Kada je moj sagovornik neko ko je obeležio glumačku scenu zemlje u kojoj živimo (ali i šire), čime je i te kako zadužio našu kulturu, pitao sam se kako zapravo da počnem uvodni deo našeg intervjua. Uglavnom sam to radio po svom ustaljenom obrascu. Međutim, ovoga puta (prvi put), odlučio sam da uvod počnem drugačije.

Verujem da postoji bar jedna uloga (od toliko maestralnih) u kojoj ste, sa velikim uživanjem, gledali moju sagovornicu. Zato, dragi naši čitaoci, želim vam da sa istim intenzitetom radosti pročitate i ovaj intervju, jer dovoljno je reći da je ona Svetlana „Ceca” Bojković.

(Fotografija: Svetlana „Ceca” Bojković, 2017; „Gloria” magazin, Marina Lukić)

Karijeru su Vam obeležile glavne uloge koje ste odigrali u televizijskim serijama Siniše Pavića. Koja od njih je najpribližnija Vašem karakteru ‒ profesorka latinskog jezika Emilija Popadić, glavna medicinska sestra Antonija Miloradović, advokatica Valerija Gavrilović ili pak usamljena penzionerka Jasmina Pantelić?

Sve ove uloge su, na neki način, deo mene, jer sam u svaku utkala nešto svoje.

Međutim, nijedna od njih se po karakteru ne poklapa sa mojim. To su uloge koje volim i radovalo me je što se među sobom razlikuju – jer to je bio izazov za igru.

Šta za Vas znači reč „ljubav”?

Bez ljubavi nema pravog života! Ljubav je teško definisati, ali zna se da je ona pokretač života i da bez nje nema ni umetnosti ni velikih dela.

(Fotografija: Svetlana „Ceca” Bojković i Katarina Žutić, 2017; „Story.rs”, Petar Đorđević)

U popularnom TV sitkomu „Mamini sinovi” ulogu dementne žene Rozalije ‒ Rose Popović. Nažalost, demencija je postala bolest savremenog doba i sve je učestalija, kako kod mladih, tako i kod starijih. Rečju, to je „starenje u trenutku”. Koliko je zahtevno igrati dementnu osobu, odnosno da pokušate da kroz kadrove živite kao ona?

Mi smo se u našoj umetničkoj ekipi opredelili da „moja” Rosa ne bude baš dementna, nego da se više igra i manipuliše sinovima, kao i drugim ljudima sa kojima dolazi u kontakt, ne bi li postigla svoj cilj.

S vremana na vreme izbije i zaboravnost, ali hteli smo da to ne bude ono glavno. Razlog za ovakvo tumačenje je to što smo želeli da postignemo čisti sitkom.

Bolest demencije je nešto što potresa gledaoce i izaziva sažaljenje, a mi smo hteli da ostanemo u žanru komedije.

Dobitnica ste dveju najznačajnijih glumačkih nagrada u Srbiji ‒ „Velika Žanka” i „Dobričin prsten”. Ko su, po Vašem mišljenju, bili Žanka Stokić i Dobrica Milutinović i koliki je, uopšte, njihov značaj za domaći teatar?

Očigledno je da su i Žanka Stokić i Dobrica Milutinović bili veliki glumci! O njima postoje zapisi, a njihova se veličina prenosi, kao usmeno predanje, kroz generacije koje nisu uspele da ih vide, jer iz tog vremena ne postoje video-zapisi predstava, televizija nije postojala, dok su retki filmovi snimani u zastareloj tehnici.

Upravo zato je važno da postoje ove nagrade koje nose njihova imena! Tako ih čuvamo od zaborava i čuvamo vrednost njihove glume, pa su zato obe ove nagrade prestižne.

(Fotografija: Šesnaesta dodela Nagrade „Žanka Stokić” – Svetlana „Ceca” Bojković, 20. maj 2018, Narodno pozorište u Beogradu)

Po čemu pamtite svoje prve pozorišne korake? Zašto kažu da su dake pozorišne scene „one koje život znače”?

Svoje prve pozorišne korake pamtim po tome što sam imala osećaj da ulazim u dugo sanjanu bajku…

Pozorišne daske zaista život znače – mi, glumci, posvećujemo im svoj život! Tumačeći živote likova koje igramo, mi na tim daskama i živimo.

Kada biste danas sreli malu Svetlanu „Cecu” Bojković, šta biste joj prvo rekli ili savetovali?

Rekla bih joj: „Kad već hoćeš da budeš glumica – budi i ne boj se!”

Gde najbolje „napunite svoje baterije”, to jest upijete pozitivnu energiju – u pozorištu, na radiju, filmu ili televiziji?

Moja prva i osnovna ljubav jeste pozorište! Najviše volim taj proces rada i istraživanja u toku proba, kao i nezamenljiv osećaj u kontaktu sa publikom u toku igranja predstava!

(Fotografija: Svetlana „Ceca” Bojković, 2017; „Puls Online”, Razvojna agencija Srbije (RAS))

Na koje opšte prepreke treba da obrate pažnju svi oni koji ulaze u profesionalno bavljenje glumom?

Gluma spada u rizične profesije, pogotovo danas kada na smanjenom prostoru (mislim na Srbiju) ima, pored dva državna i nekoliko privatnih fakulteta za izučavanje dramskih umetnosti.

S obzirom na to, godišnje izlazi više glumaca i glumica, a prostora za njih je malo.

Kako vidite svet kulture i umetnosti za 50 godina?

Nažalost, vidim robotizaciju, digitalno skenirane glumce i kompjuterski generizovane karaktere.

Savetujem da pogledate film „Kongres”, sa Robin Rajt, Harvijem Kajtelom i Polom Đijamatijem u glavnim ulogama.

Nasuprot tome, pozorište je „žilava biljka”, pa kada je izdržalo 2.000 godina, nadam se da će opstati.

(Fotografija: Svetlana „Ceca” Bojković, 2017; „Hello!” magazin, Vukica Mikača)

Vaši komentari na tekst

O autoru

Umetnik koji vredno usavršava svoje, na vreme prepoznate, talente. Smatram da je kreativnost osnova kulture i umetnosti, odnosno multimedije, bez kojih je život besmislen! Počeo sam da se bavim glumom 2001, a novinarstvom 2015. godine, što su danas moje profesije. Završio sam poznatu beogradsku školu glume i novinarsku školu Udruženja novinara Srbije (UNS), čiji sam stalni član. Student.

3 komentara

  1. bravo! stvarno postajete moj omiljeni magazin i hvala vam sto postojite! sve pohvale za intervjue sa mojim omiljeni glumcima a Ceca je Z I V A L E G E N D A !!

Ostavite odgovor

This site uses Akismet to reduce spam. Learn how your comment data is processed.

Inline
Podržite nas na Facebook-u i preporučite prijateljima, značiće nam! Hvala.
Adria Daily Magazin
Inline
Podržite nas na Facebook-u i preporučite prijateljima, značiće nam! Hvala.
Adria Daily Magazin

Send this to friend