Nikola Stajić: Nisam upoznao nijednog uspešnog čoveka koji je bio lenj.

0

Inspirisan džez harmonijom, improvizacijom, neparnim ritmovima i perkusivnim sviranjem akustične gitare, Nikola Stajić nam svojim jedinstvenim muzičkim stilom i gitarom dočarava čitav bend. Nikolin repertoar za solo gitaru sastoji se od autorske muzike, poznatih gitarskih kompozicija i obrada poznatih standarda.  

Nikola je nedavno diplomirao na čuvenom Berklee koledzu za muziku u Bostonu, gde je imao prilike da saradjuje i uči od najboljih svetskih muzičara, poput: Mick Goodrick-a, Danilo Perez-a, Victor Wooten-a, John Knowles-a, Tim Miller-a, Tom Stein-a, Kim Perlak, Larry Baione, I mnogih drugih. Na domaćoj sceni Nikola je imao prilike da nastupi sa Big Bendom RTS-a, Vasilom Hadzimanovim, Markom Djordjevićem, Dadom Topićem, a u decembru 2016. godine nastupao je sa Amirom Medunjanin i Bojanom Zulfikarpašićem u Sava Centru.

U svetu gitare postao je čuven odnos našeg mladog gitariste i njegovog dugogodišnjeg mentora Tommy Emmnuela, kao i to da je Tomijeva prva ručno pravljena gitara sada u Nikolinim rukama. Naša publika će imati jedinstvenu priliku da čuje baš tu gitaru, napravljenu od strane legendarne australijske firme Maton, modela TE (Tommy Emmanuel), a serijski broj gitare je 001. Nikola i Tomi uskoro će ukrstiti gitare i krenuti zajedno na turneju po Americi, gde će Nikola predstaviti svoj novi album.

Bitno je napomenuti da je Tommy Emmanuel podržao Nikolino školovanje u Americi nagradivši ga predsedničom stipendijom za koledž. Nakon prve godine osnovnih studija, Nikola postaje stipendista Delta Fondacije, zahvaljujući kojoj je diplomirao.

  • Koliko dugo se baviš muzikom i kako si izabrao baš gitaru?

Klavir sam počeo da sviram sa 5 godina, a gitaru sa recimo 8. Do sada sam imao prilike da upoznam ljude koji su počeli profesionalno da muziciraju u tridesetim ili kasnije, i koji su uprkos tome uspeli da naprave duboke tragove u muzici. Na pamet mi pada primer Amire Medunjanin, koja je diplomirala ekonomski fakultet, radila posao u struci i jednog lepog dana odlučila profesionalno da se bavi pevanjem. Dugo sam razmišljao o tome koliko je talenta potrebno da neko odjednom može da propeva kao slavuj, puni Sava centar i svira turneje po celom svetu. Kako smo krenuli da se družimo i sviramo zajedno shvatio sam da se Amira zapravo non-stop bavi muzikom, bez prestanka, to je njen način života. Tako da nije bitno koliko dugo sviras instrument, već koliko si tome posvećen onog momenta kada se upustiš u avanturu.

Uz krevet, na kom sam se igrao kao beba, stajao je tatin stratokaster. Moj cilj je uvek bio da nekako dopuzim do gitare i stiskam žice svom snagom. Ako me stariji ne bi uočili na vreme, stiskaso bih dok ne prokrvare jagodice. Možda je to razlog zašto kasnije nisam imao problem sa žuljevima! Uglavnom, oduvek sam bio opčinjen gitarom, njenim izgledom i zvukom, priželjkivajući da mi prsti što pre porastu kako bih mogao da je dohvatim.

  • Kako si dospeo na čuveni Berklee?

Dva ili tri meseca nakon što sam upisao džez odsek muzičke škole Stanković, organizacija Multikultivator i Gojko Damjanić organizovali su audiciju za Berkli koledž u našoj školi. Pošto sam bio suviše mlad za bilo koji od navedenih programa, nisam ispunjavao kriterujum da izadjem na audiciju. Međutim, direktor tog programa video me je na hodniku škole kako vežbam i pitao kada je moja audicija. Objasnio sam mu moju situaciju, na šta se on nasmejao i poveo me sa sobom. S’ obzirom na to da nisam bio pripremljen, Berkli profesori krenuli su da me ispituju i polako vade svoje instrumente. Sledećeg momenta, svi smo bili na bini i svirali zajedno. Nakon šest meseci dobio sam poziv sa stipendijom za Umbria jazz festival u Italiji. Na kraju festivala sam dobio stipendiju za letnji kamp za narednu godinu u Bostonu, gde sam kasnije dobio stipendiju za koledž. Uprkos stipendiji, moja porodica nije bila u situaciji na namiri preostale troškove školovanja, pa sam bio primoran da zamolim za pomeranje upisa. Kontaktirao sam oko 800 institucija i firmi u Srbiji, ali nisam uspeo da prikupim sredstva, sve do momenta kada je čuveni gitarista Tommy Emmanuel ušao u restoran gde sam svirao džez. Sedeo je sa članovima grupe Kings of Strings i na kraju mog seta prišao da se upoznamo. Rekao je da mu je pažnju privuklo to što sam svirao stare džez standarde, za koje i mnogi stariji i iskusniji muzičari nisu čuli. Zatim me je pitao gde se školujem i da li sam čuo za Berkli koledž. Nakon što sam mu ispričao svoje Berkli iskustvo, odlučio je da mi dodeli predsedničku stipendiju za koledž. Tako sam se naredne nedelje našao u Bostonu. Posle prve godine studija, postao sam stipendista Delta Fondacije, koja je podržala moje školovanje sve do diplomiranja.  

  • Kako misliš da bi izgledao tvoj karijerni put da si studirao negde u Srbiji? Koliko bi bio drugačiji?

Tek je prošlo godinu dana od kako sam diplomirao, mislim da ću imati zanimljiviji odgovor na ovo pitanje kroz par godina. Verujem da bih bio isto posvećen i imao jednako znanje. Stranice knjige iste su u Bostonu i u Beogradu, ali velika je razlika u okruženju i energiji. Svi studenti koji dođu na Berkli prvih šest mesci šokirani su od količine talenta i posvećenosti koju svi studenti imaju i jako im je teško da pronadju sebe u čitavom tom ludilu. Onda nakon par meseci kada uđu u tu novu kulturu, shvate da su svi ti ljudi došli da nauče nešto novo. Tada kreće pravo uživanje, koje kreira zdravu konkurenciju u kojoj se ego koristi kao opomena za vežbanje, a ne kao sredsvo za omalovažavanje drugih. U Srbiji je problem što svi sve znaju, pa ne možmo da napravimo nešto kreativno i novo, jer se to novo nalazi preko puta zone komfora.

  • Šta je najkorisnije što si naučio tokom školovanja?

Pored improvizacije, komponovanja, aranžiranja, teorije i ostalih konkretnih muzičkih stvari, naučio sam kako da posmatram biznis u muzici. Danas, menadžeri žele da rade sa vama tek kada ste dovoljno uspešni da oni mogu da zarade od samog početka. Ne postoji više onaj momenat da vaš menadžer čuje i toliko se zaljubi u vašu muziku da će se odreći svega, samo da vama pomogne da uspete. Sada svi žele da preuzmu već spreman produkt koji onda mogu da prodaju. Vreme je takvo da morate biti sam svoj menadžer, agent, izavačka kuća, distributer i ostalo, sve dok ne počne da zvoni telefon, a tada ne možete da ih se otarasite. Saznanje o ovim stvarima mi je, kao nekom zamišljenom umetniku, bilo teško da prihvatim. Analizirao sam primere, pomirio se sa činjenicom, zasukao rukave i krenuo! Mislim da mi je to mnogo doprinelo kada je u pitanju razvoj  karijere.

  • Ko su ti uzori u svetu muzike?

Verujem da muzika ima potencijal da menja stvari i oni muzičari čija muzika je dovoljno srdačna da budi osećanja kod publike su moji uzori. U slučaju da ovaj tekst čitaju mladi koji žele da otkriju nove zvuke nabrojaću neka imena iz potpuno različitih stilova: J.S. Bach, Beethoven, Charlie Parker, Miles Davis, Bill Evans, Joe Pass, Jimi Hendrix, Jon Gomm, Peter Gabriel, itd.

  • Šta je tvoj savet onima koji sada počinju školovanje u ovoj oblasti?

Bežite sa časova, a profesorima recite da ste zapravo vežbali! Šalim se, naravno. Mislim da je najbitnije da svakog dana naučite bar nešto novo. Napravite stabilnu bazu znanja i tehnike, jer jedino tako ćete moći da napredujete. Budite detaljni, verujte u svoje ideje, ne brinite ako ih niko ne razume. Uvek dajte svoj makasimum, jer u tom slučaju nemate razlog da se kajete ako da ne ostvarite željeni cilj. Poštujte svaki neuspeh i učite iz njega. Ako mislite da niste dovoljno dobri, to je odlično, brinite za sebe onog momenta kada mislite da ste sve naučili!

  • Da li je za uspeh u muzičkom svetu potrebniji talenat ili vežba? Šta je formula uspeha u muzici?

Do sada nisam upoznao nijednog uspešnog čoveka koji je bio lenj. Možda je bilo manje ili vise talenta, ali je rad neminovan. Ono što je možda bitan faktor u muzici, a nije u ostalim poslovima su iskrenost i ljubav. Kada ste na bini, ispred publike, tu nema mesta za foliranje. Čarolija se desi ili ne, a to se oseti u vazduhu koncertne dvorane.

Formula za uspeh, otkriti nešto originalno i onda raditi na tome dok san ne postane java. Znam, problem je što to nešto novo niko ne može da vas nauči, već morate sami da otkrivate. Srećno!  

  • Kako si zadovoljan koncertom u Beogradu, koliko dugo si ga spremao i šta su planovi za dalje?

Prezadovoljan sam. Mislim da je bio pravi gitarski spektakl i da se u Beogradu stvara prava gitarska publika. Poslednji put sam svirao u Beogradu pre pet godina, pa sam bio zabrinut za uspeh koncerta i kako će me publika prihvatiti. Od adrenalina, mogao sam samo da čujem pištanje u ušima. U sledećem momentu, stavljaju mi gitaru oko vrata i guraju ka bini, a ja ne razumem zašto. Zastao sam za sekund i uz veliki krešendo čuo aplauz i viku publike. Za drugi bis sam bio malo spremniji. Već nakon prve pesme publika je bila nasmejana i svi su tapšali u ritmu, što mi je samo dalo vetar u leđa.

Sam dogadjaj je prosao savršeno, bez problema, što mi se prvi put u životu desilo. To je bio najduže pripreman koncert u mom životu. Organizacija je trajala oko 7, 8 meseci. Prvih pet meseci najveći problem bila je komunikacija, izbor pravog prostora i angažovanje ljudi koji bi mi pomogli sa organizacijom. Mesec i po pre koncerta došao sam u Srbiju, jer sam shvatio da preko mejlova neću ništa uraditi. Razleteo sam se po Beogradu i u roku od par nedelja uspeo sve da organizujem. Iako je bio veliki broj ključnih ljudi koji su pokušali da uspore projekat, bilo je par divnih saradnika, kao što su Delta Fondacija i podrum Radovanović koji su doprineli da koncert prodje još bolje.

Sledeće na redu je izdavanje albuma, pa bukiranje turneje za narednu godinu.

Pratite nas na Facebook-u

Oglašavanje

O autoru

Krenuo sa sportom, prešao na turizam, završio na internetima. Analogno dete u digitalnom svetu. Ne voli nepravdu.
Osnivač Adria Daily Magazina

Ostavite odgovor

Send this to friend