Slaviša Pavlović: Mislim da nam ne treba bolja inspiracija od naše stvarnosti

0

 

Slaviša Pavlović je jedan od najuspešnijih mladih pisaca danas u Srbiji. Njegova knjiga “Zavet heroja” doživela je veliki uspeh kako u našoj zemlji, tako i u Rusiji za koju je reditelj Emir Kusturica napisao recenziju. Bavi se i novinarstvom, a njegovi tekstovi u “Vodiču za život” i u “Srpskom glasu” iz Australije su takođe doživeli zapaženi uspeh kod čitalaca. Bavi se i pisanjem poezije, a romani “Nema šanse da ne uspem” i “Zavet heroja” bili su mu ulaznica u svet književnosti.

U detinjstvu niste ni pomišlajli da se bavite pisanjem i želeli ste da postanete profesionalni fudbaler. Igrali ste u amaterskim ligama, ali ste danas postali jedan od najuspešnijih mladih pisaca u Srbiji. Kako je došlo do toga da prelomite i da počnete da se bavite pisanjem?

– Svi mi, u sebi, imamo neke talente koji se, pre ili kasnije pokažu, pa svesno ili nesvesno, krenemo tim putem. Verujem da nam je svaki talenat dat sa razlogom, a Bog zna zbog čega. Verovatno je tako određena i moja budućnost. Mislim da je greh ne iskoristiti talenat.
Prvu knjigu sam počeo da pišem kada sam imao dvadeset i šest godina. Nisam uopšte razmišljao da li će biti uspešna. Bio sam siguran da imam dobru priču i nadao se da ću nekad priču iskoristiti za film. Od te želje nikada nisam odustao.

Pre nego što ste počeli da pišete romane pisali ste pesme i priče koje su Vam objavljene u mnogim zbornicima i antologijama savremene srpske književnosti, a 2014.godine objavljena Vam je zbirka poezije “Osvit večnosti”. Šta za Vas znači pisanje poezije i koliko se ono razlikuje od pisanja proznih dela?

– Razlikuje se mnogo, tim pre što je poezija izraz nekog trenutnog nadahnuća, koje se naravno, kao i sve u književnosti, kasnije dorađuje. Da bih napisao pesmu moram da budem nadahnut. Kod proznih dela je drugačije, gde se najpre javi ideja, potom izuči građa i tek onda krene sa pisanjem.
Do sada sam objavljivao uglavnom ljubavne pesme, iako pišem i duhovne, ali i rodoljubive. Nažalost, u ovom vremenu, rodoljubivu poeziju mnogi smatraju nekim agresivnim nacionalizmom, pa mi se ponekad čini da bi danas i jednog Šantića proglasili klerofašistom. Ali, naravno, to ne znači da ih neću objaviti.

Kroz roman “Nema šanse da ne uspem” predstavio si simpatičnog i nezrelog studenta Lakija, čiji se život menja onog trenutka kada upozna Jelenu. Koliko u ovoj knjizi ima autobiografskih elemenata i da li se i Slaviša Pavlović, kao i Laki, našao na raskrsnici da bira između ljubavi i uspeha u karijeri?

– Ne znam zbog čega ljudi pisce povezuju sa njihovim likovima, misleći da se ne može opisati proživljeno. Koliko znam Dostojevski nije ubio babu, ali je pisao o tome. (smeh)
Naravno, knjiga jeste neki moj omaž studentskom životu, bezbrižnom i punom snova i ambicija, ali je daleko od mog života.

inter1

Šta se dešava kada Vam u sred pisanja romana ponestane inspiracije i kako dolazite do nje kada je sami ne možete pokrenuti?

– Baviti se pisanjem je dobro iz razloga što čovek zaroni u neki drugi svet i pobegne od ovog u kom živimo. Mislim da nam ne treba bolja inspiracija od naše stvarnosti. Često se čudim kako svi ne postanemo pisci.

U knjizi “Zavet heroja” prepliće se ratna tematika, borba, mržnja, ljubomora, ali i ljubav. Bili ste inspirisani istinitim događajem i pisali ste o životu srpskog vojnika tokom Velikog rata. Koliko Vam je bilo teško da opišete čoveka koji ne želi da se bori, ali ipak biva prinuđen da brani svoju zemlju i to najbolje od svih drugih i kako ste uspeli da uđete u njegov lik?

– Nije bilo teško ući u njegov lik zato što je čovek zaista postojao. Razgovarao sam sa ljudima koji su ga poznavali. Meni je bilo veoma bitno da pronađem fotografije, jer najčešće u sklopu lica, pogledu i očima tragam za nekih duhovnim stanjem osobe.
Prvi svetski rat je najveća tragedija u modernoj srpskoj istoriji i tema kojoj sam posvećen. Mislim da takvih heroja danas nema, ali ne zato što smo prestali da budemo herojska nacija, nego zato što je herojstvo često iznuđeno trenutkom. Na sreću, ne suočavamo se sa takvim iskušenjima, ali se plašim da u budućnosti sigurno hoćemo. Zato treba tražiti pelcer opstanka iz prošlosti.

Inspiraciju za pisanje pronalazite u ljudima, događajima, ali i u ljubavi. Volite Dučića, Andrića, Nikolaja Velimirovića, ali i Dostojevskog i Gogolja. Kako vidite posao pisca u Srbiji, zemlji u kojoj se minimalno posvećuje pažnja kulturi i kako podići svest da ljudi treba više da čitaju knjige?

– Država mora mnogo da se posveti kulturi, jer to podiže svest. Čovek koji poseduje svest o značaju kulture, može da korača napred. Kultura nije destruktivna, ali se ne vidi.
Da bi neko pročitao dobru knjigu mora da bude obavešten. Ako rijaliti zvezda ima više prostora od pisca koji je dobio NIN-ovu nagradu, onda narod teško može da očekuje napredak.

Sa knjigom “Zavet heroja” postigli ste veliki uspeh kako kod srpskih čitalaca, tako i u Rusiji. Pisali ste o herojima koje istorija nije zabeležila. Zbog čega ste izabrali ovu tematiku i čime ste se koristili da bi ubedljivo prikazali likove koji se bore na strani svoje otadžbine?

– Koristio sam sve što mi je bilo potrebno za knjigu. Od razgovora sa istoričarima do fotografija iz Prvog svetskog rata, zatim snimaka, razgovora sa ljudima koji su zapamtili solunce. Fasciniran sam jednom srpskom generacijom koja je nažalost nestala u Velikom ratu. Srbija jeste pobedila, ali mislim da je to naš najveći poraz.
Od trenutka kada smo se ujedinili, zapečatili smo svoju sudbinu. Kada jedan narod pobedi u ratu, pritom izgubi trećinu stanovništva i pristane da se ne zove svojim imenom – Srbija, nego Jugoslavija, onda se odriče temelja i počinje ispočetka. A svaki početak je težak i neizvestan.
Da smo 1918. godine iscrtali svoje granice, koje smo zaslužili po pravdi i pravu, devedesete se ne bi dogodile, ni bratoubilački rat između četnika i partizana.
To je okidač za pad srpskog naroda u kulturnom smislu. Kad izgubite kulturu, prestajete da budete narod, jer se po tome narodi i razlikuju.

Kao novinar radili ste u beogradskom magazinu “Sofia”, a bili ste glavni i odgovorni urednik magazina “Restart”. Tekstovi su Vam bili zapaženi u Vodiču za život”, a trenutno pišete za “Srpski glas” iz Australije. Šta za Vas znači novinarstvo i kako gledate na ovu profesiju danas u Srbiji?

– Mislim da je profesija malo degradirana. Pojam novinarstva se izmenio. Ako uzmemo u obzir da iza svega stoji veliki novac, reklame, potreba da se menja svest i navike, dolazimo do zaključka da novinarstvo prestaje da bude u službi građana, nego u službi sponzora. Zapravo, sve se pretvara u PR.

inter3

Lik u Vašem romanu smatra da viteške osobine u svetu bez vitezova ne mogu postojati i da treba biti hrabar, ali ne po mačevima koje nosimo, već po rečima iza kojih stojimo. Zbog čega, po Vašem mišljenju, ljudi danas olako daju obećanja i ne ispunjavaju ih i da li ste se susretali u Vašem poslu sa takvim slučajevima i kako ste se sa njima borili?

– Čovek nije Bog. Kvarljiv je koliko i njegovo telo. Živimo u vremenu kada se više obraća pažnja na telesne potrebe nego na duh. Vrednosti su iskrivljene, ne samo kod nas, nego u čitavom svetu. Nekad su ljudi radili na reč, potom su stavljali potpis, kao garanciju, a danas čak i te potpise overavaju u sudovima. Poverenje ne postoji. Svet se menja, a krize i ratovi koji se događaju, podsećaju na poslednji stadijum Rimskog carstva, kada su licemerje i lična korist pojedinaca nadvisili značaj opstanka jednog uređenog društva. Dok god postoje dvostruki aršini, postojaće i opasnost od potpunog propadanja. Kao što su Rim uništili varvari, tako će i ovim zakulisnim igrama, neko zaista baciti nuklearku i vratiti nas sve u doba Srednjeg veka.

Istakli ste da ste najponosniji na ljude koje volite i koji Vas vole. Šta Vam još, pored pisanja i prijateljstva, predstavlja zadovoljstvo u životu i zbog čega?

– Radujem se svim lepim stvarima. Volim kad Đoković pobedi, Kusturica dobije Zlatnu palmu, Asanž dokaže da nije kriv… Volim da vidim srećnog čoveka.

Jedan od likova u Vašem romanu smatra da je u ljubavi svaka pobeda poraz osim ako oboje ne pobede. Kako Vi vidite ljubav i šta za Vas ona predstavlja?

– Ljubav je pokretač svega. To može biti prema lepšoj polovini, prema državi, porodici, bilo čemu. Čovek u kome obitava ljubav ne može biti loš čovek.
Naravno, i u ljubavi ne treba preći svaku granicu, ne treba biti zaslepljen, ali ponekad i ta zaslepljenost može da bude delotvorna.

Oglašavanje

O autoru

Avatar

Regionalni magazin. Imate vest? Javite nam: redakcija@adriadaily.com Srbija | Hrvatska | Slovenija | BiH | Crna Gora | Makedonija

Ostavite odgovor

Ovo veb mesto koristi Akismet kako bi smanjilo nepoželjne. Saznajte kako se vaši komentari obrađuju.

Send this to friend