Nemoj da bacaš betonske table sa vrha svoje zgrade (ili karma uzvraća udarac)

0

Pa, da, jasno je iz naslova da sam odrastala osamdesetih. I da sam, između ostalog, slušala Disciplinu, i da sam euforično pevala „Nemoj da bacaš betonske table…“, i da su moji roditelji prevrtali očima, i da se tata mrštio i zvučno izdisao kroz nos (vrhunac kontrolisanog besa) kada bih odvrnula zvuk na gramofonu, i da sam ja onda odvrtala još jače! Pa, naravno! Nisu valjda očekivali da ću da slušam „njihovu“ muziku. Svašta! 

I, naravno da sam se „klela“ da će moje dete da sluša najbolju muziku iz najplodnije muzičke epohe (moje, podrazumeva se!), i da sam ga odmalena suptilno „izlagala“ svojim omiljenim grupama, domaćim i stranim, i ponosila se kada je sa četiri znao ko koju pesmu peva. Al, posle sam shvatila da to rade sva deca tog uzrasta. Mali sunđeri znaju sve što im (po)kažemo jer upijaju informacije kojim ih zatrpavamo u sebičnoj želji da sve (sa)znaju i budu bolji od tamo nekog drugog…

I, tako je to sa slušanjem MOJE muzike potrajalo sve dok priroda nije učinila svoje, dok se podmladak nije otrgao mom uticaju i priklonio se SVOJOJ generaciji. Pa, dobro, šta sad, prirodno je, tako sam se i ja „otrgla“… I, sve je to bilo OK dok su nam kroz zvučnike protrčavali ovi što pevaju na engleskom i imaju dobar ritam. Odlična muzika, uživala sam i samozadovoljno razmišljala – Eto, kako sam mu izgradila muzički ukus.

Al, izgleda da nisam. Srce, duša, a najviše uši me bole od njegovog NOVOG muzičkog izbora. Ne znam zašto, kad, gde i kako se to desilo kad sam sve tako pažljivo (da ne kažem opsesivno) držala pod kontrolom!? Evo, nijednu MOJU pesmu ne uspem da odslušam celu, uglavnom samo do drugog refrena, jer tad već izgubim snagu i živce (više snagu), oko otimanja miša sa podmlatkom ispred kompa. I dok se poraženo udaljavam i izgovaram – Pametniji popušta, a glup… – on odvrne NEKU pesmu i ne čuje kraj ove važne životne mudrosti. I džaba mu ja posle pet minuta muzičkog terora prilazim i gestikluram dok kroz zube šištim – „Utišaj, vređa me da se to sluša u MOJOJ kući, ja sam bre dete osamdesetih!“ Iskulira me, jer „ne čuje“ šta govorim…

Jasno je meni da je to neka viša sila preuzela kontrolu nad njim, sila koja je jača i od generacijskog uticaja. To je čista KARMA. To se sada meni vraća što sam ja izluđivala roditelje, nekad i moju babu (nje mi sad baš mnogo žao), a o komšijama da ne pričam. Mislim, koji bi to vršnjak (ili vršnjakinja) imao toliki uticaj na njega!? Ma, nema šanse da je ovaj muzički ispad posledica toga što se TA muzika sluša na rođendanima, u klubovima… Odoleo bi MOJ sin tome! Meni je potpuno jasno da je to SAMO zato što su me moji roditelji u agoniji pucanja bubnih opni urekli – Videćeš ti jednog dana kada tvoje dete tebi to bude radilo!

Tada sam im se smejala u sebi – Pa, super, moje dete će da sluša isto što i ja! Al, izgleda da neće… Izgleda da ja slušam ono što on sluša. Čak i da nam nije mali stan čula bih, jer me „prevario“ pre dve godine da mu kupim „jake“ zvučnike… Kako sam samo naivna!

I, tako, dok me ovo leto „boli“, ja pauzu između NJEGOVIH pesama koristim da mu „nabacim“ urok – Videćeš ti jednog dana kada tebi tvoja deca bla, bla, bla…. A u međuvremenu, šta ću… Kad izađem u grad oporavim uši, srce i mozak, kad on izađe u grad ja odvrnem „Betonske table…“ tek da se podsetim kako se u moje vreme slušala prava muzika… Kad smo u isto vreme kod kuće „slušam“ i ja to što mlađani DJ pušta…

I neka ga, nek se bahati sa zvučnicima i MUZIKOM i nek živi u neznanju šta ga čeka tamo za koju deceniju.
Ja se već sad smešim danu kada će mu njegova deca raditi isto ovo što on MENI radi!

Karma rules!

Oglašavanje

O autoru

Avatar

Kao profesionalni Family coach posvećena sam pružanju podrške savremenoj porodici kroz koučing rad na svim važnim porodičnim temama. Verujem da male promene prave velike razlike, a moj moto je "If you dare, everything is possible."

Ostavite odgovor

Ovo veb mesto koristi Akismet kako bi smanjilo nepoželjne. Saznajte kako se vaši komentari obrađuju.

Send this to friend