Na jastuku sećanja

0

Legao sam u krevet neke tamo noći i pomislio na sve godine iza i ispred mene. Na osećanja u njima, na strahove, na radosti, čežnje, ljubavi, mržnje, na ljubomore, zavidnosti, na ushićenja, uživanja i dosade… Na sve te teskobe. Pomislio sam na one mesece u kojima kao da nije bilo života, to su oni prazni, šuplji i spori, oni izuzetno dosadni i često neprijatni, u kojima postavljamo najbesmislenije pitanje zašto smo se uopšte i rađali? (Kao da smo imali izbora…) Onda sam pomislio na one mesece koji su puni života, prepuni čak, oni u koje ne može sve da stane, oni sočni, iz kojih sve curi, koji prebrzo prođu, i u kojima opet postavljamo jedno besmisleno pitanje zašto je sve ovo tako kratkog roka trajanja? Setio sam se i onih dana koji kao da nisu bili dani, već ružni snovi, koji teraju čoveka da se ošamari i pogleda gde se nalazi. Ali odmah sam se setio i onih dana zbog kojih stvarnost izgleda nestvarno stvarno. To su oni u kojima se desi da se čovek iskreno nasmeje, onda kada je posrećen. To su oni relativni, a ipak važni dani.

Legao sam u krevet jedne noći i setio se nekih trenutaka koji vise na rubu zaborava, a koji mogu još toliko toga da ponude… Samo ako se vrate u sećanje. Setio sam se nekih lica, od kojih neka i ne zaslužuju da ih se setim, ali ipak sam ih se setio… Legao sam i uz sigurnu mekoću jastuka setio sam se imena koja sam pokušao da zaboravim, očigledno bezuspešno. Ta imena su me dozivala, grdila me, prekoravala, proklinjala, smejala mi se, podrugljivo mi zviždala… Zlokobno me gledala, ta imena… Setio sam se i nekih devojačkih lica, pa i onih koja sam video samo u prolazu na ulici, na tren, čak i njih sam se setio. Iako sam ih uhvatio samo u mrvici vremena, sećao sam se svake crte svakog lica – kao da su tu. Prisetio sam se događaja, bitnih i nebitnih, ljudi, malih i velikih… Onih koji su ostavili nekog traga u mom životu i onih koji su to možda hteli ali, iz nekog razloga, nisu uspeli u tome. A možda i jesu, čim sam ih se setio.

Stvarno, legao sam i setio se svega, svačega i svakoga. Legao sam, i tu na jastuku kao da mi je proletelo nešto, samo tako. Ne znam da li je to bio taj čudesni život o kojem mnogi govore. Ako i jeste ja stvarno ne znam, ne mogu da ga prepoznam

Oglašavanje

O autoru

Nikola Ačanski

Egzistiram i u toj egzistenciji jurcam za, po svemu sudeći, nepostojećom suštinom sebe, drugih i prirode. Jurcam poput blesavog psa koji laje na točkove automobila i koji svoju jurnjavu na kraju obično završi pod nekim točkom. Svakog drugog, trećeg dana pomislim da sam je uhvatio, ali svaki put kada otvorim šaku suštine nema.

Ostavite odgovor

Ovo veb mesto koristi Akismet kako bi smanjilo nepoželjne. Saznajte kako se vaši komentari obrađuju.

Send this to friend