Nota sa Kalemegdana

0

Realnost mi se sve ređe prikazuje kao zadata ravan, a sve češće kao odraz na nestalnoj površini bezbrojnih balončića od sapunice nošenih zadahom muke i monotonijom ravnodušnosti. Taman mi jedna slika iščezne iza potiljka, kad druga, ista takva, krene ka čelu. Neočekivano, upravo po ovako hladnim i maglovitim danima, kada bi trebalo da ćutim i da se grejem, u meni se javlja uverenje da za moj udeo u svemu tome valja i živeti i umreti kao ja, pa su mi misli glasne, kuražne. Ne umem da ti do kraja pojasnim na šta mislim, da li na sebe u ovom svetu ili samo na svoju predstavu o sebi (taj veliki kišobran koji su već toliko puta polomili vetrovi). Ali, ako ikada dobiješ ovo pismo, ti ćeš mi oprostiti, kao da si bila kraj mene i videla kako je zabundanom plavom dečačiću (možda je to moj rođak kojeg nisam video godinama, vidiš kako sve grabim sebi?) odleteo helijumski balon preko bedema, a nespretni prodavac pečenog kestenja prosuo žar po pešačkoj stazi skočivši za njim. Za dečačićem ili za balonom? Ti znaš da posle takvog prizora neko vreme ne mogu da poštujem pravila. Zato i mislim ka tebi, a ne ka nekom drugom.

Dah zaljubljenih parova je toliko vreo da im izbija para na usta. Govore tiho, zaverenički, kao da se trude da svojim šiframa ne raznesu svet pre vremena. Na pameti im je budući veliki poduhvat. Oči im se cakle. Bljesnu mi u glavi da ću te ljubiti i kad me pročitaš, i kad ti dosadim. Svaki tvoj uzdah je moje krunisanje. Tvojim telom snohodim tvoj um, poljupcem dušu, požudom tkam naše vrele sklonosti. Zato ti, dok nam se mešaju mirisi, ne govorim šta bih voleo; sve znamo i sve smo probali ko zna kad, gde i s kim, ne sećamo se više. Piruete su izgorele, ostao nam je ples. To je privilegija. Zagledan u gomilicu žara, gorim kad pomislim da sam baš tebi poseban. Gordi, blesavi paun (tražim ga po granama, kao da sam u zoološkom vrtu).

Kisnu vrane. Ne može biti da su baš svi iskreni. Eno, na primer, ono dvoje lažu. Tako sam odlučio. Imam dovoljno godina da bez po muke mogu da posumnjam. Nema tu ničeg lošeg, laž ume da bude puna života, jer on se najvećim delom sastoji iz naizmeničnog napuštanja i zagovaranja nekog pravca. U toj mekoj, podatnoj laži, ko pita kosti, ko si, ko si ti? Klackaju gde ih naviješ. I gotovo. Odlazim sa mesta na kom mi se ne ostaje. Kako je to nobles! (Moj pokojni deda nam je, kad smo se spremali da nekuda idemo, uvek govorio: „Držite se hoh!“ Prezirao je samoću. Iako mu zavidim na držanju, nismo istomišljenici.)

Prosjak sedi na pločniku. Bole me krsta. Možda je mladost odnela svoje? Možda umišljam? Bilo kako bilo, nikome ne pada na pamet da me poštedi. Do sad sam morao da naučim, kažu. Ali, nešto mi se ne da. I dalje, i na dnu i u visini izbegavam dosadnu zlatnu sredinu. Ulazim u tramvaj. Trnu mi prsti. Revolucija na preriferiji tela, u glavi dremljive misli. Jedva razaznajem slova na ekranu.

„Ej, dolazim.“

„Čekam te.“

Zadovoljno vraćam telefon u džep i gledam kroz prozor koji se ne može otvoriti. Crveno kazuje ljudima da koče. Kakva glupost! Čim dođem kući, odlučiću da ću sve ovo zapisati sutra. Pevušim: „Čuješ li me kako pevam, ko da druge brige nemam…“

Dosta za danas.

Oglašavanje

O autoru

Avatar

Ne znam tajne vatikanskih spisa i recepte da postanete brži, lepši i mlađi. Pišem i radujem se neobičnim čitaocima.

Ostavite odgovor

Ovo veb mesto koristi Akismet kako bi smanjilo nepoželjne. Saznajte kako se vaši komentari obrađuju.

Send this to friend