Teodora Ristovski je poznata srpska pozorišna, filmska i televizijska glumica, mlađe generacije. Diplomiralala je glumu na Fakultetu dramskih umetnosti (FDU) Univerziteta umetnosti u Beogradu 2005. godine, u klasi Biljane Mašić.

U javnosti je postala prepoznatljiva po ulozi glumice Jelene u popularnoj TV seriji „Montevideo, Bog te video!”.

(Fotografija: Teodora Ristovski; „Instagram”)

Diplomirali ste glumu na Fakultetu dramskih umetnosti (FDU) Univerziteta umetnosti u Beogradu. U kojoj meri broj prijavljenih kandidata može da deluje destimulativno na kandidatovu spremnost, iako je u istu siguran? Zbog čega?

Prijemni ispit na Fakultetu dramskih umetnosti (FDU) jeste veoma specifičan. Ne postoje bodovi, ne postoji tačan i netačan odgovor. Mislim da kandidati izlaze na taj prijemni ispit, bez obzira na nivo pripremljenosti, uvek nesigurni. Potrebno je da, pored zadatog programa, svojom pojavom, svojom individualnošću, zainteresujete komisiju i prezentujete sebe kao dobar „materijal za obradu”.

Komisija na prijemnom ispitu, pre svega, gleda da li u kandidatu ima sumanute snage da bi se ovim pozivom bavio. Mnogi poistovećuju volju i snagu. Svi bi voleli, ali pitanje je da li bi baš svi i umeli.

Glumu sam upisala na FDU u Beogradu 2005. godine, u klasi profesorke Biljane Mašić. Te godine bilo je prijavljeno oko pet stotina kandidata, a svake godine prime deset ljudi. Ja sam upisala fakultet iz prvog pokušaja, kao i cela moja klasa, što nije tako česta pojava – da cela klasa bude sastavljena od ljudi koji su iz prvog pokušaja upisali. Obično kandidati izlaze više godina zaredom na prijemni ispit, sa željom da se bave ovim poslom. Neki u tome uspeju, a neki ne.

Mnogi ljudi pogrešno shvataju glumu. To jeste „glamurozan” poziv ‒ u smislu da hodate binom ili platnom u koje svi gledaju, ali iza svega toga u šta publika gleda stoji krvnički psihološki, fizički i emotivni rad. Glumac je vredni rudar, koji stalno mora da kopa po sebi, da čačka, istražuje, da se preispituje… Mora samom sebi stalno da drži otvorenu „Pandorinu kutiju” i da sa njom, zdrav i normalan, živi, što nije nimalo lako.

Igrate u brojnim predstavama pozorišta u Beogradu. Koju od tih scena smatrate „svojom drugom kućom”? Kakvu draž svaka od njih nosi sa sobom?

Moja druga kuća su Pozorište „Boško Buha”, gde sam zaposlena, i samostalna pozorišna trupa „Ludum Ludum”, čiji sam osnivač.

Igrala sam na skoro svim beogradskim scenama. Svaku pamtim po nečemu jedinstvenom, što je i čini posebnom, pa stoga ne bih volela niti jednu pozorišnu scenu posebno da izdvajam. Sve uloge koje sam do sada odigrala ‒ volim. Neke više, neke manje, ali ih volim jer sam svakoj od njih dala manji ili veći deo sebe. Tako je i sa scenama.

Kada uđem u neko od pozorišta da gledam predstavu, uvek se pre početka zagledam u binu, a po glavi mi se vrti koliko sam samo puta hodala po toj istoj sceni levo-desno, koliko sam puta trčala, padala, smejala se, plakala, koliko sam samo tu puta „umrla”. Što bi gospodin Ežen Jonesko, jedan od mojih omiljenih pisaca rekao: „Umreti, pa oživeti, zatim umreti, pa oživeti… to su srećni dani. To je scena”.

(Fotografija: Teodora Ristovski – predstava „Pitam se, pitam, koliko sam bitan”, 2018; Pozorište „Boško Buha”, „Instagram”)

Znamo da je govorni aparat, odnosno dikcija i te kako važna za glumce, kao i za sve one koji se bave javnim poslom. Da li je teško naučiti tehniku dobre dikcije? U čemu je, da žargonski kažem, poenta?

Treba da vam je samim rođenjem „dodeljen” glasovni aparat. A ako imate šprahfelere (probleme sa pojedinim slovima), ili da se posvetite logopedu ili da to prihvatite kao znak pored puta da javni posao nije za vas.

Poželjno je da imate sluh, prijatan glas, zatim ne smete da budete lenji i tada ste spremni da učite tehniku, odnodno veštinu govora, koja jeste složena i iziskuje jedan vid treninga.

Izvodjač je savladao dikciju onog trenutka kada publika, bilo da ga sluša preko radija, putem televizora, velikog platna ili pozorišne scene, razume informaciju, odnosno misao koju izvođač izgovara. Mnogi interpretatori izgovaraju mnoge stvari ‒ mi ih slušamo, ali ne čujemo. Ponekad jeste problem u sadržaju, ali ponekad  je, nažalost, problem u samoj dikciji.

Radili ste sinhornizacije na srpskom jeziku za mnoge crtane filmove. Koliko je ovo zahtevan posao, gledano iz Vaše perspektive? Na koji način je, osim promene glasa, potrebno da zadržite dečju pažnju, ali pazeći na to da Vaš lik ne bude dosadan, jer deca, kao najmaštovitija bića, očekuju mnoštvo zanimljivosti?

Radim sinhronizacije crtanih filmova, i to je veoma težak ogranak bavljenja ovim poslom. Potreban je izuzetan sluh i veština govora, odnosno dikcije. Kada igrate glasom, isključeno je sve drugo, a sve ostalo u glasu mora da se čuje da bi bilo uverljivo.

Dok snimam, ja u studijima ne sedim. Fokusirana sam na prostor koji dozvoljava mikrofon, jednim okom gledam tekst ispred sebe, a drugim gledam video ispred sebe, jednim uhom slušam svoj lik, a drugim sebe, i sve vreme radim fizički isto što i moj lik. Kada on trči, trčim i ja, u mestu, ali trčim. Kada moj lik na ekranu skače, skačem i ja, kada moj lik plače ili besni, besnim i ja ‒ do krajnjih granica zbog iste stvari koja je njega iznervirala.

Na poslednjem snimanju sinhronizacije animiranog filma „Neviđeni 2”, čija je premijera bila 16. Juna, reditelj Marko Misirača i snimatelj Goran silno su se zabavili gledajući moju živopisnu igru, gotovo identičnu kao na malom ekranu.

Najmlađa publike nam je i najstroži kritičari. Na dramaturzima je da napišu uzbudljivu priču, a na rediteljima da je tačno i logično izrežiraju, dok glumcima ostaje „samo” da u svemu što govore budu uverljivi. Što bi pokojni profesor dr Vladimir Jevtović rekao: „Ili Vam verujem  ili Vam ne verujem”.

(Fotografija: Teodora Ristovski, 2017; Magazin „Lisa”)

Kako biste u tri reči opisali kulturno-umetnički život na Balkanu 21. veka?

#čemer;

#jad;

#poneka_svetiljka.

Ketrin Hepbern ili Odri Hebern?

Već dugo razmišljam i ne ide mi. Njih dve su potpuno različitih energija. Po mom mišljenju, obe su neuporedive, pa ću bezobrazno da odgovorim Širli Maklejn.

Koja knjiga Vas je zadnji put najviše zaintrigirala – dala na razmišljanje?

Alma Maler Saša Dimoskog. Volela bih da je jednog dana odigram!

(Fotografija: Teodora Ristovski – predstava „Izuj se”, 2016; „Ludum Ludum” pozorišna trupa, „Instagram”)

Pripremate li nove projekte za predstojeću pozorišnu sezonu? Koje?

Sa svojim autorskim „Ludum Ludum” timom  pripremam novi apsurdno-nadrealni komad „Saligia”, čiju premijeru možete da očekujete već u decembru ove godine.

Pored komada „Izuj se” i „Kad se snovi ispune, ne može se više živeti u njima”, ovo će biti moj treći komad. Polako, ali veoma uspešno gradimo i negujemo svoju publiku skoro pet godina. Moj višegodišnji plan je „da mi sa nekog neba padne neka zgrada, u nekom delu grada Beograda, gde će se nekad podići ‚Ludum Ludum’ pozorište”. Ne znam da li će se to desiti u predstojećoj sezoni, ali „Ja verujem i nije mi teško”, kako bi Anton Pavlovič Čehov rekao.

Kako vidite svet glume za 50 godina?

Ostaje mi samo da se nadam da neki talentovani robot, na primer, Amerikanac, tada svetska zvezda, neće na Brodveju uveliko igrati Hamleta

(Fotografija: Teodora Ristovski, 2018; „Instagram”)

Vaši komentari na tekst

O autoru

Umetnik koji vredno usavršava svoje, na vreme prepoznate, talente. Smatram da je kreativnost osnova kulture i umetnosti, odnosno multimedije, bez kojih je život besmislen! Počeo sam da se bavim glumom 2001, a novinarstvom 2015. godine, što su danas moje profesije. Završio sam poznatu beogradsku školu glume i novinarsku školu Udruženja novinara Srbije (UNS), čiji sam stalni član. Student.

Ostavite odgovor

This site uses Akismet to reduce spam. Learn how your comment data is processed.

Inline
Podržite nas na Facebook-u i preporučite prijateljima, značiće nam! Hvala.
Adria Daily Magazin
Inline
Podržite nas na Facebook-u i preporučite prijateljima, značiće nam! Hvala.
Adria Daily Magazin

Send this to friend