Izveštaj sa terena: Ko to meša fudbal, rat i politiku?

0

− Ma je l’ se vi to borite junački?

− Ne, ne, mi igramo fudbal…

− Ja mislila da ste vi političari!

485283682Kako doživljavamo ono što nam govore političari, a kako ono što nam govore novinari i politički analitičari? Koliko od toga razumemo i kako ono što nam ostane skriveno ide nama na štetu, pošto nam neznanje nikada ne može koristiti?

Opšte je poznato da se čovek trudi da sebi nepoznate stvari objasni poznatim stvarima. Tako funkcioniše i naše mišljenje, i razumevanje, i govorenje: pomoću poznatog, bližeg i konkretnog određujemo nepoznato i apstraktno. Ta pojava u jeziku i umu naziva se pojmovna metafora. Jedna od poznatih metafora jeste da čovek svoj život doživljava kao putovanje. Iz te metafore ŽIVOT JE PUTOVANjE sledi da je ČOVEK PUTNIK KROZ SVOJ ŽIVOT. Potvrdu za to imamo u čestim izrazima: gurati napred, ići napred, vraćati se u prošlost, (po)voditi se za nekim i nečim itd. Dakle, svi smo razumeli ove izraze, upotrebljavamo ih, a niko ne kaže da se izražavamo pesnički, zato je to druga vrsta metafore, ona koja nam omogućava da mislimo o onome što ne možemo uvek da vidimo, razumemo pojmove oko nas i − (pre)živimo.

ball_4_630Ovih dana smo čitali o fudbalskoj utakmici između EU i zemalja koje još uvek nisu članice EU. Nesvesni toga, političari su nam pokazali da je politika rat koji političari žele da predstave kao fudbal. Hajde da sada otkrijemo jezičke dokaze za to. Političke stranke u Srbiji najčešće se doživljavaju kao fudbalski timovi. Ključni politički igrači zauzimaju najisturenije poziciji u politici, odnosno sam špic napada u fudbalu. U zavisnosti od ideologije, dobro nam je poznato, postoje leva i desna politička krila (ili blok). Vezni igrači su na političkoj sceni oni koji poput veznih igrača u fudbalu igraju na sredini terena, povezujući odbranu i napad. To su, u stvari, političke stranke koje uprkos relativno malom broju glasova osvojenih na izborima najčešće služe samo da omoguće da se vlada sastavi (sastav vlade je isto što i sastav tima, zar ne?). Jedina razlika leži u tome što vezni red u fudbalu može da bude kriv za poraz, a u politici se vezni red najbolje okoristi, jer se levo i desno krilo po pravilu potrude da mu ugode (setimo se samo jagodinske žirafe). Vezni igrači u okviru jedne partije najčešće su najvažniji pojedinci u stranci, mada oni nekada mogu biti, u našoj svesti, i kapiteni. Potvrdu za ovo nalazimo tamo gde se o njima piše:

Za Srbiju je bitno da ključni politički igrači budu oni koji su izašli iz demokratskih snaga objedinjenih 2000. godine…; u parlamentu ima bar još desetak poslanika koji bi rado promenili dres; Lista kandidata koji po anketama predstavljaju favorite u izbornoj utakmici.

ball_5_630Na ovaj način političari i političke stranke, poput fudbalskih timova, ostvaruju pobede i poraze, izborne pobede i izborne poraze. (O transferima političkih igrača i novcu koji oni tom prilikom dobijaju da i ne govorimo. Sasvim je izvesno da je novac manji nego u fudbalu, ali je očigledno dovoljno veliki da bude stimulativan za dobre političke igrače). Najčešća situacija je da se izborni porazi i pobede baš ne završavaju kao u fudbalu, mirno i sa nekoliko jetkih izjava na račun nekompetentnog sudije. U politici se te pobede uglavnom proglašavaju krađom, a pobednici su neretko manipulatori koji su lažirali rezultat. Iako se fudbalske utakmice zakazuju, kao što se zakazuju i izbori, ono što se dešava u fudbalskim kupovima uglavnom je jasno i precizno, očekivano, dok u političkom baražu važi pravilo: očekujte neočekivano.

Prema autorkama knjige Javni diskurs Srbije sve ove političke analogije sa fudbalom kao ekipnim sportom trebalo bi da istaknu pozitivne aspekte zajedničkog, timskog rada i kolektivnih težnji ka ostvarenju cilja. Međutim, suprotno očekivanjima, timskim metaforama najčešće se ističe pobeda po svaku cenu, dok se daleko manje naglašavaju aspekti ferpleja među igračima i pravila ponašanja tokom igre.

U daljem istraživanju, ove autorke nam otkrivaju da se pravila demokratskih izbora u našoj svesti prelamaju kao fudbalska pravila i da se političkim strankama može dati crveni karton, ali i da svaka politička partija ima svoju strategiju i taktiku, i da svaka od njih ima pravo na defanzivnu i ofanzivnu igru. Nevolja je naroda što su, ma kakve bile po svom ubeđenju i predstavljanju, te igre uvek prljave. I dok se oni međusobno driblaju, odavno predriblovani narod nikako da izvrši kontranapad, ali i kada bi ga izvršio, vrlo brzo bi se ispostavilo da je narod u ofsajdu, pa se gol ionako ne bi priznao. A jedan uspešan kontranapad bio bi najbolja strateška varijanta u ovoj utakmici. Ili iznenadni prekid − poput onog kada navijači podivljaju od nepravde, pa upadnu na teren, ali to bi već bila revolucija.

28326_600

U jezičkom smislu najgore je što sve navedene metafore teže da manipulišu biračkim telom, odnosno, narodom. Preko fudbalskih metafora, koje ženama najčešće ostaju nerazumljive, šalje se još jedna zamaskirana istina: žene su izopštene iz politike, politika je čisto muški domen, baš kao i sport. Ovakav govor sastoji se, kako tvrde strani autori, iz reči namerno skovanih u političke svrhe; reči koje ne samo što imaju u svakoj prilici politički smisao, nego treba da onome kome su upućene nametnu željeni mentalni stav.

Ovakva igranka dodatno se komplikuje kada uvidimo da rat preslikava osobine i elemente značenja na sport (uvek su i u jednom i u drugom domenu protivnici, strategija, borba, pobeda, poraz i sl.), a politika koristi ove pojmove u svom diskursu (zauzimanje pozicije, pronalaženje saveznika, držanje protivnika na odstojanju, uveravanje javnosti u ispravnost postupaka itd.). Autorke Javnog diskursa Srbije primećuju da se na ovakav način zamagljuje prava priroda političkog diskursa, gde se negativni elementi ratovanja maskiraju kao pozitivni elementi sporta i ferpleja, te se neprimetno, ali uporno, u jeziku koriste jedne te iste metafore, često bez određenja ili objašnjenja, koje nakon nekog vremena postaju neizostavan deo političkog žargona.

Dakle, ovde je reč o tome da mi političku borbu, koja je surova poput rata, doživljavamo ublaženo, tj. kao neku vrstu sportskog nadmetanja.

Osim što sportski duh daje uvek pozitivnu i zdravu konotaciju, metafora sporta pogodna je i za razvijanje navijačkih strasti. Samo da nam se ne desi ono što se danas dešava u sportu: nasilje i bahato ponašanje.

Za nasilje imamo − metaforu rata.

1162681_525_350_wU ratu postoje zaraćene strane, u politici su to političke partije. U ratu i politici postoje saveznici, a u vreme izbora svaka stranka ima svoj izborni tabor i svoju taktiku. Takođe su mogući prelasci iz jednog zaraćenog tabora u drugi. I oni ne samo da su mogući, nego su i česti. Ljudi koji menjaju političke partije u narodu su poznati kao preletači. Oni menjaju članske karte kao što igrači na terenu menjaju dres. Ti politički transferi su tajni, za razliku od fudbalskih. Izbori se predstavljaju kao bitka. Razlika je u tome što jedna bitka nije izgubljen rat, ali izgubljeni izbori uglavnom povlače sa sobom novi rat. Tako je u politici, a evo šta tome u prilog kažu izjave političara:

Glavni odbor je formalno rekao kakva je izborna taktika Srpskog pokreta obnove; Frontovi na kojima će se voditi izborna bitka: Hag, NATO, državna pitanja, socijalna pitanja…; U tekstu je citirana i izjava šefa Izbornog štaba DSS-a.

U izbornom ratu, najčešće stradaju birači, to je jasno. Ono što nije jasno kako to da se uvek opečemo, a oni čak i priznaju da su birači uvek taoci političkih stranaka. Prema autorkama pomenute knjige, birači su nekada i kolateralna šteta, što opet nije zavidna uloga u političkom ratu.

Pošto smo navikli da su reči najjače oružje, onda nas ne čudi što tome služe i u politici, te se tako izjave razumeju kao paljba, političari pucaju (još uvek samo verbalno) jedni na druge, često smo svedoci unakrsne vatre… Ovde ona naša metafora POLITIKA JE RAT dobija jednu svoju varijantu: DEBATA JE RAT. Ovakvom metaforom ističu se samo negativni aspekti rata i politike. Interesantno je to da doživljavamo sukob mišljenja i interesa kao pravu bitku, tj. kao fizički napad. Neretko čujemo da je neko nekome lupio šamar baš u smislu dao ubedljivi argument u nekoj raspravi. Kritike tako postaju municija, a netrpeljivost se rasplamsava.

Ovde se treba zaustaviti na rečima jednog američkog lingviste koji je prvi napisao knjigu o pojmovnim metaforama i o tome kako doživljavamo svet oko sebe. Lejkof kaže da metafore mogu da ubiju, naravno ne doslovno, i on se ovde služi metaforom, ali sigurno da izazivanjem osećanja koja duboko utiču na ljude i koji prihvatanjem istog metaforičkog okvira samo ga iznova oživljavaju mogu da izazovu ubice. U tom smislu, treba voditi računa o tome hoćete li danas pogledati prenos skupštine ili fudbalske utakmice. Pazite se, jer su igrači ovih dana isti!

Tekst objavljen na: jezikofil.rs

Oglašavanje

O autoru

Avatar

Regionalni magazin. Imate vest? Javite nam: redakcija@adriadaily.com Srbija | Hrvatska | Slovenija | BiH | Crna Gora | Makedonija

Ostavite odgovor

Ovo veb mesto koristi Akismet kako bi smanjilo nepoželjne. Saznajte kako se vaši komentari obrađuju.

Send this to friend