Dani prolaze, meseci odlaze, a nove godine dolaze…

0

Te noći si otišao iznenada, bez reči, bez pozdrava. Bio sam isuviše mali da shvatim sve ovo, ali sam dobro razumeo da je tada sa mog lica izbrisan osmeh, da je zasijala najsvetija zvezda na nebu mog svemira, da je moje detinjstvo na trenutak prekinuto. Morao sam to da prihvatim kao odrasla osoba i suočim se sa onim što je poslednji deo nečijeg života. Nažalost, sa tih svojih sedam godina osetio sam kako je to izgubiti najvoljenije i najdraže biće.

(Fotografija: Boy in thought; „Vikimedija”)

U početku sam jako bio ljut na tebe, na svoju porodicu, na sebe i sve oko sebe. Povukao sam se u svoj oklop kao kakva kornjača ili puž kada osete strah. Nisam želeo da nikoga više volim! Nisam želeo da mi iko bude blizu! Bojao sam se radovanja, zagrljaja, prijateljstva, izlazaka, proslava, putovanja, razgovora, vezivanja, poverenja… U mesecima koji su prolazili, svi oni koji su te poznavali, svima onima kojima si nešto značio i bio drag polako su prhvatali tu činjenicu da te više nema, trudeći se da pomognu i meni da to prihvatim. Bilo je uzalad jer sam svih tih meseci sebe gušio i potiskivao živeći naše uspomene ‒ živeći moje sećanje na tebe.

(Fotografija: Young man in thought; © Nikola Stojanović)

Ćutao sam sve svoje osećaje koje sada prvi put javno i glasno priznajem. Hteo sam da budem hrabar! Stavio sam na sebe masku indiferentog dečaka i nastavio sa svojim bivstvovanjem. Izbegavao sam druženje, emotivne trenutke, bio ljubomoran na drugu decu kada pričaju o svom dedi, kada šetaju sa svojim dedom, a kada bih ostao sam u svojoj sobi ‒ plakao bih… tiho, skoro pa u sebi, da me čak ni zidovi ne mogu čuti.

(Fotografija: Young man in the rain; „Vikimedija”)

Dani prolaze, meseci odlaze, a nove godine dolaze… Sazrevanjem sam shvatio i prihvatio mnoge stvari ‒ više nisam ljut ni na koga, ponovo se smejem i radujem, nema više ljubomore i nema povlačenja. Baš onda kada se setim tebe, kao i sada dok nastaju redovi ove kratke priče, ove moje ispovesti, samo kane poneka suza iz oka koja opet umeju da gledaju vedrionom i optimizmom. Nije to više zbog tuge, već zbog sreće što si bar nakratko bio deo mog života, što sam imao priliku da te poznajem.

(Fotografija: Optimism; „Vikimedija”)

Znam da taj ožiljak, ostavljen na mojoj duši, nikada zarasti neće… Biće tu kao beleg sećanja na nekog koga sam voleo svim svojim bićem. Iako sam bio povređen više puta, ponovo umem da volim ‒ jače nego ikada pre! Ponovo umem da uživam u svakom sekundu života! Postigao sam i uradio toliko stvari za koje sam i sȃm iznenađen da sam uopšte uspeo. Imao toliko lepih trenutaka, ali samo zato što nikada nisam odustao da verujem u svoje snove. Koračam dalje hrabro i snažno jer imam još hiljade nedosanjanih snova! Ipak, nisam dozvolio detetu u meni da odraste, niti ću! Verujem da bi ti danas bio veoma ponosan na ovog tvog dečaka… Hvala ti!

(Fotografija: Orden rada sa srebrnim vencem, Plaketa bezbednosti SFRJ i povelja – Branislavu Iliću, 1982/1983; © Nikola Stojanović)

Srećan rođendan, najsjajnija zvezdo mog svemira!

(Fotografija: The brightest star of the my cosmos; „Vikimedija”)

Oglašavanje

O autoru

Avatar

UREDNIK za Srbiju | Adria Daily Magazine | Kažu da sam umetnik koji vredno usavršava svoje, na vreme prepoznate, talente… ja im verujem. Smatram da je kreativnost osnova kulture i umetnosti, odnosno multimedije, bez kojih je život besmislen! Počeo sam da se bavim glumom 2001, a novinarstvom 2015. godine, što su danas moje profesije. Završio sam poznatu beogradsku školu glume i novinarsku školu Udruženja novinara Srbije (UNS), čiji sam stalni/redovni član. Takođe, stalni/redovni sam član i Nezavisnog udruženja novinara Srbije (NUNS). Student.

Ostavite odgovor

Ovo veb mesto koristi Akismet kako bi smanjilo nepoželjne. Saznajte kako se vaši komentari obrađuju.

Send this to friend