je sada hit, svi su sad postali eksperti za vaše živote. Ja nisam, ja sam postala ekspert samo za svoj. Trebao bi i ti.

Oglašavanje

O autoru

Avatar

Neparni element u ljudskom sistemu, fabrička ili genetska greška koja se nikako ne uklapa u svjetski poredak zabluda i laži.

Ostavite odgovor

Ovo veb mesto koristi Akismet kako bi smanjilo nepoželjne. Saznajte kako se vaši komentari obrađuju.

Send this to friend