Nota iz Kosovske

0

Vidi, nekoliko dana sam jedva vukao noge kroz lepljivu melasu samoporicanja i nisam mogao da se otresem metalnog ukusa u ustima usled veltšmercovanja u glavi. Ljutio sam se što sam sebi dao za pravo da uprtim čitav svet i da ne znam šta ću sa tom teškom zabludom, i ta srdžba je bila moj jedini zalog životu. Ne bih baš smeo da se zakunem da u tome nisam osetio i neku nasladu, ali toliko sam se kruto držao da je svako kratkotrajno opuštanje bilo samo posledica iscrpljenosti. Nije postojala nikakva namera, nosila me je suluda sklonost ka istrajavanju u nemogućoj poziciji. Srećom, nisam se udavio, video sam kako klizim preko ponuđenog očaja, kao što je moje lice skliznulo niz izlog Prešernove kleti pre nekoliko trenutaka, dok sam hodao ka Kosovskoj.

Kad pomislim da sam glupo proveo poslednje vreme, sramota me je; kad sebi jasno predstavim da sam protraćio jedan nepovratan period svog života, počinjem da mislim da je bilo i gorih i boljih dana; kad poželim sebi da oprostim i da sve to učinim beznačajnim, setim se smrti. Potonje mi ne ubija volju (što na prvi pogled, može da začudi), ona je i bez tih senki izranjavana i bespomoćna (ili je bar takva bila pre nego što sam počeo da pišem) – da hoću da je ubijem mogao bih da upotrebim daleko prozaičnija sredstva od misli o prolaznosti. Ne, uvid u rastakanje svega postojećeg ohrabruje time što budi svest o tome da je i sama smrt proces i da ne postoji ništa što je konačno. Zapitaćeš me, kakve utehe ima u tome što će moj lakat jednom postati sok neke travke? Da te nije mrzelo da pođeš sa mnom u šetnju, verovatno ne bismo ni stigli do ove teme. Što se sad mešaš kad nisi ovde i ko uopšte govori o laktu? Neka kosti i meso idu kud im je drago, ja klackam ka Crkvi Svetog Marka.

Ove misli me nisu izvukle na svetlo dana. Misli retko kad izvode čoveka iz bunila ili beznađa, čak šta više, one ga i dovode do zaključka da iz položaja u kome se našao nema izlaza. Bespogovorno oslanjanje na logiku je vrsta samoubistva. Spas je u događaju i doživljaju, to jest u opažaju koji pomera naš duh. Vrlo često, sasvim beznačajan događaj pokrene u nama lavinu svežih misli i mi se kasnije, pitamo otkud su nam samo pale na pamet baš u tom određenom trenutku, uvereni da nisu mogle nastati ni iz čega, međutim, sam okidač, stvarni događaj, čak i ne razmatramo kao bitan činilac, a najčešće ga se uopšte i ne sećamo. Uostalom, ko bi dozvolio sebi da prizna da ga je miris kafe prosute po vreloj ringli, izvučena nit na čarapi neke devojke ili golub koji nosi opušak cigarete u kljunu naveo da u dahu izgovori onako pametne i prikladne reči koje su u izvesnim okolnostima zasijale na polzu besednika? Mnogo je ugodnije misliti da smo rođeni za velika dela. Lica velikana na naslovnicama udžbenika. U pola cene.

Meni se dogodio jedan san. Kao, zaglavio sam se u liftu sa nekim bradatim dugajlijom u izlizanom, plavom sakou mog profesora istorije iz osnovne škole. Gledam kako mlatara svojim suvim, beskrajnim rukama i govori mi o nečemu o čemu sam godinama razmišljao. Donekle sam utešen time što uviđam da nisam jedini čovek na svetu kojeg zanima ovaj problem, ali se nepodnošljivo stidim zbog toga što je ovom bradonji svaka reč na mestu i što mi sasvim razložno i postupno iznosi rešenje. Svestan sam da je u pravu, pa mi dođe da ga zadavim, jer mi se čini da uživa u tome što mi dokazuje koliko sam tupav i zbunjen. Ali, svaki put kad podignem glavu, ugledam njegov srdačan pogled i shvatim da uvažava činjenicu da u datim okolnostima nisam mogao bolje, pa periodično odustajem od svoje namere. U snu je sve moguće, pa tako i to da na naborima na leđima njegovog sakoa (vrata lifta su se otvorila i moj sagovornik izlazi u mračno predvorje) čitam spasonosnu reč koja sumira sve o čemu je govorio. Srećan sam, poskakujem i zavlačim ruku u džep da bih je pribeležio u svoje blokče. Ciničan smeh odzvanja hodnikom. Đubre me je odžeparilo. Zabrinuta majka histerično premešta knjige po haubi automobila i zbunjeno me posmatra. Usne su mi se razvukle u isti onaj blesavi osmeh koji me je jutros izveo iz mraka. Ona misli da sam lud, ja je volim, pa i sam potvrđujem njen stav.

Ide bus. Ako sugrađani odluče da danas treba ubiti nekog drugog, poslaću ti poruku da staviš kafu.

„Misliš, vodu za kafu?“ odgovorićeš.

„Ako je a = Ja, b=Ti, c=kafa, onda je a + b+ c = xxx“, napraviću se pametan.

Dosta za danas.

 

 

Oglašavanje

O autoru

Avatar

Ne znam tajne vatikanskih spisa i recepte da postanete brži, lepši i mlađi. Pišem i radujem se neobičnim čitaocima.

Ostavite odgovor

Ovo veb mesto koristi Akismet kako bi smanjilo nepoželjne. Saznajte kako se vaši komentari obrađuju.

Send this to friend