Slušaj mene, radi kako znaš

1

Najveći čovekov strah je strah od mraka. Čitavog života smo suočeni sa tamom i strepimo od onoga što može iz nje da iskoči.

Plaše nas nerazumljive reči koje iz nje dopiru, nepoznata lica koja u njoj katkad bljesnu, oštri koraci koji u nju uviru. Često trpimo nesavršenosti onoga što poznajemo samo da ne bismo morali da napravimo novi neizvesni korak. Ali, kada jednom zakoračimo, brzo uviđamo da za to zapravo nije ni bila potrebna neka naročita hrabrost i počinjemo da prekorevamo sebe zbog vremena koje smo potrošili na besmislene pokušaje da se umirimo u nezadovoljstvu. Stvari od kojih smo drhtali nam naprasno postaju smešne. Međutim, brzo se navikavamo na novoosvojene tričarije i u nama ponovo raste lažni osećaj sigurnosti i ispunjenosti. „Naredni korak? Ne, ostaću ovde.“

man-315117

Ne postoji put koji mora da se pređe. Prostor bivstvovanja je bezgraničan. Bitno je da se potrudiš da osvetliš što veći deo života koji živiš i da ne govoriš baš o svemu što vidiš. To što si izgubio dah pred nekom nakazom ne znači da iza nje ne postoji lepota kojoj nisi dorastao. Pruži ljudima nadu – to je zadatak nad zadacima.

Ravnam se po slabosti pamćenja. Pre i posle stvari koje nikada neću da zaboravim, dogodile su se neke druge, meni manje važne stvari, i nestale u neravnomernom protoku vremena. Najpre kada sam setan, bezrazložno umoran ili neispavan, uviđam te bele razdaljine između osvešćenih trenutaka. Ništavne same po sebi, one ipak, svedoče da je i java nestalna, baš kao što tragovi posteljine na licu ispisuju poruke sna koji je bio i nestao. Nečitljivi zapisi na mom telu i u mom unutrašnjem biću se ponekad toliko prepliću da osećam kako ne postojim drugačije, već kao to nerazmrsivo klupko priče koja će neumitno ispričati sama sebe. Ipak, naivno ili detinjasto, ne želim da budem razrešen tog nesklada. Hvatam njegov ritam. Ponekad mi zavide, a ponekad sam srećan.

Ostavi se malo vremena, zaboravi žuta sećanja, oslobodi se ostatka teških snova. Ratosiljaj se svega što ti ograničava kretanje. Nebrojeni su načini da zavaraš glad. Držao sam da postoji i drugi, bolji pristup. Danas, ne znam šta da mislim. Ako shvatim igru, pokušaću da osporim varalice. Ponekad nemoj da se oslanjaš na stvari koje ne poznaješ; samo sluti, nadaj se dobru, živi. Eto, plašio sam se da govorim pred ljudima, pa sam ćutao. Onda sam pronašao sebe, više ne strepim od podsmeha. Govorim. Uglavnom razumeju šta hoću da kažem, uglavnom razumem šta ne bi trebalo da kažem.

Uhvatim sebe da bauljam po melasi odgovornosti i samoljublja. Ima i gorih dana: krivica bez sagrešenja – bolna neutažena želja za blaženstvom. Kad vidiš da stežem podbradak i gledam u pod, dozvoli da brinem o tebi, spasi me. Sve drugo je nadmetanje, a za to nikada nije kasno.

Dosta za danas.

Oglašavanje

O autoru

Avatar

Ne znam tajne vatikanskih spisa i recepte da postanete brži, lepši i mlađi. Pišem i radujem se neobičnim čitaocima.

1 komentar

Ostavite odgovor

Ovo veb mesto koristi Akismet kako bi smanjilo nepoželjne. Saznajte kako se vaši komentari obrađuju.

Inline
Podržite nas na Facebook-u i preporučite prijateljima, značiće nam! Hvala.
Adria Daily Magazin
Inline
Podržite nas na Facebook-u i preporučite prijateljima, značiće nam! Hvala.
Adria Daily Magazin

Send this to friend