Nenad Milenković: Poznajem urednike koji ne znaju pravilno da koriste padeže i akcente

0

’’U moju emisiju ljudi ne dolaze da bi stekli popularnost, već zato što znaju da im neću postavljati banalna i uobičajena pitanja i da se neću baviti žutim novinarstvom“

Gospodine Milenkoviću, Vi ste rodom iz Leskovca iz kojeg su potekli mnogi poznati novinari i pisci, kao što su Milorad Cvetković, Bratislav Ilić, Sava Dimitrijević, pokojni Marko Marković i mnogi drugi. Kada ste počeli da se zanimate za novinarski posao i zbog čega?

– Novinarstvom sam počeo da se bavim još u vreme kada sam radio u Vojsci. Na početku novinarske karijere imao sam veliku želju da se bavim sportskim novinarstvom, da putujem po velikim svetskim takmičenjima i prvenstvima. I onda se u jednom trenutku desilo to da je u redakciji magazina Ministarstva odbrane „Odbrana“, falio neko ko će se raditi u sportskoj redakciji i ja sam iskoristio ukazano poverenje i to od prvih brojeva magazina . U tadašnjoj redakciji Odbrane radile su kolege koje nisu imale značajne kontakte van tih vojnih struktura i zato im je trebao neko ko će moći da uradi intervjue sa vrhunskim sportistima. Prvi veliki intervju imao sam sa legendarnim rukometašem Draganom Škrbićem koji je tada igrao za Barselonu. Škrbić nije u to vreme često dolazio u Srbiju, već se biio oprostio od reprezentacije i taj intervju je bila eksluziva i moja ulaznica za svet novinarstva.

U poslednje vreme često se dešavaju neprijatne situacije vezane za novinarsku profesiju. Kako vi na to gledate?

nenad– Ne bih komentarisao nijedan pojedični slučaj, jer se od 2012. godine ne bavim pisanim novinarstvom, a TV novinarstvo koje radim poslednjih godinu, moram to da priznam, ne doživljavam tako ozbiljno kao ono u pisanim medijima. Budući da sam godine proveo u značajnijim štampanim medijima i sarađivao sa onima iz regiona, želeo bih da se osvrnem na stanje u novinarstvu. U toj našoj novinarskoj branši, nažalost, nisu regulisane elementarne stvari. Pre svega, prvo i najvažnije je to da – po meni – novinar ne može biti neko ko nema visoko obrazovanje, to jest ko nije završio fakultet. Poštujem ja mišljenje pojedinih kolega da postoje sjajni novinari i bez fakulteta, ali čemu onda služi obrazovanje? Vodeći se tom tezom, svako bi mogao, umesto u školu i na fakultet, da ode, kao nekad šegrt kod majstora, i da izuči zanat. Da mu majstor napiše “Majstosko pismo” i da taj neko krene u se bavi novinarstvom. Ne ide to tako. Neki red mora da postoji. Pa makar se to odnosilo i na one koji rade u tabloidima, gde neko znanje i nije potrebno. U svemu ovome što sam rekao leži srž problema. Kada neko nema adekvatno obrazovanje za posao koji radi, a ne zna da radi onaj posao za koji se školovao, kakav mu je izbor? Mora da trpi sve i svašta. Da mu plata kasni po nekoliko meseci, da se urednici iživljavaju na njima, da rade po 12 sati dnevno… Da je to drugačije, to jest da je to uređen sistem, novinarska profesija bi povratila status u društvu kakav je nekada imala, kada su novinari bili ugledni članovi društva. Zamislite neku značajnu figuru našeg društvenog života, koga intervjuiše mašinbravar? Kako da njih dvoje budu na “ravnoj nozi?”. Imao sam prilike da gledam kako “novinari” jednog tabloida jure jednog našeg barda glumišta da ga slikaju na benzijskoj pumpi, dok kupuje vodu. To je njima bila vest. Osećao sam se užasno što pripadamo istoj profesiji i bilo me je sramota umesto njih. Da ne pričam o tome da mi je urednik u jednom časopisu bila osoba sa osam (!) razreda škole ili da prilikom prijema na rad u novinarstvu, ne postoji lekarski pregled. Oni koji su dugo u novinarstvu znaju o kome je reč, a ta osoba i dalje radi u jednom tabloidu.

Svojevremeno ste radili kao novinar PRESS-a kada je glavni urednik bio Dragan J. Vučićević. Kako ste se osećali kada je hrvatski glumac Žarko Radić izjavio da su Srbi izmislili intervju sa njim, a Vi ste imali kompletan audio-snimak razgovora?

– Prvo, šta god neko mislio o Draganu J. Vučićević sada, mene to ne zanima, jer je tada stao u moju odbranu. Verovao mi je da imam taj snimak na reč. Nije proveravao ništa, jer je znao da ja ne dozvoljavam urednicima da mi menjaju tekst intervjua, da dodaju dodaju tekst ili izvlačen iz konteksta, a kamoli da sam osoba koja će izmisliti intervju sa nekim. Na tu vest u hrvatskim medijima sam reagovao sa smeškom, ali kada je Žarko Radić drugi put ponovio laž da intervju nije urađen javio sam se Hrvatima, dao izjavu i zapretio tužbom. I dan danas se sećam da sam intervju uradio u Zvezdara teatru, na proslavi dana pozorišta, u dvanaest i petnaest posle ponoći i da smo za stolom sedeli on, ja i reditelj Darko Bajić. Radić je tom prilikom rekao da mu nedostaje Beograd, međutim, to u Hrvatskoj nije popularno, pa je počeo da se vadi, ali sam dokazao da ne govori istinu i da je intervju autentičan. Inače, tokom profesionalnog bavljenja novinarstvom, ponosan sam na činjenicu da, ne da me niko nije tužio, nego nisam imao nijedan neprijatan poziv posle objavljenog teksta ili intervjua. A doživeo sam moje intervjue hvale neki od najzačajnijh imena naše javne scene, sa kojima sam i dan danas ostao prijatelj. To je bio moj način bavljenja novinarstvom.

Osnivač ste i direktor festivala FEDIS koji je posvećen televizijskim serijama i koji je na strani domaćih ostvarenja i zaštite rada srpske produkcije. Kako uspevate da iz godine u godinu budete sve bolji i da ostvarite dobru saradnju sa zemljama iz regiona?

– Iskreno, i ja sam ne znam kako. Nemam podršku Ministarstva kulture, nemam podršku Sekretarijata za kulturu Grada beograda, nemam podršku RTS-a, niti bilo koje kuće na kojoj se emituju domaće serije. Jedina podrška za sve ove godine dolazi od Pokrovitelja festivala Gradske opštine Čukarica, a prethodne godine i od SOKOJ-a. Međutim, realno gledajući festival prevazilazi okvire podrške samo jedne opštine i organizacije. Pogotovo, što iz godine u godinu na FEDIS dolaze produkcije i glumci iz regiona i to ne u centar grada, već na Čukaricu. Da podsetim, Festival domaćih igranih serija FEDIS je jedini na istoku Evrope. Neki kažu i da je prvi u Evropi.

Da li ste uspeli da stupite u razgovor sa generalnim direktorom Javnog servisa Draganom Bujoševićem, jer ste skoro izjavili da će festival dolaskom njega na čelo RTS-a dobiti podršku koju godinama nije imao?

nenad1– Budući da su do sada sve serije koje su pobedile bile emitovane na RTS-u očekivao sam, poznavajući Bujoševića od ranije kao kolegu, da će razumeti i dati podršku. Razgovarao sam sa njim, primio me je i rekao mi je da je RTS u dugovima i problemima i da je to problem. Nisam imao razumevanja za to da ne mogu da pošalju dve kamere da se isprate takva glumačka imena, koja svake godine dođu na FEDIS. Neko od urednika RTS-a koči moj projekat, i čak je izjavio da ne želi da se serije iz te medijske kuće međusobno takmiče, što je neverovatni nonsens. To sve nikako ne znači da ću ja prestati da se borim i da neću istrajati u nameri da FEDIS postavim na mesto koje mu pripada, a to je krovna manifestacija koja tretira sve TV serije iz regiona i da će nagrada Zlatna antena biti reper uspešnosti nekog televizijskog ostvarenja. Do sada je bilo interesovanja iz Zagreba i Sarajeva za zajednički projekat, videćemo šta će biti od svega…

Glumili ste u filmu “Vir“ inspektora Đuru pored Emira Kusturice, Dragana Nikolića, Mirjane Karanović i Nenada Okanovića. Izjavili ste da to pamtite kao jedno nezaboravno iskustvo, jer ste bili na snimanju četiri noći zaredom u Zastava filmu. Kako vidite posao glumaca u našoj zemlji?

– Posao glumaca je jako težak i nezahvalan posao. Danas iz godine u godinu, imamo stotine novih glumaca i hiperprodukciju kojekakvih privatnih škola koje fabrikuju glumce koji nikada nigde ne zaigraju. Oni koji igraju, glume za veoma mali novac. Počeli su čak da sa svojim produkcijama gostuju po raznim domovima kulture ne bi li preživeli. Kao nekada putujuće pozorište Šopalović. Spašavaju ih serije, jer ne mogu da čekaju na filmove za koje treba dosta novca. Generalno i njihova profesija je jako unižena.

Već godinu dana radite emisiju “Svoj na svome“ na Našoj TV. Po pravilu najbolji intervjueri prvo dobro razmisle o tome šta žele da postignu i kakav je psihološki profil njihovog gosta. Šta Vi, u svojoj emisiji radeći sa uglednim ljudima sa naše domaće scene, želite da pstignete da bi se izdvojili od drugih?

– Prvo, koncept emisije je takav da je drugačiji samim tim što ja ne postavljam direktno pitanje gostu. Želeo sam da izbegnem situaciju da budem voditelj. Ne želim sebe da forsiram i da pametujem u emisiji, kao što to neki rade, a od gledalaca sam dobio silne komentare da je to jedina emisija u kojoj se gosti „siti“ ispričaju. Shvatio sam tada da naša publika baš i ne voli voditelje, naročito ne one koji puno govore i koji hoće da budu veće zvezde nego njihovi gosti. Godinu dana je ta ideja stasavala, jer prvobitno nisam hteo da se bavim TV novinarstvom, ali mi je koleginica Tanja Peternek rekla da ne razume zašto ne bih radio svoju autorsku emisiju, jer mogu da dovedem sva značajna imena iz Srbije i regiona i ja sam odlučio da je poslušam. Uradio sam emisiju kako sam ja želeo i ona donosi dobru gledanost na tom kanalu. Imao sam nekoliko naslovnih strana dnevnih novina i citirale su me bukvalno sve naše novine i portali. Ponosan sam jako na sve intervjue i to što sam uspeo da dovedem one koji ne pristaju tako lako da gostuju negde. Mislim da ne dolaze kod mene u emisiju, zato da bi imali veliku popularnost i gledanost, već dolaze zato što znaju da će pitanja biti smislena, da se neću baviti banalnim stvarima, tračevima i žutim novinarstvom. Pokušavam da napravim nešto što će ići dalje i već imam neke ponude za reemitovanje, kao i ponude za neke lokalne televizije, ali ne želim da se to emituje kojekuda. Znam da to neki to rade i mislim da im je to kontra reklama. Ja ne želim da budem popularan, niti mi je to cilj.

U našoj zemlji se TV novinarstvo shvata lakše i manje vredno od štampanog. Kako ste shvatili sebe u svetu televizije, slave i popularnosti koju ona nosi, a da se niste u tome izgubili?

– Tako što sam nastavio da radim TV novinarstvo, kao i štampano i tako što se pripremam maksimalno za svaki intervju. Nastavio sam da pratim nit i da ne postavljam banalna i uobičajena pitanja, jer znam da se svi groze tih pitanja i da im se diže kosa na glavi od njih. Kad vidim da neko pita: “Koliko vam je lepota pomogla da uspete u svom poslu” ili “Da li vam više leži gluma u pozorištu ili na filmu” – nije mi dobro. Ako radite televizijsko novinarstvo onako kako se obično u Srbiji radi onda ono jeste lakše od štampanog. Staviš čoveka ispred zida, daš mu mikrofon, postaviš mu nekolikko banalnih pitanja, bez ikakve pripreme, a on kaže šta ima i to je to. Ne moraš da budeš ni pismen, ni da znaš pravopis, odeš u montažu, gde montažer koji je stručan to sve upakuje. Ako tako posmatramo TV novinastvo, realno je lakše.

Problem današnjeg novinarstva je što skoro da i nema javnog dijaloga o važnim društvenim pitanjima, a kritika se preselila na društvene mreže. Zašto po Vašem mišljenju, novinari dozvoljavaju da dele profesiju sa onima kojima je najveći cilj izveštavanje sa “Farme”, “Velikog brata”, ili “Parova”?

– Zato što nemaju izbora, a ja lično ne doživljavam, te što ste spomenuli, kao novinare iako su mi mnogi od njih bili i urednici, što mi je bilo prosto neverovatno. Poznajem urednike koji ne znaju pravilno da koriste padeže i akcente. Ali su zato meni upropaštavali intervjue, pravili su od njih vojničke referate, izbacivali autentičnost i upršošćavali tekstove, zbog čega sam se veoma ljutio i što mi je jako smetalo. Ti tzv. urednici i dan danas rade u nekim tabloidnim novinama. Postoji pravilo u štampanim medijima da neko ko jednom postane urednik ostaje to do kraja života. Ide iz redakcije u redakciju, jer je on neko ko “kao” zna to da radi, da ovi drugi “nešto ne zabrljaju”. Tako se jedni te isti ljudi vrte u krug po svim redakcijama i novinari ne smeju da im se zamere, jer ne znaju ko će sutra da im bude urednik. Protiv toga ne možeš da se boriš. Poznajem neke, stvarno vrhunske novinare koji su morali u nekom trenutku da rade u redakcijama gde ih je bilo sramota i da nisu hteli da javno govore u kojoj redakciji rade. Jer računi moraju da se plate i porodice moraju od nečega da žive. Sećam se svog zaprepaštenja kada sam shvatio da jedan moj nekadašnji urednik nije znao šta je to Kvarner, ili ko je Darko Rundek…Ma svašta sam video i doživeo.

nenad3

Kako ste se osećali kada Vas je Udruženje ratnih vojnih invalida pozvalo na obeležavanje pomena poginulim saborcima u ratovima od 1990-1999. godine pošto je u NATO bombardovanju poginuo i Vaš školski drug Goran Aleksić?

– Ja sam član Udruženja boraca zato što sam na ratištima proveo šest meseci. Nigde nisam bio dobrovoljac, to nije bila moja volja, već sam dobio poziv za mobilizaciju i mogao sam samo da odem u zatvor ili na ratište. Ma šta ko misliio, osećam dužnost prema otadžbini čak i čast što sam sposoban da je branim kada je napadnuta. Kao pripadnik Vojske Jugoslavije branio sam svoju zemlju od NATO agresora i ponosan sam na to što nisam bežao u inostranstvo ili se krio po selima ispod babine suknje, kao neki. Što se tiče Gorana, njegova smrt me je jako pogodila. Išli smo 10 godina zajedno u razred. Znali smo se od sedme godine. Slučajno sam čuo na radiju da je neki Goran Aleksić teško ranjen u bombardovanju Niša i ne znam kako, ali sam znao da je to bio baš on. Pratio sam na vestima o njegovom zdravstvenonm stanju i nadao se svim srcem da će mu biti bolje i da će preživeti. Nažalost to se nije desilo i Goran je preminuo od zadobijenih povreda. U tom trenutku on je ima samo dvadeset devet godina, jedno dete i trudnu ženu. Strašno.

Oglašavanje

O autoru

Avatar

Regionalni magazin. Imate vest? Javite nam: redakcija@adriadaily.com Srbija | Hrvatska | Slovenija | BiH | Crna Gora | Makedonija

Ostavite odgovor

Ovo veb mesto koristi Akismet kako bi smanjilo nepoželjne. Saznajte kako se vaši komentari obrađuju.

Send this to friend