Kad jednom odem, a poći ću…

0

Kad jednom odem, a poći ću… ne traži me i ne pitaj za mene. Ni svoju dušu ne poznaš, ta kako bi druge znao. Kad je osobi sve na dlanu dato, čista i netaknuta emocija, postojana uprkos vremenu, a ona podlegne strahu i uslovima sredine, ništa drugo ne možeš učiniti do da je pustiš da nosi teret, jer uživa u ulozi žrtve. Njoj ozdravljenje i napredak ne trebaju. Ona ga ne želi, a toga nije ni svesna. Uvek je bilo lakše prebaciti krivicu na svet i okolinu, nego li se suočiti sa demonima koji obitavaju u svakom od nas. Samo znaj da emociju postojanu u vremenu i izvan njega, čak i kada ne budemo zajedno, ne možeš sprati sa svoje duše. Uspomene se ne zaboravljaju, one bole ili leče, zavisno od smisla koji si im dao. Utihnu često samo na tren da bi se kao bumerang javile i vratile kad si nasamo sa sobom, kad ti duši podstrek treba. Prošla vremena se ne vraćaju, ostaje samo žal za propuštenim prilikama i sreći. Zaborav ne postoji. Koliko god duša njemu težila, ožiljci na to podsećaju. Da ljudi više slušaju svoju intuiciju, da prate svoje originalne ideje i rizikuju sami protiv svih, ovaj svet bi bio mnogo lepše mesto za život.

1005371_10153367926421169_7429043005389015563_n

Oglašavanje

O autoru

Snežana Subotić

Zaljubljenik u PR, organizaciju događaja, TED/TEDx konferencije, psihologiju, kulturu, novinarstvo... Realni optimista sa stavom.

Ostavite odgovor

Ovo veb mesto koristi Akismet kako bi smanjilo nepoželjne. Saznajte kako se vaši komentari obrađuju.

Send this to friend