On i ja čipovani istog dana

0

Ovo nije priča. Ovo je doživljaj. Postoje najmanje 3 razloga zbog čega je to tako:

1. Priče su uobražene, jer misle da su jedinstvene – a u stvari, liče jedna na drugu.
– Doživljaj je skroman, jer je dopušten svakom – a u stvari je neponovljiv.

2. Priče se svakom daju podjednako.
– Doživljaj uvek samo jednoj osobi ostaje veran i pripada joj onoliko koliko ona sama poželi.

3. Priče su sebične, jer misle samo na sebe – govore u sebi.
– Doživljaj je velikodušan, jer postoji zbog drugih – govori u drugom.

Dakle, sve što ću reći o ovom doživljaju, za koji minut postaće živa istina – ali ne govori o njoj, jer istina je relativna stvar. Ovde je reč o činjenicama. Činjenica može promeniti svoj polaritet – prelaziti bezbroj puta iz pozitivne u negativnu, a da, pri tom, ostane činjenica, dok istina, ukoliko promeni polaritet, postaje – neistina.

I baš ovde htedoh da nastavim izlaganje, da obrazložim svoje namere, ne bih li na taj način olakšala razumevanje teksta, kad…zazvoni mi telefon.

– U redu je, ja ću se javiti – kažem. Halo? Halo? Dobili ste restoran, izvolite?
– (f f f…) Nesnosna vrućina! Gušim se. Zvao sam lekara. Rekao mi je da mi samo treba tečnosti. I da će sve biti u redu. Možete li mi pomoći? Halo?
– Jovane, jesi li to ti?
– Jovan? Ne. Ja sam Ivan.
– Jesi li siguran? – kažem.
– Stanujem tu blizu, ali nikada nisam svraćao u vaš restoran. Ja…
– Oprostite zbog zabune. Uslužićemo vas, samo dođite.
– Sa kim si to pričala, zaboga? To je bio Jovan, priznaj?
– Ne. Ivan.
– Jesi li mu rekla da nisam tu?
– Čovek je zvao da pita možemo li da mu utolimo žeđ. Guši se. I nije te spomenuo.
– I? Dozvolila si mu da dođe? Mislim, mirno si to primila, pored mene žive?
– Istina, malo sam se žacnula, u prvi mah. Ali kada je rekao da se guši… Možda mu je stvarno potrebna pomoć?
– Ivan?! Posle svega što mi je napravio?! Dakle, ti si neverovatna! Dopada ti se? To je u pitanju?
– Možda mi se i dopadne. Ne znam. Kada je počeo da zamuckuje, zvučao je tako…aristokratski.

Bila sam u pravu. Jeste aristokrata. U stvari, završio je primenjenu ili veb dizajn. Tako nešto. Ali to je u Srbiji isto. Dve podjednako zbunjujuće kategorije ljudi. Kada je ušao u restoran, odmah se videlo da mu nije dobro. Lice mu je bilo u tri nijanse.

Istaknuto crven nos, slinav. Tamni kolutovi ispod očiju, kao nalepljeni, na žutoj teksturi osnovne boje lica. Ne ide kod kozmetičara. Ošišan je mašinicom iz jednog poteza, ali sveže obrijan. Kulturan, znači. To nisu dobre karakteristike.

Verovatno ima gomilu izgužvanih novčanica po džepovima. Takozvani intelektualci u Srbiji, već odavno ne nose novčanike. Sve na njemu je pamučno i bez vidljive oznake brenda. Hrabro s njegove strane da takav izađe na ulicu, ali neumesno. Mogli bi ga legitimisati komunalci, ako je uopšte i poneo ličnu kartu.

Prvo što je uradio kada je ušao – okrenuo se prema zvučniku. Muzika koju čuje, ne prepoznaje. To ga je odalo. Njegov gest zapazili su svi prisutni. I sada pilje. A ja treba da mu priđem. Kako?

Skinuo je zgađenu grimasu sa zvučnika i uputio je polukružno prema gostima restorana, zahvativši njime i ponekog konobara. Ali mene ne.

Ja sam na potezu. Ako mu priđem – odaću se i sama. Da, završila sam fakultet na Državnom univerzitetu i pokazujem sklonost prema underground sceni. Manje-više uspešno sam krila to do sada. Izgubiću licencu za restoran ako tom Ivanu ukažem gostoprimstvo. Neko od gostiju bi me sigurno prijavio komunalcima. Uostalom, sve se snima i za samo par sati biće spremno, izmontirano, i na svim kanalima rijalitija.

Primetio me je. Gle, podiže ruku. Kreće ka meni. Moram da se sklonim u stranu.

– Povukla sam te možda grubo, ali moramo se skloniti sa svetla. Zdravo Ivane. Zašto mi odmah nisi rekao da si ARISTOKRATA?! Rekla bih ti da dođeš na sporedan ulaz.
– Nisam stigo. Bilo mi je loše. Loše mi je.
– Ako uđu komunalci, kaži da radiš u NVO. Ne pominji umetnost. Slikar? Jel’ da?
– Aha. Crtam stripove. Juče su mi objavili jednu tablu u DAILY…
– Pssst! Tiše, bre! Slušaj me. Kazaćeš da radiš u nevladinoj nekoj…humanitarno nešto.
– Kakva humanitarna? Motam duvan, žuti su mi prsti. Kad budu tražili da ispružim ruke, provaliće i da nisam čipovan. Molim te, daj mi samo nešto da popijem. Sve osim vode. Običnu kafu, recimo i neki sok. Veliku limunadu.
– Ne smem da kuvam običnu kafu, osetiće se spolja. Mogu samo instant da ti smućkam. Domaću limunadu neće provaliti. To mogu nekako da ti provučem. Ali da mi obećaš da ćeš pulpu posrkati odmah! Uključujemo se direktno u Rijaliti Nacional za 15 minuta. Ne sme ni trunčica limuna da se vidi u čaši, kada kamera krene. Razumeš?
– Da.
– I dođi, prvo da ti nađem nešto sintetičko, uz telo, da se presvučeš. Koji si broj?

Nacionalni Rijaliti je locirao Ivana kod semafora, prekoputa ulice. Srećom, nisu ga doveli u vezu sa restoranom. Komunalci su svratili, ali samo da zakažu mesto za novogodišnji koncert na trgu. Čujem da će doći i Ministar kulture. Čipovani smo istog dana, tako da ćemo moći da stojimo veoma blizu jedno drugom na koncertu.

Zar to nije olakšavajuća okolnost?

Oglašavanje

O autoru

Avatar

Regionalni magazin. Imate vest? Javite nam: redakcija@adriadaily.com Srbija | Hrvatska | Slovenija | BiH | Crna Gora | Makedonija

Ostavite odgovor

Ovo veb mesto koristi Akismet kako bi smanjilo nepoželjne. Saznajte kako se vaši komentari obrađuju.

Send this to friend