Sofija Juričan: Kao student na akademiji (nažalost) nemate puno prilike da radite sa kamerom i filmskim rediteljima

0

Sofija Juričan je jedna od najboljih i najlepših srpskih glumica mlađe generacije. Diplomirala je glumu (kao student generacije) na Fakultetu dramskih umetnosti (FDU) u Beogradu, 2004. godine (u klasi Gordane Marić), a sledeće godine (2005) upisala je i postdiplomske studije. Dobila je nagradu (diplomu) „Mata Milošević“, koju dodeljuje FDU u Beogradu za najvišu ocenu iz predmeta Gluma, odnosno najveći prosek iz ostalih predmeta. Takođe, dobitnik je i nagrade „Dr Branivoj Đorđević“, koju dodeljuje FDU u Beogradu za najvišu ocenu iz predmeta Dikcija. Sofija nam je otkrila koliko joj je značila prva filmska uloga i koliko je od tada glumački sazrela, koje to nove projekte priprema, odnsono kakve su njene kolege kao saradnici…

Sofija Juričan(Fotografija: Sofija Juričan)

Deo ste glumačke postave u kultnoj predstavi „Sveti Georgije ubiva aždahu“, koja se tradicionalno igra 29 godina (premijerno je izvedena 7. septembra 1986, a zatim je pauzirana od 1999. do 2005. odnosno od 2005. do 2013. godine). Kroz ovu predstavu prošlo je nekoliko glumačkih generacijaDa li smatrate da je prihvatanje i pripremanje uloge u ovoj predstavi bio veliki zahvat za vas?

Da, kako da ne! Mislim, zahvat u smislu neke odgovornosti, zato što je to jedna od onih predstava koje ne bi trebalo da se uopšte pomeraju sa repertoara „Atelje-a 212“. Negde i jeste zamisao da kada jedni glumci prestare dolaze neki mladi koji ih zamenjuju, kako bi se očuvalo ono što je Ljubomir „Muci“ Draškić, kao upravnik, odnosno „otac Atelje-a 212“ i veliki reditelj, postavio. Ideja je da sve ostane u mizanscenu (raspoređivanje glumaca na pozornici pozorišta prema zahtevima konstrukcije komada, scenski aranžman, dekoracija…), ali (naravno) da sa svakom generacijom, svaki glumac treba to da donese iznova, kako bi ta neka forma ostala apsolutno ista.

U predstavi „Sveti Georgije ubiva aždahu“ igrate Katarinu – ženu koja je poletela za svojom strašću i uništila dve porodice. Da li mislite da je to bio glavni problem propasti mnogih porodičnih života na našim prostorima za vreme Velikog rata?

Mislim da je Katarina bila ispred svog vremena i (u tom smislu) zarobljena između dva čoveka. Jedino što može čoveka da vodi je istina, bez obzira na cenu koja treba da bude plaćena. Ona je bila žena koja je mogla prosto da bira i koketira sa nekim stvarima, za razliku od drugih žena, koje bi (iz različitih razloga) pristale da ostanu sa svojim muževima. Katarina ide srcem i plaća tu cenu isto toliko koliko je plaćaju i njen suprug, odnosno ljubavniknije joj nimalo lakše.

U ovoj predstavi ima dosta likova koji su ratni invalidi (ili bogalji – kako su ovde nazvani)Da li je to ujedno prikaz, odnosno omaž junacima koji su ostali invalidi u Prvom svetskom ratu?

Ovo i jeste istinit događaj. Dušan Kovačević je napisao tekst na osnovu priče svoga dede. Zbog jednog seoskog trača, ljudi koji su bili invalidi platili su tu najveću cenuneko je rekao da je neki ratni invalid preskakao i išao kod tuđih žena, pa su sve ratne invalide zajedno doveli na front. Između ostalog, ovo je jedna od najvećih antiratnih drama i opomenaopomena svima nama, koja govori o našem mentalitetu, našem DNK-u i o tome da smo sami sebi (u stvari) najveći neprijatelji, te da nas to košta više nego taj neprijatelj koji dolazi sa strane.

U glumačkoj postavi predstave „Sveti Georgije ubiva aždahu“ je dvadesetoro glumaca (nešto što se ređe viđa na našim pozorišnim scenama). Među njima je i vaš suprug, glumac Radomir Nikolić – Da li vam je zbog toga bilo lakše ili teže da odigrate ulogu?

Ovo nije prva predstava u kojoj Rade i ja igramo zajedno. U predstavi „Sveti Georgije ubiva aždahu“ nismo direktni partneri, ali nisam imala neko opterećenje. Možda to ovoga puta nije bila olakšica, jer je ovo bio kompleksan zadatak.

Već je rađeno, a mi (kao nova glumačka generacija) uskačemo i donosimo nešto svoje. Naravno, kada ne radiš nešto od početka nije sve to tvoja kreacija uloge, već trebaš da ispoštuješ neke stvari, a to je vrlo pipavo. Tada mi je bilo od pomoći to što neko ko me odlično poznaje sedne (u toku probe) u publiku, pa pogleda moju scenu. Tada tačno zna da mi kaže šta treba dodati, a šta smaknuti, odnosno šta sam dobro a šta loše odradila.

Kada te neko poznaje lakše ti daje indikacije i sugestije, a samim tim odmah znaš šta ti je činiti.

Po drami „Sveti Georgije ubiva aždahu“Dušana Kovačevića, snimljen je istoimeni domaći film. Vi ne glumite u tom filmu, ali da li mislite da je produkcija odrađena na drugačiji način, tj. koliko odstupa u odnosnu na predstavu i dramu?

Da, ima dosta toga što je (donekle) slobodno tumačenje i neko rediteljevo viđenje. Sad, koliko je to bio dogovor između pisca i reditelja, odnosno koliko se tu pisac distancirao i dozvolio (ili nije) to je već druga neka priča. Svakako, film izgleda drugačijeu nekom produkcijskom, likovnom (likovima su dodate neke stvari) i vizuelnom smislu (drugačije od onoga na šta smo navikli da gledamo u nekim domaćim klasičnim istorijskim filmovima). Lik koji igram u predstaviKatarina, u filmu je umetnica (slikarka).

Snimljeno je dosta domaćih filmova na temu Prvog svetskog rata (o događajima na našim prostorima). U svakom od njih vidimo po neku novinu, tj. neki detalj za koji nismo saznali gledajući prethodne filmoveKoji od tih filmova smatrate najpribližnijim istinitim događajima koji su se odigrali za vreme trajanja tog perioda?

Mislim da je naš najbolji ratni film (ikada snimljen) „Marš na Drinu“. Smatram da je to jedan od najvećih istorijskih filmova na našim prostorima, odnosno najkompletniji i vrlo istinit film. Nekako mi se čini da je tu ispoštovano sve, tj. ispraćeno u svakom smislu (glumački, rediteljski…). Ove godine obeležava se stogodišnjica od Prvog svetskog rata, pa je snimljeno puno tih dokumentarno-igranih filmova, za koje isto mislim da su jako dobro urađeni. Upravo jeste to najveća vrednostisplivavanje nekih podataka i fotografija koje nismo bili u prilici da vidimo; otvaraju se neki fajlovi koji se do skora nisu otvarali. Takođe, imamo i film „Gde cveta limun žut“, film o jednoj od najvećih tragedija srpskog narodapovlačenje sa ostrva Krf u Velikom ratu, i tako dalje. Mora da prođe neko određeno vreme, da kažem distanca, kako bi se moglo o nekim stvarima objektivno pričati, odnosno da bi se napravio dobar istorijski film.

Borka tomović, Radomir Nikolić i Sofija Juričan(Fotografija: Borka Tomović, Radomir Nikolić i Sofija Juričan)

Jedna od vaših prvih uloga bila je u, tada najgledanijoj, srpsko-crnogorskoj seriji „M(j)ešoviti brak“ – Mislite li da vam je ta uloga „otvorila vrata“ za buduće glumačke poduhvate? Da li bi ste sada, gledano iz ove perspektive, odigrali na drugačiji način, odnosno jeste li zadovoljni time kako ste tada odigrali lik simpatične adolescentkinje Svetlane?

U seriji „M(j)ešoviti brak“ došla sam da gostujem u jednoj epizodi, a ostala dve godine. U to vreme bila sam dosta posvećena fakultetusa snimanja sam trčala na fakultet i brinula se da ne propustim neki čas, tako da uopšte nisam razmišljala koliko je to dobro ili ne. Na snimanjima sam davala sve od sebe, a isto tako žurila da radim „Ričarda III“Vilijema Šekspira, ili neki drugi zadatak na fakultetu. Sigurno da bih sada (sa ovim iskustvom) nešto drugačije odradila, ali od onda nisam gledala ovu seriju.

Kao student na akademiji (nažalost) nemate puno prilike da radite sa kamerom i filmskim rediteljima. Ja sam dosta pozorišno igrala, pa sam u početku bežala iz kadra, nisam umela da se namestim… Onda naučiš neke stvari, (na primer) gde da gledašnekad moraš da gledaš pored partnera, a da izgleda kao da gledaš u partnera… Svakako, sve to mi je donelo dosta iskustvabio je to jedan lep rad, koji je meni puno značio.

Ovog leta snimala sam epizode serije „Lud, zbunjen, normalan“ (bosanskohercegovačka popularna humoristična serija) i nekako sam se podsetila svega. Film i televizija su potpuno druga vrsta u odnosu na pozorište – to je neka druga kondicija, drugačiji pristup… Kasnije se divim tome kako meni tada to nije tako izgledalo – na poslu si ti odgovoran za sve, a na fakultetu zavisi od više ljudi. Kada je gotov proizvod, tek tada vidite celinu svega što ste radili.

Pogledajte uvodnu špicu serije „M(j)ešoviti brak“:

U TV seriji „Zvezdara“ igrate lik Jagodinke CokeDa li glumcu predstavlja problem kada treba da tumači lik koji nije srodan njegovom maternjem dijalektu?

Da, narečja i akcenti mogu biti malo problematični. U seriji „Lud, zbunjen, normalan“ prvi put sam glumila na ijekavici i baš mi je bio problem. Nisam bila sigurna da li poneka reč sadrži slovo „j“ ili ne, pa kada dođe do improvizacije plašila sam se da improvizujem. Negde sam slovo „j“ ubacivala, negde izbacivala. Zato smo nekoliko puta ponavljali – bilo je smešno i zanimljivo. Morala sam da se više držim teksta.

Što se tiče lika Coke, koja je iz Jagodine, odnosno kosavsko-resavskog narečja, jako sam se trudila. Imam tri drugarice – Jagodinke, od kojih sam tražila da mi čitaju scenario. Dok su one čitale, ja sam slušala i snimala – tako sam radila u početku (bez improvizacije), dok nisam bila sigurna da sam usvojila akcentovanje kod ovog dijalekta. Zatim, kada sam „uhvatila“ kosovsko-resavsko narečje, nisam želela da to zvuči kao neki opšti, odnosno unutrašnji seoski ili varoški dijalekt, već baš da bude lokalizovan na Jagodince. Bilo mi je potrebno da se malo „uhodam“.

U prvih pet epizoda striktno sam se držala teksta, a kasnije sam shvatila kakav je model kosavsko-resavskog narečja, pa sam slobodnije to koristila (mogla sam i da improvizujem). Jednostavno krenete da razmišljate kao lik iz tog kraja u kojem se govori na određenom dijalektu. Tek tada znate da ste ušli u čitavu koncepciju, odnosno da ste na dobrom putu.

Pogledajte uvodnu špicu serije „Zvezdara“:

Trenutno pripremate novi projekat, tj. televizijski šou „Kafe teatar“, koji će uskoro krenuti sa emitovanjemMožete li nam reći nešto više o ovome?

Jeste, snimili smo prvih pet epizoda. To treba da krene sa emitovanjem, ali još uvek ne znamo na kojoj televiziji – tu se sada i produkcijski gleda. U ovom projektu učestvujemo Gorica Popović, Rade i ja, kao i mnogi glumci iz ansambla „Atelje-a 212“. Glumci pevaju i igraju, a tu su i kultne scene iz dela: Jovana „Sterije“ Popovića, Branislava Nušića, Molijera (fr. Jean-Baptiste Poquelin-„Molière)… Uglavnom su to komične scene, kao neki prikaz pozorišta (teatra) u malom, a ima i imitacija.

Kakava je gospođa Gorica Popović za saradnju, tj. da li vam prija to što sarađujute sa jednom velikom umetnicom? Ako se ne varam, ovo nije vaša prva saradnja?

Tako je! Mi smo sarađivale u seriji „Peline đakonije“ (nešto poput igranog kuvara). Pored nas, tu su igrali i Nebojša „Cile“ Ilić, Branislav „Bane“ Zeremski i Jelena Stupljanin – jedno divno iskustvo. Gorica Popović je „mama Atelje-a 212“. Ona je, kao što svi znaju, jedna srdačna žena, a pri tome pravi umetnik! Ima puno talenata, tj. svašta zna i ume da radidobro piše (naročito komedije), peva, komponuje… Sarađivanje s njom je sjajno!

Sofija Juričan i Gorica Popović(Fotografija: Sofija Juričan i Gorica Popović)

Pozorišni spektakal „Veliki Getsbi“ premijerno će biti izveden večeras (u 20 časova) u „Madleanium-u. Prva repriza je 21. decembra, dok je druga zakazana dan kasnije, tačnije 22. decembra 2015. godine. Reditelj ove sjajne drame je Ana Radivojević-Zdravković, a tekst je napisao Hristo Bojčev. Karte možete kupiti na biletarnici „Madleanium-a.

Predstava "Veliki Getsbi" (2015)(Fotografija: Predstava „Veliki Getsbi“, 2015)

Oglašavanje

O autoru

Avatar

UREDNIK za Srbiju | Adria Daily Magazine |Kažu da sam umetnik koji vredno usavršava svoje, na vreme prepoznate, talente… ja im verujem. Smatram da je kreativnost osnova kulture i umetnosti, odnosno multimedije, bez kojih je život besmislen! Počeo sam da se bavim glumom 2001, a novinarstvom 2015. godine, što su danas moje profesije. Završio sam poznatu beogradsku školu glume i novinarsku školu Udruženja novinara Srbije (UNS), čiji sam stalni/redovni član. Takođe, stalni/redovni sam član i Nezavisnog udruženja novinara Srbije (NUNS). Student.

Ostavite odgovor

Ovo veb mesto koristi Akismet kako bi smanjilo nepoželjne. Saznajte kako se vaši komentari obrađuju.

Send this to friend