Beer Fest: Iz ugla jednog violiniste

0

Nisam neki ljubitelj piva ali, cenim manifestaciju koja tka ljubitelje piva i ljubitelje muzike. Nekad su to dva čoveka, nekad je jedan ali, svakako da kad se popnem na binu koja tačno ima 19 stepenica i jedan dupli na sredini, ta misao o ljudima u publici izvetri. Momentalno!

Pitaju me često da li imam tremu: od kamere, od mikrofona, od ljudi. Slagao bih kad bih rekao da imam. Znam da treba da zvuči skromno i da kažem da su pesme koje pevam i sviram kao moja deca i da svaki put osećam kao da ih prvi put izvodim. Verujem da bi sad čitateljka ili čitalac suzu pustio na komp ili smartfon i time doprineo razvoju manufakture servisa smartfona i laptopova ali, NE!

Nemam tu patetičnu tremu za koju mnogi lažu. Ne svi, ali mnogi DA. Imam nešto mnogo iskrenije. Neopisivu želju da istrčim na binu i, ako mogu da eksplodiram od adrenalina, da to i učinim! Imam želju da tog trenutka kad stanem ispred svoja dva zvučnika i ispred mikrofona, hipnotišem one koji su ispred mene. Kad otpevam, odnosno odsviram notu, da se svi zalede.
Zašto? Pomislićete možda da je zato što sam egocentričan. Pa verovatno jesam. Svako od nas ko se bavi nekom umetnošću, jeste egocentrik, darovan od prirode, gena i ko zna još od čega. Željan publike i ljudi koji mogu to da shvate i uživaju u tome što izvodim. To je taj faktor X.

Sinoć je u publici bilo puno ljudi. Onih koji su došli zbog piva, muzike ili i jednog i drugog. Tri dana, tj. tri noći otkako je počeo BF, uveče je padala kiša. Sinoć nije. Verujem da je to dalo svoj dopinos da ljudi dođu u većem broju a i organizatorima da im sine (finansijsko) sunce u po bele noći.

Pre nego što je počeo naš koncert, izležavao sam se isped našeg kontejnera od aluminijuma na klupi koja kao da je napravljena negde u Bačkom Petrovcu. I to za one babe, (retko za dede) što sede na njoj, njih 3 do 6 i komentarišu automobile, ljude koji prolaze i život koji prolazi. E da, baš na takvoj klupi sam ležao. I čekao. Dok sam se odmarao, goreo sam iznutra. Zatim sam ustao u 21:00h, istegao noge, vrat, ruke, jer kad se popnem na binu, moram biti apsolutno zagrejan za sva skakanja i trčanja na koje me tera karakter, adrenalin, muzika koju izvodim/o i publika koja je ispred mene.

21:05h, 19 koraka sam napravio i, bio sam na bini visokoj 2 metra. Ispred mene je premoćna rasveta, kablovi, bubanj, pojačala za gitare. Prvo što tražim za bend i mene je flaširana voda. Popijem litar za nastup. Svega može da ne bude: bine, krova, struje, ljudi na koncertu ali, ako nema vode… nije dobro.
Ok, voda je tu, raznosim kao vodolija , (iako sam dupla skorpija u horoskopu) mojima vodu, od mikrofona do mikrofona. Vraćam se svom mikrofonu, i stajem. Ispred mene ta količina, da, da, baš količina ljudi od kojih sad lagano počinjem da osećam kako mi vene dobijaju veću količinu krvi. Kao Feliks Baumgartner sam (ime se teško izgovara, ali njegov podvig, verujem, svi pamte). Asocijacije: svemir, skok sa visine iznad Zemlje od 39 kilometara. To je taj trip, to je ta vožnja.
Čekam da napravim taj korak i skočim. Čekam da čujem prvi udarac trzalice o žicu gitare kod Kikija, i da se pustim u slobodan pad.

Nastup grupe Pilota na BF2015 - sa bine

Brrrrrrrrliiiiingggggggggggggggg, kako smo krenuli ja sam skočio. Svi smo skočili.
Dok sviram, dok skačem, prelazim preko lica ljudi u publici. I da, imam 20 godina manje od postojećih almost 40, ne bih mogao da se zadržim na više od 5 do 7 lica u masi od 100.000 ljudi. Nema šanse. To je kao da na plaži mora pokušam da zapazim i zapamtim talas koji nadolazi. A ima ih 100.000 tog trenutka. I taman kad skrenem pogled na drugi talas, prvog više nema. Realno je tako. Ali, ljudi nisu more, i uspevam da sviram i prenosim energiju za tih, targetovanih 5 ljudi. Malo ljudi gađam, je l’? E, pa nije. Gađam ih pogledom preko mikrofona i violine i kad ih „dobijem“ oni će lagano da „zaraze“ novih 5 oko sebe. „Zrno po zrno, pogaca. Kamen po kamen, palaca“. Tako se bar kaže.

Ceo koncert sviram i pevam i igram, pun adrenalina. Volim taj život dok sam na bitni. Time dobijam taj odgovor od ljudi, dobijam feedback. To je moja hrana. Mentalna. To je hrana za moj ego, ništa manji nego bilo čiji, samo ga materijalizujem i vas instrumentalizujem kroz muziku. Da je politika, verovatno bih bio okrutan diktator ali, srećom, nisam.

Koncert se završava, nalazim mojih 5 lica. I dalje ih snajperišem, i dalje me snajperišu. Zahvalim im se šeretskim osmehom koji sam naučio ili pak nasledio. Roditelji mi sad likuju ili lajkuju, kako hocete.
Da, zahvalan sam im, jer da nema njih, pevao bih ispod tuša.

Koncert se završio, otišao sam sa bine, premokar. Ne od kiše, nego od one vode, onog litra koji sam uneo u sebe. Vratio se taj litar kroz moju kožu direktno do majice i sad sam premokar. Sišao sam 19 stepenika. Tražim aluminijumski kontejner da se presvučem. Cinim to. Sedam u auto. Idem kući gde mi treba otprilike desetak minuta. Čeka me tuš kabina i čeka me pola sata ćutanja nakon kade – da se svedem u glavi i mišići da se opuste.
Ok, to je to. Vreme je za spavanje. Telo traži a glava kaže da je to – to.

Laku noć, svi koji ste bili i koje ne znam i znam. 01:00h je.

01:30h. Iskačem iz kreveta kao da sam upravo uključen na defibrilator.

Da, brutalno rečeno, raspizdio me je adrenalin. I dalje sam na adrenalinu kao da sam na sred koncerta. I dalje me vozi, jer glava tako hoće.

Čekam opet pola sata.

Spavam napokon.

 

Oglašavanje

O autoru

Avatar

Nepomirljivi sam liberal, ateista, zagovornik građanskog društva. Ne volim tabue. Dakle, u Srbiji manjina! Od prezimena do političkog/životnog opredeljenja.

Ostavite odgovor

Ovo veb mesto koristi Akismet kako bi smanjilo nepoželjne. Saznajte kako se vaši komentari obrađuju.

Send this to friend