Milan Caci Mihailović: Smeh je lekovit

0

Milan Caci Mihailović je jedan od najboljih srpskih glumaca. Diplomirao je glumu na Fakultetu dramskih umetnosti (FDU) u Beogradu. Dobitnik je mnogih značajnih nagrada i priznanja.

(Fotografija: Milan Caci Mihailović; „Večernje novosti”)

Ove godine ste objavili knjigu „Treći čin”, nastalu na osnovu vaše predstave „Cacijev uspomenar”, koju uspešno igrate već par godina. Možemo li da očekujemo i nastavak ove knjige?

Ja uvek kažem: „Dosta je i ovo!” Međutim, nikad se ne zna, jer se pojave ljudi sa nekim novim pričama, nekim novim fotografijama. Prvi i drugi „Uspomenar” su rasprodati. Oni su pravljeni vrlo ambiciozno, te izgledaju estetski lepo. Za razliku od njih, „Treći čin” je skromnijeg izgleda. Ovom knjigom sam hteo da obeležim 60. godišnjicu od osnivanja Pozorišta „Atelje 212”, gde radim već 45. sezonu. U „Atelje 212” sam došao kada je bilo „maloletno”.

Svako ko voli smeh, a smeh je lekovit, neka uzme ovu knjigu i smeje se, sećajući se svih onih likova iz sveta glume koje dobro pamtimo: Dragana Nikolića, Ljubomira „Mucija” Draškića, Milutina Butkovića, Mire Trailović, Nede Spasojević, Ružice Sokić, Slobodana Perovića, Taška Načića, Zorana Radmilovića

Igrali ste u jednoj od najpopularnijih predstava na prostoru bivše Jugoslavije „Radovan treći”, rame uz rame sa bardom našeg glumišta Zoranom Radmilović. Koliko je ovaj angažman bio značajan za vašu karijeru?

Angažman u predstavi „Radovan treći” je veoma značajan za mene, a Zoran Radmilović je bio jedno čudo! Paradoksalno, njega nema već 32 godine a izuzetno je prisutan i dan-danas, kao da je još aktivan. Radmilović je bio izuzetan umetnik, sjajan glumački partner, vredan i ozbiljan čovek. Svi pogrešno misle da je on improvizovao na licu mesta. Toga je najmanje bilo. Naravno da je bilo i improvizacija, ali on se prirpemao za svaku predstavu.

Sa njim sam igrao 13 godina. Poslednju predstavu koju smo zajedno odigrali bio je upravo „Radovan treći” po 299. put. Nije nam se dalo da odigramo i jubilarnu 300, koju je trebalo da snimi televizija. Sreća je da postoji radni video-snimak ove predstave, snimljen od strane tadašnjeg upravnika Jugoslovenske kinoteke.

Nije samo ova predstava postala antologijska, već mnoge iz tog perioda, jer to je bilo vreme kada je moglo sa mesečnog repertoara pozorišta navesti i 15 kvalitetnih naslova. Danas, teško da bih mogao i dva da nabrojim.

(Fotografija: Milan Caci Mihailović; Leskovački kulturni centar)

U komadima kog dramskog pisca volite najviše da igrate?

Mogu da kažem da sam imao sreće da igram u komadima našeg vrhunskog dramaturga Dušana Kovačevića, koji i dalje stvara.

Imate li neku omiljenu dramu koju je napisao gospodin Kovačević?

Ne bih izdvajao ni jednu. Drage su mi i „Klaustrofobična komedija”, i „Urnebesna tragedija”, i „Maratonci trče počasni krug”, i „Sveti Georgije ubiva aždahu”, i „Balkanski špijun”… Za Ružicu Sokić su govorili da je glumica Ace Popovića, a ja slobodno mogu da kažem da sam glumac Duška Kovačevića.

(Fotografija: Milan Caci Mihailović u Leskovačkom kulturnom centru, 14. novembar 2016)

Vaši sinovi Vladislav i Petar su, takođe, glumci. Da li ste želeli da se bave nečim drugim?

Iskreno, nisam želeo da krenu mojim stopama. Ali kada pogledate s druge strane, oni su odrasli u pozorištu, tako da ih je gluma odmah privukla. Nisam se mešao u njihov izbor, kao što ni ja nisam voleo da se neko meša u moj izbor. Imam to zadovoljstvo da igram i sa jednim i sa drugim.

Pozorište, radio, televizija ili film?

Pozorište je moja glavna okupacija, ali svaki od medija ima svoju draž.

Kako vidite pozorišnu i filmsku cenu za 50 godina?

Imao sam jednu komšinicu koja je dolazila kod moje porodice, jer je volela da se druži sa mladima. Bila je duhovita i govorila je: „Kada se to i to bude desilo, ja ću biti trajno odsutna!” Sada se približavam njenim godinama, pa kažem: „Za tih 50 godina ja ću biti trajno odsutan!” Možda će se tada neko setiti nas koji smo na kraju 20. i početku 21. veka stvarali u pozorištu.

Oglašavanje

O autoru

Avatar

UREDNIK za Srbiju | Adria Daily Magazine |Kažu da sam umetnik koji vredno usavršava svoje, na vreme prepoznate, talente… ja im verujem. Smatram da je kreativnost osnova kulture i umetnosti, odnosno multimedije, bez kojih je život besmislen! Počeo sam da se bavim glumom 2001, a novinarstvom 2015. godine, što su danas moje profesije. Završio sam poznatu beogradsku školu glume i novinarsku školu Udruženja novinara Srbije (UNS), čiji sam stalni/redovni član. Takođe, stalni/redovni sam član i Nezavisnog udruženja novinara Srbije (NUNS). Student.

Ostavite odgovor

Ovo veb mesto koristi Akismet kako bi smanjilo nepoželjne. Saznajte kako se vaši komentari obrađuju.

Send this to friend