Uroš Šanjević: umetnik u prostorima realnijim od same realnosti

0

Uroš Šanjević je rođen 1980.godine u Beogradu. Završio je osnovne studije lepih umetnosti (odsek za staklo) na Gerrit Rietveld Akademiji u Amsterdamu, a diplomu mastera istog usmerenja, stekao je na Korejskom Nacionalnom univerzitetu umetnosti u Seulu, Južna Koreja.

Učestvovao je na raznim izložbama i programima širom sveta, uključujući izložbe u Stedlijk muzeju savremene umetnosti u Amsterdamu, stalni je član mreže Platoon Kunsthalle, sa brojnim publikacijama u časopisima, novinama, knjigama i na internetu. Poseduje širok spektar radnog iskustva u oblasti umetnosti i kulture: bio je umetnički direktor kulturnog centra na ostrvu Nami, Južna Koreja, zatim pomoćnik scenografa u brojnim pozorišnim predstavama, a radio je i scenografiju za Beijing Expo 2008.

Trenutno je posvećen istraživanju i pretvaranju drevnog papira uz pomoć Ebru tehnike (tzv. The Art of Marbling), u kombinaciji sa digitalnom  štampom, u savremenom izrazu njegovog duhovnog istraživanja i stečenog znanja iz šamanskih iskustava koja potiču iz Brazila i Perua.

 

Dok uživamo u mirisu svetog drveta- Palo Santo i slušamo muziku iz Umbanda tradicije, reci nam najpre nešto o religijskoj/ religioznoj crti svoje umetnosti.

– Uvek me je to zanimalo, u smislu da me je organizovana religija uvek, a kasnije sam shvatio da me je zapravo inspirisala da je kritikujem. Živeo sam u Južnoj Koreji pet godina i video da na jednom kvadratnom kilometru imaju bar pet protestantskih, dakle, hrišćanskih crkvica koje funkcionišu na principu biznisa, gde ti za „blessing“ ostavljaš određenu svotu novca. Naravno, to „nasleđe“ je došlo iz Evrope. I onda gledaš njihovu interpretaciju hrišćanstva kao što mi gledamo budizam: Jao, to je tako lepo, ti meditiraš, pa onda – mirni ljudi, pa se ne ubijaju, ne traže pare, jedno si sa svetom – to je budizam. A u stvari, budistički hramovi imaju istu tu tradiciju ostavljanja novca i nekako im je tamo protestantizam „legao“ lepo  u tom ekonomskom razvoju. E, sad, mi smo ovde imali obrnutu situaciju, šezdesetih i sedamdesetih godina, preko Amerike, došao nam je budizam kao alternativa hrišćanstvu, pa su onda svi naprasno krenuli da meditiraju, kupuju male Bude i da prinose žrtve raznim indijskim božanstvima. To traje i danas, čim se ljudi malo osamostale i dođu do nekog novca otputuju u Indiju.

Budući da ti je supruga iz Južne Koreje i da si, kako si i sam pomenuo, živeo tamo pet godina u kontinuitetu, možeš li nam reći detaljnije o tome kako je to sa religijskog aspekta delovalo na tvoj umetnički rad i razmišljanje uopšte?

– U Južnoj Koreji se vrlo eksplicitno vidi kako to izgleda kada prihvatiš neku tuđu tradiciju jer nema neke „loše priče“ koja bi bila vezana za tu religiju u tvojoj tradiciji. Slušao sam, recimo, predavanja od roditelja moje supruge kako je hrišćanstvo superiorno i kako je Južna Koreja jedno pleme koje je izgubljeno. Jedan od Nojevih sinova je otišao na Istok, pa su oni tako zapravo jedno hrišćansko pleme koje je izgubljeno. I tako, imaju neke verzije koje izmišljaju da bi ubacili sebe u kontekst hrišćanstva, jer se ne pominju nigde, kao daleki Istok koji je bio zatvoren veoma dugo. Neki od mojih radova su tako uzeli kritički pogled, jer sam otišao iz Srbije ne zato što sam želeo, već je moje bežanje počelo u mojoj dvadeset prvoj godini, kada sam najpre otišao u Amsterdam da studiram. I tamo sam bio malo kritički nastrojen, ali prema društvu, jer tamo je ateizam prominentna stvar, pa nemaš mnogo dodira sa religijom i crkvom, niti crkva ima aktivnu ulogu u politici, tako da možeš da se opustiš što se tiče religije. Imaš neke druge probleme, pa sam se tako bavio društvenim problemima jer je umetnost uglavnom, u poslednjih recimo pedeset godina, ako ne i duže, socijalno aktivna umetnost i bavi se određenim problemima. Uvek ispred sebe treba da postaviš neki problem. Ponekad to jeste likovni problem, tj. uvek je i to, ali to je negde sekundarno. Kasnije postaje primarno kod mene, ali dosta kasnije. U Koreji sam taj kritički stav prema društvu preneo na religiju, jer je vrlo prisutna. Nisam shvatao tada da to nije toliko loše, u stvari, da ljudi traže i da im se nešto nudi, jer u samom traženju možda neko i primeti da nešto tu ne štima, ali dobiće neke smernice – da nešto ipak postoji i da je čovek, pre svega, duhovno biće. I ako mu se uskrati ta privilegija, onda dolazimo u problem ovog modernog društva koje ne zna za Boga i zna samo za novac: ljudski odnosi postaju šturi  i uopšte ideal i ono čemu se teži se izgubi. Cilj ne postoji, jer boljitak je samo u materijalnom, a čovek se brzo zadovolji materijalnim. U Koreji je to očigledno, jer su se otprilike svi zadovoljili: postoji srednja klasa, pa viša srednja klasa… Skoro da se može reći da siromaštvo i ne postoji u smislu na koji smo mi ovde navikli. Na primer, u trenutku kada sam ja bio tamo, vodila se velika polemika oko toga da li i deca iz bogatih porodica treba da dobijaju obrok u školi, jer sva deca to dobijaju, kao i besplatno lečenje. Taj njihov kapitalizam izgleda više kao socijalizam, ali oni to ne shvataju jer socijalizam i komunizam je nešto što je sam đavo, zato što imaju Severnu Koreju iznad sebe.

 

I sve te je to navelo da kritikuješ tu religiju iz svih uglova?

– Da, ali me je uvelo i u proces nekog gnosticizma u smislu: Hajde sad nemoj više da kritikuješ, nego probaj da nađeš rešenje i tokom tog traženja rešenja imao sam jedan zanimljiv projekat u Koreji:
Umesto potpisa u opštini, na ugovorima i sl., svi deponuju nekakav pečat. Taj pečat se tradicionalno izrađuje od kamena i svi dalje neguju i čuvaju tu tradiciju, ali taj pečat znači; kao što ga ovde imaju institucije, tako tamo to ima svaka osoba. E, napravio sam pečat na kome piše „Hana Njim“ što u prevodu znači „Prvi gospodin“, tj. Bog. Ako deponujemo pečat Boga i dozvolimo svakome ko dođe u prostor da lupi taj pečat, u stvari dozvoljavamo Bogu da radi kroz njega. To je bio neki prvi izlaz iz kritike i pokušaj nalaženja nekog rešenja. I dalje sam mislio da kritikujem sistem, a u stvari su ljudi u Koreji otvoreni za takve stvari. Tamo, ako je neko protestant otići će i u katoličku ili pravoslavnu crkvu, jer njima je to sve isto – hrišćanstvo. Baš kao što je i nama budizam, a budizam se deli na hiljade nekih malih sekti, a kod nas je budista – zen budista! A ima zena bar pedeset, i svaka zemlja ima svoje sektice zena, što ne znači ništa loše. Tako da sam došao do toga da to u stvari nije bilo kritičko, nego sam krenuo u to neko duhovno istraživanje.
E, tu sad sve počinje: u Koreji je za mene bilo nemoguće da se uključim u njihovu tradiciju – da idem u neki budistički hram, pošto imaju taj vid turizma, u Koreji možeš sve u principu da platiš i da uradiš, a nije ni skupo: Ostaneš na planini pet dana za male pare, tamo čistiš i dok čistiš, sveštenik ti kaže: misli o „čišćenju“ i tako malo dobijaš te budističke upute u to šta znači biti čovek i kako biti srećan, dakle neki balans između duhovnog i materijalnog – kako se uživa u životu kroz rad i red. E, to je prvi momenat kad počinjem da shvatam da u stvari tražim sebe, a ne da kritikujem društvo.

Možeš li da nam ispričaš onu priču o pticama koje si pravio od papira?

 – Društvo u Koreji je vrlo organizovano, čak preorganizovano, i to mi je zasmetalo, u smislu da čovek kontroliše apsolutno sve, tj. pokušava bar. Ako drvo raste u gradu, mora da se iščupa, da bi se postavilo neko novo, doneseno odlukom. A ptice, pošto smetaju, jer prljaju – one su istrebljene, odvedene u kaveze, pojedene… Nije bitno šta se sa njima desilo, ali priroda je kao… usluga.
Kao i u vezi sa planinom – ti odeš na planinu i ona ti rešava neki problem. Naravno, postoje različiti ljudi, velika je to nacija, pojedini i žive u prirodi i eksperimentišu na razne načine, ali u većini slučajeva je veoma teško posvetiti vreme samome sebi tamo. Čak i zeleno svetlo na semaforu traje kraće od zelenog svetla za automobile, tako da ulicu moraš da pređeš trčeći. Taj neki momenat me je izbacio iz takta i počeo sam da čitam neke čudne knjige koje su me odvele do nekih tradicija za koje do tada nisam znao. Nije bilo moguće da kupim te knjige na srpskom jeziku, uglavnom su to bili američki pisci.
Zanimljivo je to što su Amerikanci „po difoltu“ tragači i postoji taj „non fiction section“, gde spadaju putopisi i tu mi se naročito dopao Daniel Pinchbeck. Njegova dela su prva koja su me uvela u aktivno traganje za tim nečim duhovnim, opipljivim… da to nešto bude konstantno pored mene.  Najzanimljivije su mi bile te neke šamanske kulture i tradicije iz Južne Amerike. Ti ljudi, bar onoliko koliko može da se prati, recimo pet hiljada godina unazad, a i dan-danas, koriste medicinu iz šume. Ali, ta medicina se pre svega odnosi na duhovno i duševno zdravlje. Sreća je faktor zdravlja, tako da, ako želiš da budeš srećan, moraš da iskopaš sve moguće takoreći demone, tj. sve stvari iz podsvesti, a za to su potrebni lekovi. Te lekove daje doktor iz šume – šaman. Taj odnos prema pacijentu danas ne može da se vidi nigde, jer evo kako to izgleda:
Kada čovek dođe na lečenje, prvo ga okade, a posle toga sledi bar dvanaest sati posvećenosti doktora svom pacijentu. A ovde, pregled kod doktora traje što brže, u redovima… neverovatna razlika. Imao sam i sam više puta ovakva iskustva, tj. učestvovao u ritualima koji imaju osnovu u šamanskoj tradiciji i ušao u neke prostore koji nisu ovde, a nisu ni  izmišljeni, nego su čak realniji od same realnosti.

I ta iskustva takođe inspirišu tvoje radove?

 – Da. To što si pitala u vezi sa pticama: kao što je recimo u zapadnom svetu postao ritual to da vežeš stare cipele i baciš ih u žice za struju, meni je palo na pamet da, pošto nema ptica, da ih napravim od novina, na brzaka: selotejp, malo novina i dve ptice. I bacao sam ih u žice, jer ima puno žica, struja im nije ispod zemlje nego gore, kao paukova mreža… malo neorganizovano, ali zanimljivo i seče pogled na nebo koje je prazno, jer nema ptica. I onda sam tako bacao te ptice po gradu. Ovo bi se smatralo nekakvim bacanjem đubreta, i naravno, skidano je merdevinama. To je street art, i ne uradim ja mnogo tih stvari, to su projekti od kojih neki ljudi žive, negde im to postaje potpis. Dovoljno je da nekoliko ljudi vidi te male intervencije i to je to. U tom smislu, kao street art sam uradio i jednu rečenicu na onim ugaonim ogledalima u saobraćaju: pošto su me ta ogledala podsećala na krivu Zemlje, napisao sam rečenicu koja je jedva bila vidljiva: „I flooded the world to see the reflection of myself on its surface.“  Ta suptilnost dozvoljava samo nekome ko mora, da to pročita u nekom trenutku svog života i vrlo mu je značajno da primeti tu poruku, jer je inače vrlo neprimetna. Iz nekog ugla se vidi da tu nešto piše i time sam hteo da skrenem ljudima pažnju na odnos prema Bogu – taj neki sebični odnos: postoji taj neki Bog koji non-stop nešto gleda, kažnjava i interveniše u našim životima i samo sam hteo da napravim šalu, isprovociram smeh – možda je hteo da se obrije!!! Ako je već zamišljen tako, sa bradom, onda najbolje može da se ogleda u morima, pa je to možda razlog. E, sad, zašto je hteo sebe da vidi, njegova je stvar, ali kao, nisam ja to uradio da bih VAS potopio – vi ste toliko beznačajni da treba da se bavite sami sobom i da rastete. Ovo sa ogledalima sam takođe uradio u Koreji, ali sam kasnije shvatio da su oni jako duhovni u svom unutrašnjem svetu i da im je to ugrađeno u kod, i ne samo u njihov, već kod svih nas. Kod svih nas postoji taj momenat da sreća dolazi iz pogleda na svet, ništa drugo. A taj svet možeš da učiniš boljim samo kad ti gledaš na određeni način, i tako oni možda i prežive taj momenat progresa. Za divno čudo, tamo ima toliko puno novca, a tako malo prevara, malverzacija, jer ljudi se nekako ophode jedni prema drugima kroz taj neki kod ponašanja koji dolazi iz konfučijanizma, što izluđuje stranca jer ne možeš da govoriš otvoreno. Kod nas se govoriti otvoreno smatra nekim poštenjem- znači ne lažeš. Ali, ni oni ne lažu nego u kodovima ponašanja postižu društveni ekvilibrijum, a unutrašnji svet je unutrašnji svet. I do te razmene dolazi na specijalnim mestima, ili kod kuće kroz neke obrede i rituale.

 

Dakle, oni kroz kodove, obrede i rituale govore o sebi? Na taj način postižu otvorenost?

Uroš Šanjević: Jeste. Društvena interakcija je isključivo društvena interakcija i postoji gomila kodova za ponašanje. Recimo, imaju za ono što je kod nas ti, Vi… sedam načina obraćanja, i može da ti se desi da sediš za istim stolom, a da si na dnu lestvice i da prema svima imaš drugačiji kod ponašanja- sa poštovanjem, ali svako poštovanje hijerarhijski raste do broja jedan. I iznad svega toga je, dakle, Hana Njim.

Ok, reci nam čime se sada baviš, na čemu trenutno radiš?

– Kada sam se vratio u Srbiju, u nedostatku prostora i mogućnosti da ovde napravim studio za staklo, iako mi to i nije bila neka motivacija u životu. ikad nisam sebe smatrao za umetnika u staklu, nego samo za umetnika. I umetnost mi je previše kategorična stvar, jer ja radim neke stvari koje moram da radim – one su uglavnom kompulzivne, ponekad se tiču društva, ali ponekad i ne. Recimo, pomenute ptice… ja to jesam fotografisao, ali nisam izložio nigde, ja to samo imam da ispričam kao nešto što jesam uradio. Kao kada bi neko morao da iskopa rupu i zasadi drvo. To je to. Nije sad to neka umetnost, nego samo odgovor na moje trenutno stanje: emotivno, duhovno, da moram da stavim te ptice gore – i stavim ih. Kada bih nastavio dalje, da od toga pravim priču i da neko to sponzoriše, kako bi društvo to primetilo – da je to korisno, e, onda to postane neka umetnost gde se uključuju fondovi i ne znam šta, i onda to postaje neki izraz po kome te ljudi prepoznaju. To se ovde desilo. Kad sam došao ovde, nisam imao šta da radim u smislu rada sa staklom, pa sam razmišljao kako ću sada da uzmem metal, naučim da varim, pa ću da stvaram od metala, jer mi je to bilo zabavno, pa sam shvatio potencijalne probleme: Te mašine za varenje, pa gde ću sad da idem da varim? Hajde, da idem da tražim studio, pa će možda nešto da „izađe“. Nisam ni znao šta će mi konkretno studio, ali znao sam da mi je bio potreban neki prostor, u kući je postalo tesno, imamo dvoje dece, kad krenem sa tim materijalima, oni mogu da ih dohvate, da se povrede, ili se napravi džumbus.
I onda sam našao atelje, počeo da slikam nešto, dva-tri dana, da se setim kako je to bilo, i slučajno sam tražio šta da sipam u neke akrilike da bi oni dobili neke efekte, kao što su pucanje, razmrljivanje i sl., sami od sebe, a to sve može da se postigne dodavanjem hemikalija u akrilike. I tako, naletim na tursku tehniku slikanja na vodi o kojoj mi niko ništa nije pričao. To je ta neka evropska zatvorenost koja to smatra dekorativnom umetnošću i tačka – nezanimljivo u likovnom smislu. Ali, ako može jednostavno varenje i vajanje, pravljenje ptica od papira da bude nešto, i da nije bitno kako se to radi, a ovo ima takav potencijal! Te šare su bile kao šare iz onih mojih iskustava sa šamanima. Odjednom sam video nešto što ne zavisi toliko od mene.

uros 2


Pretpostavljam da ti se baš zbog toga toliko i svidelo?

 Da, ne zavisi od mene, već se dešava pred mojom očima: nekako je živo, zabezeknuo sam se da ne znam da to postoji, jer u slikanju uglavnom  nema nepoznatih, o tome učiš u školi , a ovo mi nikad niko nije pomenuo. Mislim da je prošlo sedam dana od tog trenutka i to vreme je bilo vrlo povoljno da se otputuje u Tursku i ja sam rešio da odem tamo i kupim te boje. Probao sam u tih sedam dana da napravim nešto sam, jer ima raznih recepata, ali to je bilo nešto onako muljavo, providno. Nije ostavljalo dobro pigment. Pozvao sam Turke i reče mi čovek koji se javio na telefon u fabrici tih boja: „Wait a minute“, i zatim mi se javila devojka iz Srbije! Na srpskom mi je rekla: „Izvolite!“ Pitao sam je odakle ona tu, a ona mi je odgovorila da je ona tehnolog za ebru boje. I sve mi se poklopilo u tih sedam dana, rekla mi je: „Sve upola cene za tebe, jer mi je baš drago da ćeš da dođeš“. Pitao sam je da li zna nekoga kod koga bih mogao da naučim tu tehniku. Odgovorila je potvrdno, ona me je uputila dalje – na Alija. On drži Artisan Istanbul craftwork šopove za turiste, za umetnike.

Kako je izgledao vaš prvi susret?

– Kada sam došao kod njega, Ali me je prvo pitao šta pijem, dao mi čaj i onda smo otišli u radionicu. A u radionici nema ovoga, nema onoga…i to se razvlačilo oko dva sata, hteo je da vidi koliko sam ozbiljan. Ja sam mu ispričao ponešto o sebi, šta sam video, odakle dolazim. E, onda me je on u jednom trenutku iznenada pitao: „Hoćeš da nam doneseš čaj?“ Ja sam na to odgovorio: „Pa, naravno.“ Onda sam ja sišao i skuvao njemu čaj. Cela varijanta je bila da me postavi u ulogu šegrta, jer kod njega šegrt je onaj koji uči, a ako si došao sa egom i „ja sam umetnik“ stavom, ti ne možeš ništa da naučiš. Kada sam doneo čaj, pitao me je: „Je l’ si stavio šećer?“ Rekao sam: „Tačno onoliko koliko si stavio prvi put.” Od tog trenutka je počelo predavanje. Ali je vrlo zanimljiva ličnost, zato što se ne plaši da govori. Proveli smo čitav jedan dan u gubljenju vremena, ali to je bilo fantastično, jer se ta kuća nalazi odmah ispod Aja Sofije, ima četiri sprata i sedeli smo na krovu, gledali Bosfor i bilo je fenomenalno. I onda me je pitao: „Eto, danas nećemo uspeti, je l’ ti to smeta?“ Rekoh: „Što da mi smeta, gledam u Bosfor!” A on će na to: “Srbija- 10 poena!” (smeh)

Kako izgleda ta nova tehnika, šta si naučio?

– Sutradan ujutru sam očekivao da će to sve lagano da bude sa Alijem, ali on me nije pustio osam sati da se odmorim dok mi nisu „pukla“ leđa . Naučio me je kako da napravim boju, što je tajna: svaki ebru umetnik u Turskoj ima neki svoj recept za sklapanje sastojaka, a sastojci su: kravlja žuč, destilovana voda i najfiniji mogući pigment koji se filtrira kroz gaze sedam, osam puta, tako da se dobija prah neverovatne finoće. Sve te stvari se pomešaju da bi mogle da plivaju na vodi i da ostavljaju tačno i dovoljno boje. I potrebno ti je izuzetno lepo vreme da bi uopšte mogao da slikaš na površini vode, jer kada je oblačno slika ne može da se napravi, zato što se ti mali balončići ponašaju kao barometar, tako da, sama tehnika ima svoj „mood“, svoju atmosferu. I svaka boja se ponaša na svoj način i svakog dana se ponaša drugačije. Dakle, svaki put mora da se proveri koliko se boja širi i skuplja. Taj mukotrpni proces do momenta kada ti nešto počneš da slikaš traje više sati, a same boje se spremaju više dana i tako kad dođeš do momenta da slikaš, može se desiti da bude oblačno i moraš da čekaš lep, vedar dan, kada opet moraš da popraviš te boje i da ih napraviš i smutiš opet. Ali, dođe i taj dan. I tada, u tom danu, dođe i do hiperprodukcije. Za tu hiperprodukciju se spremim, jer sam napravio neku, vremenom, svoju tehniku gde razne vrste štampe, kao što su drvorez ili digitalna štampa, pripremim pre svega, na papiru, a ebru ide u kombinaciji sa tim, i onda u jednom danu uradim dvadeset, trideset, četrdeset šara. Od toga, deset je dobro, sedam vrlo dobro, a recimo dva rada budu fenomenalna. Tako da, ne možeš da računaš na sve što bi hteo da uradiš, nego je svaki dan zabavan. E, u tome je poenta.

uros 5

Tako si i najavio ovu tehniku- kao nešto na šta umetnik ne može toliko da utiče, već se dešava, je l’ tako?

– Jeste, to je dešavanje. E, sad, šta je tu sličnost sa mojim duhovnim istraživanjima? Svaki put se dešava nešto drugo, tako da je neka sličnost, tj. istost u tome što radim i ovome što istražujem stoprocentno prisutna.

Šta se dalje dešavalo ovde u Beogradu?

– Posle nekog vremena, prijatelji koji su takođe iz sveta umetnosti, promovišu umetnost i bave se kulturnim sadržajem u Beogradu, primetili su to što radim u svom ateljeu – garažici i pozvali me da imam samostalnu izložbu koju je organizovao  Kulturforum ODKR u galeriji Fondacije KBPO, gde sam imao i prezentaciju izvođenja radova, i za jedan vikend mislim da je bilo četiri radionice i oko šezdeset ljudi je prošlo kroz to. A na samoj izložbi je bilo oko dvesta pedeset ljudi i pored kiše. Organizacija je bila fenomenalna i iskoristio bih priliku da se zahvalim drugarima iz Kulturforuma – Mikiju, Mariji i Mini. I njima i meni, to je bila prva samostalna izložba u Beogradu. Tada je i prvi put ovakva tehnika u ovom smislu, kroz pogled jednog stvaraoca, predstavljena u Beogradu. Sve je nekako bilo prvi put. I u toku te izložbe probao sam da nađem, na najjednostavniji način, odgovor na to šta radim. Onda sam na otvaranju izložbe rekao da je slikanje na vodi kao hodanje po vodi- jedno malo čudo! To je izmamilo dosta osmeha, ali mislim da su i oni koji su bili kritički nastrojeni, kasnije razumeli suštinu te rečenice.

uros 3

Kasnije si radio i sa decom?

– Da, držao sam radionice i sa klincima, i to je bilo jako zabavno, jer je tehnika vrlo zahvalna, u smislu da deci mnogo više dozvoljava nego odraslim početnicima, jer deca nemaju zadršku. Odrasli početnici imaju ideju da posle savladane tehnike u nekih sat vremena mogu nešto da planiraju, a deca nemaju nikakav plan. I sve što ispadne, pošto su boje jako intenzivne i lepe – oni su srećni. I u tom stanju svesti, već sledeći rad im je vrlo skoncentrisan i kontrolisan u nekom smislu – dobijaju ono što žele i oni i voda. Sa odraslima sam imao taj problem da očekuju i da baš dosta brljaju, da im ne ide. I oni u nekom smislu postaju deca zbog svoje ukrućenosti i odnosa prema materijalu koji nije normalan, u onom smislu kad npr. uzmeš olovku i ako nešto znaš ili ne znaš, ipak možeš da objasniš kao kuče, mače… a ova tehnika to ne dozvoljava.

uros 8

 

Dakle, da li bih pogrešila ako bih rekla da su deca, već prema svojoj prirodi, više u harmoniji sa tom samom tehnikom?

– Da, više su u harmoniji. To sam hteo da kažem.

Reci nam, za kraj, da li je u planu neki novi projekat?

– Dalje će biti šta bude. Trenutno radim na mnogo čemu. Šta dođe – tome ću se posvetiti.

 

Autor: Ivana Gligorijević

Oglašavanje

O autoru

Avatar

Regionalni magazin. Imate vest? Javite nam: redakcija@adriadaily.com Srbija | Hrvatska | Slovenija | BiH | Crna Gora | Makedonija

Ostavite odgovor

Ovo veb mesto koristi Akismet kako bi smanjilo nepoželjne. Saznajte kako se vaši komentari obrađuju.

Send this to friend