Ako kažeš „ovde nikada neće biti bolje“, odlazim

0

Da se ne lažemo, zajednički prostor ne postoji. U svakom domenu, geografskom, mentalnom, duhovnom, neko drži bank. Osećaj pripadnosti nečemu je individualna stvar i zavisi od toga kakvi su kriterijumi pojedinca, koliko je spreman na kompromis i da li ima dovoljno snage da poštuje drugog čoveka čak i onda kada se uopšte ne slaže sa njegovim stavovima. Namerno ne pominjem toleranciju zato što mi se uopšte ne dopada taj izraz. Više ga dovodim u vezu sa stvarima nego sa ljudima. Komad nekog metala može da ima toleranciju recimo, na visoku temperaturu, ali ne može da pokaže poštovanje.

Sećam se da sam se kao dete igrao sa svojim vršnjacima ispred zgrade na zelenoj površini koju su jedni zvali livadica, a drugi poljanče. Eto, već u samom imenovanju zajedničkog prostora je došlo do razmimoilaženja. U mojoj zgradi, osim nas umišljenih fudbalera slavnih klubova, legendarnih Zulu ratnika i sve u svemu, neprikosnovenih vladara sveta, živela je baba mačkara. U to vreme, ovaj izraz se koristio za starije žene koje su živele same u svojim stanovima sa bezbroj mačaka i po pravilu bile loše volje. Kada bi danas neko upotrebio ovaj izraz, odmah bi upala u oči njegova ksenofobija, gerontofobija, aliurofobija, sklonost ka sadizmu i nepatvoreni fašizam. Čini mi se da je nekad među ljudima bilo manje sudija, a više komšija, ali sasvim je moguće da je u pitanju samo, što kažu, subjektivni osećaj (inače, još jedan glupav izraz koji upućuje na to da postoji i nekakav, objektivni osećaj). Bilo kako bilo, ta bakuta je umela da fljusne vrelu vodu sa svog prozora po sitnom „ukrasu sveta“ svaki put kada bi joj zasmetala rasprava oko toga ko će s kim da igra u ekipi, čiji je engejac ubojitiji, ko se gore izgrebao prilikom pentranja po drveću i sličnim stvarima. Dakle, da bi čeljade stiglo do zajedničke zelene površine furajući isto lice sa kojim je krenulo od kuće, moralo je najpre da proveri da li je izanđali kanader na položaju ili ne. Zona dejstava je bila staza oko zgrade, to jest, ono što se nazivalo zajedničkom površinom, a zapravo je bila strogo kontrolisana oblast pod nadzorom paklene vodolije.

Nešto kasnije, dogodio se rat i preko noći je nestalo sve, osim politike i nasilja. Bezbrižne godine su zamenile sekcije vremena pod brojem hiljadu devetsto devedeset i tako dalje. Dobro poznata priča. Obreo sam se u svetu u kome se cena hleba određuje na glavnim odborima, odlikovanja dele ubicama i otimačima, mentalni prostor zatrpava besprizornim kreaturama; sve smisleno i produktivno je moralo da se očisti pred armijom udarnika u fabrici ludila. Sve to toliko dugo traje da su žrtve počele da obožavaju krvnike, pa je danas savim normalno da se bezočne laži prihvataju kao odraz veštine ukoliko su izrečene u pravo vreme, tj. u vreme predizbornih aktivnosti. Dalo bi se to preživeti da izbori ikada prestaju. Ne, ništa se ne radi bez „prosečnog birača“ u malom mozgu, govori se samo ono što je izbaždareno da formira javno mnjenje, ne postoji drugo vreme osim izbornog i drugi nastup osim propagandnog. Svi glavni akteri su bez obzira na završetak sapunice uvek zbrinuti, publika je srećna kada ima za semenke. Ovaj bioskop nije zajednički, on pripada licima sa velikog ekrana, mi samo sedimo, do kolena u đubretu, gunđamo i čekamo da neko nekad počisti salu.

Šta raditi u situaciji kada je lako pomisliti „tu nema mesta za mene“ i odustati od borbe? Jedini razuman odgovor je – ne odustaj, uprkos svemu, idi dalje. Ovakav stav može da izgleda naivno, ali koja je alternativa? To nije romantično shvatanje okolnosti, to je uslov da se stekne samopoštovanje. Život traži da probije koprenu obmane, ako ne daješ sve od sebe da se to dogodi, onda i ne možeš da zaslužiš ništa više od beznađa i očajanja. Ova borba se odvija na različitim nivoima. Preporod počinje na ličnom planu. Učini nešto što ti deluje sitno i beznačajno, nemoj da čekaš nekog velikog sebe, jer osim toga što je sasvim moguće da nikada neće doći, on ima nezgodan običaj da ti skreće misli sa onoga što bi mogao da promeniš na bolje uz malo truda, dok ti trabunja o tome da zaslužuješ više. Vrlo nepouzdan tip. Jede vreme i volju. Ne voli da se čuje tvoj glas. Baš kao ona baba iz mog detinjstva ili glumci u sapunicama. Nisu to slabi protivnici, ali realno, ko su, bre, oni?

Oduvek sam voleo da pišem i da čujem šta ljudi misle o mom pisaniju. Uprkos tome što su mi sa hiljadu strana savetovali da se manem ćoravog posla, jer je situacija ovakva, onakva, nikakva, nastavio sam da radim ono što volim. Zahvaljujući pisanju, upoznao sam mnogo dobrih ljudi. Da mi je neko pre samo pet godina rekao da će tekst na kome sam radio da se čita u Berlinskoj filharmoniji, slatko bih se nasmejao. Ali, to se zaista dogodilo. Međutim, i dalje strepim od mišljenja bliskih ljudi koji nisu književni kritičari ili uticajni ljudi u svetu izdavaštva. Ta strepnja je velika stvar u mom životu, tera me da budem bolji. Jadan je čovek bez želje, jadan je život bez stida.

Šta želiš, stidiš li se nečega, da li ikada puštaš glas, imaš li svoj prostor?

Dosta za danas.

Oglašavanje

O autoru

Avatar

Ne znam tajne vatikanskih spisa i recepte da postanete brži, lepši i mlađi. Pišem i radujem se neobičnim čitaocima.

Ostavite odgovor

Ovo veb mesto koristi Akismet kako bi smanjilo nepoželjne. Saznajte kako se vaši komentari obrađuju.

Send this to friend