Miljen Kljaković Kreka: Uvek priželjkujem velike dekore i filmove o vremenu kojeg više nema

0

Ugledni scenograf Miljen Kljaković Kreka, ovogodišnji dobitnik Nagrade „Aleksandar Lifka” Festivala evropskog filma „Palić”, u kategoriji domaćih stvaralaca, ovo priznanje je primio lično na otvaranju Festivala na Letnjoj pozornici. Tom prilikom je ovaj istaknuti filmski radnik napomenuo kako se nada da će scenografija konačno dobiti pažnju kakvu zaslužuje, a prikazan je i kratki dokumentarni film o njegovom stvaraštvu, u kojem je publika mogla da vidi kako nastaju neki od impozantnih dekora koje je konstruisao i sagradio u toku bogate karijere.

Intternacionalnu slavu stekao je ostvarenjem „Delikatesna radnja”, dok je u jugoslovenskoj i srpskoj kinematografiji ostavio veliki trag scenografijama u filmovima „Specijalno vaspitanje”, „Miris polјskog cveća”, „Sok od šlјiva”, „Dom za vešanje”, „Andergraund”, „Varljivo leto ’68” i mnogim drugim. Kljaković je nagrađivan mnogobrojnim nagradama, među kojima su „Zlatna arena” Festivala u Puli, francuska filmska nagrada „Sezar”, Evropska filmska nagrada za scenografiju u filmu „Delikatesna radnja”, a bio je nominovan i za prestižnu nagradu za TV stvaralaštvo „Emi” – za scenografiju TV filma „Raspućin”. Filmovi na kojima radi često prikazuju istorijske epohe iz davne prošlosti, te pružaju dosta mogućnosti Kljakoviću da realizuje velike, impozantne dekore.

O ključnim momentima svoje karijere, izazovima posla i ambicijama govorio je na na konferenciji za novinare, dan nakon svečanog otvaranja Festivala evropskog filma „Palić”.

Prvi ste scenograf koji je dobitnik ove nagrade. To govori, između ostalog, i o odnosu prema scenografiji u domaćoj kinematografiji. Nadamo se da će ova nagrada nešto da preokrene, te da scenografija bude više cenjena.

Filmska scenografija je jedan od važnijih elemenata svakog filma, jedna od najvažnijih karika u tom čitavom procesu proizvodnje. Ali je, nažalost, uvek skrajnuta i gurnuta na margine filmskih dešavanja. To je velika šteta. Da li je to zbog toga što u temama koje obrađuje domaći film scenografija ne može da dođe do pravog umetničkog izraza ili zbog nečeg drugog, veliko je pitanje.

Dosta toga ste sagradili. Neko bi rekao da ste sagradili mnogo više nego neki ministri i predsednici vlada. Da li se Vi osećate kao graditelj?

Filmska scenografija je umetnost za jednokratnu upotrebu. Ona je takva kakva jeste, posle svakog snimanja filma je ruše. Ona ne ostaje dugotrajno. Možda ostane par godina, ako je solidnije urađena i ako je filmski objekat veliki, pa se koristi i u nekim drugim filmovima koji dolaze.

Kada dobijete temu koja je toliko daleko od nas, bilo da je to Venecija ili Meka i Medina, kao da završite čitav fakultet na temu epohe. Kako uđete u sve to?

Kada ozbiljan filmski projekat govori o prošlosti koje više nema, onda je priprema za takav posao dosta dugačka i obimna. Koristim arhivsku literaturu i građu, to jest sve što može da pomogne kako bi jedna scenografija bila napravljena realističnije, da bude više u funkciji filma. To je dugotrajan proces, zavisno od teme i flmske priče. Nekada se dešavalo da to traje po nekoliko meseci.

Vi ste završili likovnu a ne Akademiju primenjenih umetnosti. Da li mislite da biste bili drugačiji scenograf da je bio obrnut slučaj?

Ne verujem da bi se nešto desilo drugačije. U to vreme, kada sam bio mlađi, konkurisao sam na grafičkom odseku koji uopšte nije imao kontakt sa filmskom scenografijom i pozorištem. Pošto sam odbijen par puta, konkurisao sam na Likovnoj akademiji i završio je. Ona mi je pružila dosta te likovne slobode. To je vrlo važno za umetnika, da ima odrešene ruke.

Kako izlazite na kraj sa sve češćim zahtevima producenata da nešto preskočite, da ne mora biti baš istorijski istinito, da će scenografija biti nadograđena digitalno? Kako branite svoju profesiju?

Te nove tehnologije koje sada forsiraju sigurno pomažu scenografiji. Ali, ja sam od onih scenografa koji voli, pre svega, da gradi i da napravi, zato što je spoj realne i digitalne scenografije uvek nekako vidljiv. Tu se gubi karakter i iluzija same slike. Tako sam radio u svim filmovima i uvek sam se izborio, jer su producenti shvatali da je to bolje i jeftinije.

Mada postoji mnogo kompanija koje se bave digitalnim radom, ali su samo jedna ili dve u svetu vrlo dobre i garantuju kvalitet, tako da posle tih intervencija sve izgleda dobro. Čak 99 odsto tih malih firmi koje rade na digitalnoj animaciji toliko je loše urade da cela iluzija filma pada u vodu.

Šta biste želeli da sagradite na filmu, a da do sada niste imali prilike? Imate li nekih neostvarenih želja?

Ja sam sve svoje želje, na neki način, ispunio. Radio sam dosta ozbiljne filmove i velike scenografije. Uvek priželjkujem velike dekore i, pre svega, scenografije, filmove i tekstove o vremenu kojeg više nema. Te filmove najviše volim da radim i nadam se da ću ubuduće samo njih raditi. Specijalnih želja nemam, jer mislim da sam dosta toga uradio obuhvatajući praktično sve epohe koje postoje.

Kada dobijete ponudu da radite film, čemu kažete ne?

Ako tekst nije dovoljno inspirativan i nije dovoljno dobar da mogu napraviti scenografsku nadogradnju, takav film odbijam.

Radili ste sa mnogim velikanima evropskog i svetskog filma. Poslednji je Bari Levinson. Nedavno ste završili snimanje filma „Hari Haft”. Šta nam možete reći o tom filmu?

Priča obuhvata period od 1942. godine – nacističku Nemačku, logore kao što je „Aušvic”, Poljsku… sve do 1963. godine. Sve smo snimali i radili u Budimpešti, nešto malo i u Americi. To je bio pozamašan projekat. Sa Barijem Levinsonom treba raditi! Ne možete ga odbiti, on je veliko ime svetskog filma. Prezadovoljan sam onim što sam video, verovatno će film biti gotov do kraja ove godine.

Da li dobijate ponude iz zemlje i regiona? Ako dobijate, zašto ih ne radite?

Radio sam dosta domaćih filmova sa svim našim eminentnim rediteljima, poput Gorana Markovića, Gorana Paskaljevića, Slobodana Šijana, Srđana Karanovića, Emira Kusturice, ali to je bilo neko drugo, nevinije vreme. Filmovi su rađeni na neki drugi način. Čini mi se da više nema ni takvih ideja ni takvog prostora, da se scenografski nešto napravi na domaćem filmu. Zato, na neki način, „izbegavam” da radim domaći film. Napolju mi se pružaju dobri uslovi, veće šanse za realizaciju pravih filmskih dekora, pa verovatno zbog toga ne prihvatam ponude.

Kakav je Vaš osećaj kada na kraju snimanja sruše dekor, kada nestaje nešto u šta je uložen ogroman trud?

To jeste bolno. Toliko truda uložite, pravite i napravite sa ekipom svojih ljudi, arhitekata, crtača, direktora, građevinara i svega ostaloga, pogotovu na velikim setovima. Taj poslednji momenat, kada to sve ruše i kada dolaze sa buldožerima direktno u dekor – to je veoma, veoma bolno. No, to je neminovnost filma. Svaki film je takav i to tako mora da bude. Ja sam svestan toga, ali nikada ne prisustvujem zatvaranju seta. To vam je kao kada bi slikaru isekli naslikano platno.

Autorka: Monika Husar Tokin/Uredio: Nikola Stojanović

(Fotografije: Miljen Kljaković Kreka, Palićki filmski festival, 2019; © Ivica Vojnić)

Oglašavanje

O autoru

Avatar

Regionalni magazin. Imate vest? Javite nam: redakcija@adriadaily.com Srbija | Hrvatska | Slovenija | BiH | Crna Gora | Makedonija

Ostavite odgovor

Ovo veb mesto koristi Akismet kako bi smanjilo nepoželjne. Saznajte kako se vaši komentari obrađuju.

Inline
Podržite nas na Facebook-u i preporučite prijateljima, značiće nam! Hvala.
Adria Daily Magazin
Inline
Podržite nas na Facebook-u i preporučite prijateljima, značiće nam! Hvala.
Adria Daily Magazin

Send this to friend