Vukašin Stanković: Slikar treba da prenese poruku, ne samo da ukrasi enterijer

0

Obilićev venac. Okrećem se oko sebe, tražeći dvadesetosmogodišnjeg muškarca koji izgleda kao slikar. Znate već – crna rolka i ozbiljan, zanesenjački pogled. Sve što vidim, jeste crnokosi sportista, koji nekoga čeka ispred kafea Zuzu’s. Pozivam broj mladog slikara i vidim kako isti taj crnokosi dečko u zelenoj dukserici vadi svoj telefon iz džepa sportskog prsluka. Dok idem ka njemu, bezuspešno pokušavam da zamislim kako njegova šaka, stvorena za loptu, drži kičicu i niže slikarske uspehe.

Na prvi pogled, za Vukašina Stankovića iz Niša ne biste mogli ni pretpostaviti da se slikarstvom bavi još od malena, jer od detinjstva uporedo razvija talente kako prema slikarstvu, tako i prema vaterpolu. „Otac me je sa starijom braćom odveo na bazen kada sam imao 5 godina. Znali smo da plivamo jer nas je i ranije ubacivao u vodu nespremne, kako bismo sami naučili. Prvo sam trenirao plivanje, da bih godinu dana kasnije počeo sa vaterpolom, koji pre 23 godine u Nišu nije bio popularan“, priča Vukašin. Osim sportski, od malena razvija i slikarski talenat, zahvaljujući roditeljima koji su taj talenat prepoznali. Još uvek čuva crteže iz obdaništa . Pre nekoliko dana vaspitačica je Vukašinu donela jedan crtež koji je nacrtao sa svega četiri godine – kad sad to gleda i tumači, kaže da je crtež veoma ozbiljan i da isto to sada ne bi umeo da nacrta. Kad nije mogao da dobije igračku koju je želeo, nacrtao bi je, zalepio na karton uz dekinu pomoć i napravio svoju verziju igračke, s kojom bi se rado igrao. „Maštu i kreativnost razvijao sam oduvek, a talenat je bio neosporan. Kada sam upisao srednju umetničku školu „Djordje Krstić“ , bio sam aktivan sportista – imao sam stipendiju, zarađivao novac od sporta, a profesori su mi uvek govorili ’ma šta to crtaš,idi i bavi se sportom, ionako nisi za ovo’. Bio sam igrač sa velikim potencijalom, igrao u reprezentaciji i inostranstvu – kao levoruk, uvek sam bio potreban. Međutim, sa osamnaest godina doneo sam odluku čime ću se baviti u životu, pri čemu sam se rano odrekao profesionalnog bavljenja sportom. Mislim da nisam pogrešio“, tvrdi Vukašin. Kad god bi se izgubio u moru svojih interesovanja, porodica i prijatelji bi ga vratili na pravi put. Imao je sreće da u privatnoj galeriji koju drži njegov otac odrasta uz ljude koji su slikari i koji su njihovi kućni prijatelji, da raste u umetničkom okruženju i sluša o slikarstvu. Iako u njegovoj porodici niko nije umetnički nastrojen, 2013.godine u Beogradu postaje master likovni umetnik, u periodu kada je uveliko svoje radove predstavljao na kolektivnim izložbama. Trenutno je na doktorskim studijama.

6
Na fakultetu se tri godine bavio slikanjem ljudske figure, što ga je veoma privlačilo, pa je tako došao na ideju da napravi interesantan spoj vode i anatomije. Izložba „Vaterpolo – senke i dubine“ zatvorena pre mesec dana u prestoničkoj galeriji ULUS, predstavlja autobiografski doživljaj vaterpola, kojim mladi slikar nastoji da prepozna sebe u vremenu, svoj i život sportista u konfuznoj stvarnosti. „O sportu znamo lepe stvari, vidljive običnom posmatraču, koje privlače ljude da se bave sportom. Međutim, ljudi gledajući vaterpolo na malim ekranima vide samo ruke i glavu, nemaju predstavu šta 80% tela ispod vode radi i koji su to napori. Vide samo rezultat, ne i kako se do tog rezultata dolazi – vaterpolo je u startu teži za savladavanje,jer je čovek rođen da hoda po tlu. Mora da nauči da pluta,da pliva,pa tek onda ostale elemente,držanje, dodavanje lopte, tehniku i ostale elemente. Hteo sam da predstavim koliko sportisti daju sebe, kolika se žrtva podnosi kako bi se vrhunski rezultati ostvarili“, priča mladi slikar. „Posle velikog truda dođe trenutak kad ne znaš kako da nastaviš svoju borbu, posebno ako postoji pitanje egzistencije. Na svojoj koži sam to vrlo dobro osetio, a da sam satima i satima dnevno trenirao“. Međutim, Vukašinove slike odraz su i svakodnevnog života ’običnog’ čoveka. One govore o konstantnoj borbi čoveka sa svim problemima koji ga okružuju dok god postoji kao biće u ovom obliku,koji će da ga sapliću i sputavaju u njegovim željama i potrebama. On je dublje zaronio u tamnu senku drame čoveka i njegove egzistencijalne borbe, kako sa samim sobom, tako i sa bremenom vremena u kome živimo. Boje koje na slikama preovlađuju nije namenski birao, a sivi i plavi tonovi najbolje su oslikali dramatične trenutke kako u vodi, tako i u svakodnevici. „Iako je u timu, vaterpolista je sam. Ostavlja u ivicama bazena jedan deo svoje ličnosti i energije, ma kakve one bile u tom trenutku. Upravo tu energiju iz bazena ja pokušavam da prenesem na svoje slike i nateram posmatrače da tu energiju osete“. Pošto su svi posetioci Vukašinove druge samostalne izložbe rekli da se ta energija oseća, znači da je uspeo da dočara svoju ideju na pravi, pristupačan način.

5

Bio je srećan kada je izložbu posetio  profesor Akademije u Šapcu, kom su Vukašinove slike dale vetar u leđa. Kaže, konačno neko da ‘slika sliku’. Ljudi su se prezasitili modernim stvarima. Prošlog leta Vukašin je posetio Veneciju, kako bi bio u toku sa trenutnim dešavanjima u svetu slikarstva. Gledajući u sve ono što mu se činilo nedostižno, zapitao se šta on to radi, šta to slika. Međutim,nije mu trebalo mnogo vremena da nađe adekvatan odgovor na sopstveno pitanje- uzme špaklu i četkicu i radi ono za šta je talentovan. Obično oko posmatrača je laik za umetnost i ono želi da razume to što gleda. Umetnici treba da utiču na čoveka svojom idejom i porukom, ne samo da ukrašavaju enterijere. „Moja priča je drugačija, a razumljiva i pristupačna. Posetioci su često bili iznenađeni kada bi, želeći da upoznaju autora, ugledali mene – uglavnom očekuju nekoga starijeg, s obzirom na zrelost i kvalitet izloženih radova. Nisam dobio nijednu negativnu kritiku, mada me je odsustvo negativne kritike uvek pomalo plašilo“, prepričava Vukašin kroz smeh.

14
Iako je projekat bio spreman još pre dve godine, Vukašinu se nije žurilo – želeo je da nađe pravi trenutak kada će prikazati ovaj neobičan spoj sporta i vode – za vreme Evropskog prvenstva u vaterpolu, kako bi ‘zlatnim momcima’ pružio podršku na svojstven način. „Ne želim da ljudi shvate izložbu kao da ne treba nikad trenirati neki sport, već da imaju percepciju kako je tom nekom profesionalnom sportisti i sa čime se taj sportista suočava“. Cilj mu je da temu izložbe razradi i na ostale sportove, a nakon toga i prošeta po Evropi, što su mu savetovali mnogi istoričari umetnosti. Iako mlad i još uvek u potrazi za načinom rada kojim bi se najbolje predstavio, uspeo je da se izdigne iznad prosečnog i spoji nespojivo. Kao i u svim drugim oblastima, i u slikarstvu je sve istraženo i ništa se novo ne može izmisliti. Možda nije izmislio, ali je jedan od retkih koji, prema rečima brojnih posetilaca ULUS-a, konačno ‘pravi slike’ i koji od klasičnog stvara moderno, na prihvatljiv način prilagođen očima svim ljubiteljima slikarstva.

Oglašavanje

O autoru

Avatar

Regionalni magazin. Imate vest? Javite nam: redakcija@adriadaily.com Srbija | Hrvatska | Slovenija | BiH | Crna Gora | Makedonija

Ostavite odgovor

Ovo veb mesto koristi Akismet kako bi smanjilo nepoželjne. Saznajte kako se vaši komentari obrađuju.

Send this to friend