Kako nisam poginuo u berbernici

0

Pazi sad. Imam jedan fazon koji bi se mogao svrstati u korpus fazona o manama. Pošto ti je moja mana poznata pretpostavljam da ćeš prepoznati u čemu je kvaka. Dakle, na jedan od naših postojećih praznika nepostojećih država od kojih su luđi samo zastupnici ideje da ih ne bi trebalo slaviti, već da bi trebalo ustanoviti neke nove, prave, ili rehabilitovati neke stare, priznate (kao da hiljade godina ljudske civilizacije nisu pokazale da ne postoji praznik koji bi se istovremeno mogao nazvati državnim i ozbiljnim), hoću reći, jednog toliko blesavog dana da je morao biti obeležen u kalendaru, odlučim ti ja da se ošišam. U jedinom otvorenom frizerskom salonu u mom kraju pet dokonih berbera žučno polemiše. Koliko sam mogao da shvatim reč je o nedavnoj smeni glavnokomandujućeg strižačke radnje, nesumnjivo čupava stvar za ljude koje na birou rada vode kao zaposlene. Uđem ti ja i ćutim. Ne smem da prekidam besedu najstarijeg među njima. Sedi čika proliva svoje iskustvo u ophođenju sa šefovima kojih je, kaže, u svojoj karijeri promenio više od dvadeset, a ni jednom se nije zamerio; malo zažmuriš i prođu, nek idu u… Nešto mislim, dosta ih se izređalo, to ti dođe kao duhovni kurvarluk. Dajguz-buda pred povlačenjem se obraća narodu. Veliki trenutak u kojem se ne može odrediti da li pokušava da im olakša život mudrim savetima ili podjebava znajući šta im sleduje. Magla božanske namere – nešto mislim, a sve ćutim.

Istog trenutka kada je sedi čika završio svoje izlaganje, nastade žagor okupljenih. Taman sam pomislio da je došlo vreme da i smrtnici kažu koju kad ustade najmlađi među njima, momče od svojih devetnaest godina sa šiškama kao Gaj Julije Cezar i srazmerno sličnom sujetom, podiže desnicu ruku u kojoj zablistaše makaze, važno iskolači oči i pokuša da kaže nešto jako bitno, ali poče da zamuckuje već kod prve reči, pa brzo ućuta. Svestan njegove sramote, zapitao sam: “Radite li?“ Pogledali su me kao što i treba pogledati nekoga ko postavlja glupa pitanja, a onda mi Cezar, kome je vidno laknulo, pokaza na stolicu, da sednem.

Ostalo je još samo da mi označi zulufe kad u radnju uđe stariji gospodin lavljeg lica i sa jednom nogom na ulici jedva izusti: “Kolliko koošta ššipšanje? “ Gaj Julije se na trenutak zaprepasti, a onda reče: “Nnismo mmenjali cenu. Ddvesta pepedeset dinara. “ Mušterija ga ispitivački pogleda razmišljajući da li da ga odalami, pa ipak polako uđe u salon.

Burazeru moj dragi! Sedim ti ja u onoj izanđaloj stolici, gledam odraz svog lica u ogledalu, a na njemu gotovo da mogu da pročitam sopstvene misli: “Ako sada i ja nešto kažem, odosmo svi u lepu materinu! “

Oglašavanje

O autoru

Avatar

Ne znam tajne vatikanskih spisa i recepte da postanete brži, lepši i mlađi. Pišem i radujem se neobičnim čitaocima.

Ostavite odgovor

Ovo veb mesto koristi Akismet kako bi smanjilo nepoželjne. Saznajte kako se vaši komentari obrađuju.

Send this to friend