Željko Obrenović: izgleda da su svi naši veliki pisci u zemlji, odnosno pod njom.

0

Željko Obrenović je rođen 1982. godine u Valjevu. Autor je ro­mana Talog (Booking, 2012.), romana Srpski psiho (Laguna, 2007). Diplomirao je na katedri za srpsku književnost na Filološkom fakulte­tu u Beogradu. Pored pisanja, bavi se stripom i muzikom. Objavio je nebrojano filmskih i književnih prikaza (Gradina,Pressing, Frenzy Spark, UPPS, Fresh McCannov blog, blog City Magazina); strip De­vojka slabog imuniteta objavljen je u antologiji Balkan Twilight. Priča Ko je ubio ljubav i roman Srpski psiho prevedeni su na poljski jezik. Priče su mu objavljivane u Trećem trgu, Emitoru, Trashu, Zborniku radionice za pisanje poezije i proze, Art-AnimiHelly Cherryju, Čistoj slici srbije
Dobitnik je McCann Ericsonove nagrade za lice meseca, nagrade Akademije umetnosti na konkursu U potrazi za novom pričom, a Talog se našao u najužem izboru za nagradu Proza na putu..

Kod Željka sam otišao na poziv da popijemo koje pivo, a onda smo pokrenuli neke teme:

Čvrsto sam ubeđen da danas u Srbiji retko ko može da izda knjigu. Čak i ako imaš novac da finansiraš određeni tiraž, ne možeš dobiti objavljivanje sopstvenog rukopisa, čak i da ti je tata ministar Tasovac.

– Izgleda da danas u Srbiji ima više pisaca nego čitalaca. Mada, nemam ja ništa protiv toga: svako ima pravo da piše šta hoće i svako ima pravo da objavljuje šta hoće. Očigledno je da pevačice, prostitutke i kriminalci imaju zanimljivije biografije od proze pa jedini oni i dobijaju medijski prostor i pažnju, bilo novinara, bilo čitalaca; mada sam ubeđen da to što se neke knjige prodaju, ne znači i da se čitaju. I uvek sam se pitao zašto bi se neko radovao što će pet hiljada domaćica da kupi njegovu knjigu? Radije bih da me pročita sto ljudi koji će to razumeti, a ne da me kupuju po inerciji oni kojima je to preporučila estradna novinarka u svojoj emisiji ili, ne daj bože, modna blogerka.

talog zeljkoU poslednje vreme imamo sve manje istaknutih pisaca o kojima se govori u našoj državi, a i šire, a njihovi rukopisi su i te kako kvalitetni, i šteta što knjige nisu bestseleri poput knjiga poznatih ličnosti sa naše estrade.

– To koliko mi imamo važnih i bitnih pisaca je diskutabilno. Možda je zapravo u tome problem: da imamo bolje pisce, oni bi bili čitani, a ne ljudi sa estrade? Nisam siguran da je nakon Pekićeve smrti u zemlji ostao ijedan veliki pisac. ili da preformulišem: izgleda da su svi naši veliki pisci u zemlji, odnosno pod njom.

Niko ne piše zarad novca i zarad popularnosti, već isključivo jer se pisanjem bavi dvadeset i više godina i smatra da mu je vreme da izda kvalitet.

– Što je najzanimljivije, verujem da to mnogi i misle. Pa i ja sam sa dvadeset godina smatrao da je vreme za memoare. Što se slave tiče, čini mi se da je neka od onih emisija gde se takmiče u pevanju  kraći put do popularnosti i novca. Kad već ne moraš da znaš da pišeš da bi objavljivao, što bi morao da znaš da pevaš? U stvari, očigledno ne moraš.

Naše izdavačke kuće i te kako prepoznaju kvalitetan rukopis i često objavljuju rukopis nearfimisanih pisaca.

– Nije to problem samo s našim izdavačima. Nigde u svetu nije se lako probiti i kad pogledaš biografije autora koji su objavili prvence, retko ćeš videti nekoga ispod četrdeseti i više godina, a ako malo dublje zagrebeš, shvatićeš da prvenac zapravo nije prvenac već prvi objavljeni roman. A tu je velika razlika. Imao sam sreću da rano objavim prvi roman, ali verujem da mnogi muče veliku muku i žao mi je što je tako. Ali, znaš šta, to je pisanje: ako imaš žar, ostaćeš uporan ma koliko ti trebalo da se probiješ. Ako, nemaš to u sebi, možda je i bolje da odustaneš. Ne bi trebalo da su novac, slava i uspeh ciljevi s kojima neko sedne da napiše roman. Barem meni nisu.

Ministarstvo Kulture mnogo ulaže u književnost i, uredništvu Adrije Dejli taj je potez izuzetno drag i veličanstven. Mi smo iznenađeni.

– I ja bih bio iznenađen da je tako. Ne bi trebalo zabranjivati i odbijati estradne rukopise, ali bi valjalo da se nađe i neko ko će razgraničiti literaturu i šund. Mada, da se ne lažemo, znaš kako to ide, i tu bi se brzo napravili klanovi, pa ni to ne bi valjalo. Možda je ipak najbolje ovako, svako za sebe, pa kako ispadne.

who killedOd pisanja, crtanja, glume i, prave rok muzike u Srbiji, dobro se živi. Mnogi su uspeli u svom poslu, a mnogi su se iz dijaspore vratili upravo zbog dominatne poslovne umetnosti u Srbiji.

– To što ovde teško može da se živi od umetnosti ili može da se živi, ali teško, ima i jednu dobru stranu: nisi opterećen pritiskom da li će ti se sledeće delo prodati u milionskom tiražu i da li ćeš moći da kupiš vilu, kola ili neko manje ostrvo, te možeš u potpunosti da se posvetiš onome što stvarno želiš da stvoriš, a ne onome što od tebe očekuje čitalac, izdavač ili urednik.

Meni je izuzetno drago što su kafići i klubovi prazni, nema nigde mesta za provod. Sve je monotno. Svi su u pozorištima, bioskopima i to me jako nervira.

– S obzirom kakva su nam prozorišta, odnosno šta se u njima igra, uvek me zapanji koliko je tamo ljudi. Bioskopi su takođe puni, ali oni u hipermarketima. Nisu puni oni koji imaju neudobne stolice i zimi ne greju a leti ne klimatizuju. Još su manje puni oni koji su okačili katanac. Neka tih u kafićima, neka tračare i ispijaju kafe i pretvaraju se u zombije. Dokle god imam internet, knjige, serije i filmove, kao i nekoliko ljudi s kojima to mogu da podelim, ne žalim se. Uvek je to bilo isto, oni što danas gledaju Farmu, pre pedeset godina čitali bi Mir-Jam ili vikend romane, a meni je to gotovo isto.

zeljko obrenovic

Nego, Željko, verujem da gledaš rijaliti programe, kaži mi, je l’ se slažeš sa mnom da je to pun pogodak televizijskih stanica i da narod mnogo toga može da nauči. Inače, rijaliti su predviđeni za sve uzraste što je takođe odličan potez za obrazovanje mnogih.

– Mnogo toga bi moglo da se nauči iz takvog programa kad bi ukućani bili kulturni i obrazovani ljudi, a ne kriminalci i prostitutke. Ali, ko bi to gledao? Ne treba mešati koncept s uređivačkom politikom i borbama za rejting. Jasno mi je kako to funkcioniše i razumem one koji to rade, iako bih voleo da je drugačije. Kad bolje razmislim: da u istu sobu zatvoriš deset domaćih pisaca na tri meseca, u početku bi verovatno ćutali, čitali i pisali (i pili). A onda bi verovatno neko nekoga ubio.

Čuo sam da pišeš novi roman? Hajde mi reci kada će izaći i otkriji mi o čemu će se raditi? Takođe, siguran sam da ga ne planiraš izdati i u drugim zemljama jer kod nas se dobro zarađuje od prvog izdanja, da ne pominjem drugo i treće.

– Novi roman se priprema, ali dobro znaš da to ništa ne znači, jer je dug put od prve ruke do gotovog rukopisa i objavljenog romana. Probao sam nešto novo. Zapravo, uvek sam i pokušavao da radim nešto novo i da sebi postavim izazov. Srpski psiho bio je pogled iz glave psihopate, moderno i vratolomno iskustvo i za pisanje i za čitanje. Talog je bio roman u kojem sam pokušao da našoj književnosti podarim jak ženski lik, a takvih je stvarno malo, i iz muških i iz ženskih pera. Oba romana imala su veliki broj likova, a u novom sam probao da to svedem na dva-tri lika i kamernu atmosferu. Iako su prisutne primese različitih žanrova ovaj je, kako kažu probni čitaoci, ipak glavnotokovski. Što se prevoda tiče, negde pre godinu dana na Amazonu mi je objavljena priča Who Killed Love, a čini mi se da će je uskoro slediti jedna pod nazivom Death is a Cliché. Videćemo šta će od toga biti. Srpski psiho preveden je na poljski jezik, a ova gorepomenuta priča, takođe. Bilo je više zainteresovanih za filmske adaptracije gotovo svega što sam napisao, neki pregovori su i dalje u toku. Takođe, imam spremna dva strip albuma na kojima sam kao scenarista sarađivao sa nekoliko sjajnih crtača, ali sve to čeka svoj trenutak. Kako neko reče: pisci pišu, ne idu okolo i ne pričaju o tome šta bi voleli da pišu i kako bi bilo sjajno kada bi to objavio ovaj ili onaj. Pisci pišu. Tačka.

Oglašavanje

O autoru

Avatar

Ostavite odgovor

Ovo veb mesto koristi Akismet kako bi smanjilo nepoželjne. Saznajte kako se vaši komentari obrađuju.

Send this to friend