Neko drugo vreme

0

Nekada davno, kada se jesenjim danima tom istorijskom ulicom širio miris pečenih kestenja, ljudi su išli na to mesto da bi pronašli ono što bi im omogućilo ulazak u druge svetove i otkrilo im nove živote koji bi na trenutak učinili da njihovi nestanu ili poprime drugačiji smisao. Danas, kada se ulicom širi smrad ulja i masnoće iz prodavnica brze hrane, ljudi idu na to mesto da pronađu najnovije i najblještavije proizvode u kojima će ponosno koračati, poput hodajućih autoreklama, a koji će ih samo uzgredno štiti od opasnog i hladnog asfalta.

Nekada su na to mesto umeli da zakorače zanesenjaci, koji su samo naizgled bezbrižno bivstvovali u „svojim svetovima“, umetnici – amateri i oni profesionalni, siromašniji – pa i po koji mrzovoljni intelektualac, koji je namrgođenim pogledom streljao police, nezadovoljan što ne može nigde da pronađe Kafkina „Pisma Mileni“ – izdanje „Nolita“ iz 1971. godine, kada je urednik bio Vasko Popa. Danas, tu se mogu videti, između ostalih, na silu namršteni klinci, koji glumeći nezadovoljstvo prolaze kroz metalno staklena vrata prostorije kako bi kupili neki modni dodatak i tako upotpunili svoj izgled „opasnog, mračnog ali lukavog“ momka.

Nekada, prolazeći kroz drveno staklena vrata, klinci su sa volovskom nadom ulazili u polu-mračnu, zagušljivu prostoriju kako bi na policama možda ugledali skoro objavljeno delo svog omiljenog autora. Danas, uz zvuke moderne elektronske muzike, devojke tu vrše životnu potragu za najkraćim i najubitačnijim suknjicama, dok zaposleni oko njih dosadno zuje i ometaju, uzimajući i ono malo pažnje raspomamljenim mušterijama.

Nekada je prostoriju ispunjavao blagi miris vlage, prašine i mirnog haosa. Danas, miris plastike, sintetičke tkanine i mirne gluposti ispunjava nozdrve onih koji se tu nađu. Nekada su se u izlogu nalazili naslovi koji su privlačili poglede i osećanja pipljivih duša. Danas se u izlozima postavljaju ženske i muške plastične figure, koje – okićene preskupim proizvodima sa imenima popularnih brendova – privlače poglede i novčanike potencijalnih kupaca – (po)trošača.

Nekada su ljudi tu ulazili da zadovolje svoju unutrašnju potrebu, a danas ulaze tu da bi zadovoljili svoju vrlo spoljašnju potrebu, neshvatajući da tako uranjaju sve dublje u vrtlog dosade i jednolikosti.

Oglašavanje

O autoru

Nikola Ačanski

Egzistiram i u toj egzistenciji jurcam za, po svemu sudeći, nepostojećom suštinom sebe, drugih i prirode. Jurcam poput blesavog psa koji laje na točkove automobila i koji svoju jurnjavu na kraju obično završi pod nekim točkom. Svakog drugog, trećeg dana pomislim da sam je uhvatio, ali svaki put kada otvorim šaku suštine nema.

Ostavite odgovor

Ovo veb mesto koristi Akismet kako bi smanjilo nepoželjne. Saznajte kako se vaši komentari obrađuju.

Send this to friend