Stotka

0

Ima tome više od deset godina. Ne znam kako sam dospeo u tu mladenovačku birtiju. Nije ni čudo što se ne sećam. Ne, ne zbog toga (mada se temeljno pilo).

Prva dekada 21. veka je izbrisana iz mog sećanja. Pamtim svega nekoliko događaja, ostalo se odvijalo van mene; sedeo sam sa strane i gledao kako tuđinci bez svojstava postavljaju pozornicu na kojoj ću jednom početi da ostvarujem svoju ulogu. Ponekad sam bivao toliko nestrpljiv da sam euforično nazdravljao tom mravinjaku, a ponekad sam, izmučen i razočaran, proklinjao svoju preosetljivost, pa čak i pokušavao da smislim bezbolan način da sebi oduzmem život. Malo luda, malo lav bez muda, retko na tragu onog što zapravo jesam. I tako deset godina.

Za našim stolom je bilo dovoljno hrane i pića za dve divizije. Dobijao je partije pikada, jednu za drugom. Zajapureni protivnici su srljali u poraz, a on nije skidao zabrinut izraz sa lica sve dok i poslednjeg nije poslao na šank. Tada je seo, sa naglašenim užitkom pripalio cigaretu, slavodobitno mljacnuo ustima i uzdahnuo, kao da mu je veoma žao svakog pobeđenog rivala. Nije se nasmejao, iako je gledao kako se sudaraju po kafani i psuju sreću. Ne znam da li je želeo da im prepusti da sami razmišljaju o tome kako bi sve mogao da ih ismeva ili je upravo želeo da ih poštedi tog pakla. U mojim očima je bio dostojanstven.

Znam za njegovu porodičnu tragediju. Što sam stariji, sve više se divim tome koliko je volje za životom u tom čoveku, uprkos svim okolnostima. Poznajem još nekoliko ljudi tragičnih sudbina. Zahvaljujući njima, uvideo sam koliko moje zlokobne misli nemaju veze sa pitanjem hrabrosti. Tu je zapravo, reč o čistoj, neoborivoj logici i odgovornosti. Znamo da nismo ni prvi ni poslednji, a opet, toliko često podlegnemo mislima da smo sve videli i proživeli da nam je samoizopštenje postalo bitnije od identiteta? Podmećemo sami sebi nogu, samo zbog toga da bi se ceremonijalno zatvorili u svoju posebnu ćeliju. To nije status, to je pukotina na vertikali našeg duha koja nam ne dozvoljava da se približimo jedni drugima. Jedino što može da zaceli tu ranu je sve što uopšte imamo – težnja ka dobru. Ako osvestimo ovu inerciju, ako prestanemo da se merimo nametnutim merilima iako ih se gadimo i otkrijemo naše stvarne potrebe, počećemo da se radujemo životu.

„Uporno gađaju stotku. Popuštaju pod pritiskom, često promaše i čitavu metu. A, pogledaj koliki prostor zauzimaju krugovi pedeset i dvadeset pet… Ponekad ih i promašim, pa strelica neočekivano završi u centru. ’Ajmo na kuvano vino.“

Napravio sam novi korak u životu.

Dosta za danas.

Oglašavanje

O autoru

Avatar

Ne znam tajne vatikanskih spisa i recepte da postanete brži, lepši i mlađi. Pišem i radujem se neobičnim čitaocima.

Ostavite odgovor

Ovo veb mesto koristi Akismet kako bi smanjilo nepoželjne. Saznajte kako se vaši komentari obrađuju.

Send this to friend