Đubre

0

Stojim na terasi i upijam poslednje trzaje letnjeg Sunca. Podne je i u parkiću ispred zgrade uobičajna postava: majke sa decom, penzioneri i kučkari. Poznaju se, sve priče su već ispričane tako da se uglavnom svako bavi svojim poslom trudeći se da situaciona kohabitacija protekne što bezbolnije. Niko ne primećuje đubre koje se preliva iz kontejnera na samo nekoliko metara od njih. Veoma često ne opažaju ni kontejnere. Kod nas u kraju ugradili su one podzemne sa kantama nalik zjapećim ustima. Neki od komšija pokušavaju da ih pogode sa prozora. To što uvek promaše ne brine ih mnogo. Drugi samo ostave kese pored ne želeći da prljaju ruke dodirivanjem ručke. Poneko ih povuče nagore, ubaci tovar i vrati ih nazad. Ali to je baš retko.

Prethodne nedelje Fejsbuk je bio preplavljen fotkama đubreta. Slikane su u raznim delovima prestonice. Čak i u onim gde je kvadrat skuplji od dve hiljade evra. Nema protekcije. I nije tu samo zakazala Gradska čistoća. Najlakše je njih optužiti. Pravo pitanje je odakle toliki otpaci? Šta je to što nas tera da pravimo đubre oko sebe? S druge strane ne znam zbog čega se čudim. To smeće su samo materijalizovane misli koje nam svakodnevno proleću kroz glavu.

Volimo da gledamo televiziju, upijamo vesti sa svih strana. Neselektivno puštamo da nas informacije preplave. I skoro sve su nebitne. One životno važne svejedno saznamo. Ali šta bi se desilo kada bismo iskoračili iz tog sveta šarenih laža? Morali bismo da tražimo nekakav smisao, a to nije prijatno. I boli. A što onda ne bismo prvo otišli u kupovinu? Nije bitno što nam to nešto nije zaista potrebno. Lepo će se uklopiti sa ostalim nepotrebnostima u vitrni, ormanu, polici. Još ako je rasprodaja, milina. Veliki natpis popust deluje na nas poput sedativa.
Svi smo jednaki, bez obzira na novac kojim raspolažemo. First hand, second hand, third hand. Svaka roba ima kupca. Samo je pitanje vremena pre nego što ona postane otpadak. Neko višak redovno izbacuje napolje i donosi novi. Tako nalažu pravila koja nam čiste savest o gomilanju. Drugi izigravaju hrčke i dovlače kući sve ono čega mogu da se domognu bez obzira na nepotrebnost ili stepen raspadanja. Vezuju se za stvari kada već nemaju ljude oko sebe.
I umetnost je prigrlila đubre. Slepljeni otpaci postaju skulpture ili odevni predmeti koji se prodaju za velike pare. Jedino je bitno da smeće cirkuliše. Čini mi se kao da je u pitanju neka samodestruktivna osveta čovečanstva zbog planetarnog nezadovljstva. Čekamo da nam smeće dođe glave kada već ne znamo šta bismo sa sobom. Toj ogromnoj količini đubreta neće se radovati ni arheolozi u budućnosti jer će od viška nebitnog materijala teško moći da donesu bilo kakav zaključak našim životima.

Komšinica iz solitera prekoputa prilazi kontejnerima sa kofom vode i portfišem u jednoj i autolakom u drugoj ruci. Spušta stvari na zemlju. Sakuplja pobacane kese i ubacuje ih unutra. Ekipa iz parkića radoznalo posmatra. Neki od njih već vade telefone i nameštaju kamere. Budno prate svaki komšinicin pokret. Kada je prostor oko kontejnera bio čist pljusnula je vodu pored njih i prešla porftišem. Sačekala je da se osuši, a zatim otvorila skinula poklopac i promućkala crveni lak. Lakim pokretima bojila je metalnu površinu. Isrctavala je cveće, srca, zvezdice. Kontejneri su se pred našim očima pretvorili u psihodelično obojene monolite. Zatim je uzela debeli flomaster i nešto napisala po njima. Komšije su tapšale.
Uleteo sam u kuhinju, zavezao čvor na kesi za đubre i izleteo iz stana. Javiću vam šta je napisala.

Oglašavanje

O autoru

Avatar

Regionalni magazin. Imate vest? Javite nam: redakcija@adriadaily.com Srbija | Hrvatska | Slovenija | BiH | Crna Gora | Makedonija

Ostavite odgovor

Ovo veb mesto koristi Akismet kako bi smanjilo nepoželjne. Saznajte kako se vaši komentari obrađuju.

Inline
Podržite nas na Facebook-u i preporučite prijateljima, značiće nam! Hvala.
Adria Daily Magazin
Inline
Podržite nas na Facebook-u i preporučite prijateljima, značiće nam! Hvala.
Adria Daily Magazin

Send this to friend