Joana Knežević: Morate da znate kako da promovišete sebe i svoju umetnost

0

Joana Knežević je talentovana, mlada srpska glumica. Diplomirala je glumu na Akademiji umetnosti u Beogradu 2011. godine, u klasi Mirjane Karanović.

U konkurenciji od 960 kandidata iz celog sveta, 2015. godine izabrana je u 13 najboljih, kao jedina iz Evrope, na trogodišnje master studije glume na prestižnom Kalifornijskom institutu umetnosti („CalArtsˮ) u Santa Klariti (Kalifornija).

(Fotografija: Joana Knežević; Vukica Mikača)

Završili drugu godinu master studija na čuvenom Kalifornijskom institutu umetnosti („CalArtsˮ), čiji je osnivač jedan od največih filmskih stvaraocia svih vremena ‒ Volt Dizni. Koliki je značaj u svetskoj filmskoj industriji, uopšteno, ostavio Diznijev rad?

Volt Dizni je umetnik koji je napravio revoluciju u animaciji i prvi čovek koji je uveo zvuk u crtane filmove. Takođe, Dizni je neko ko je prvi napravio dugometražni crtani film „Snežana i sedam patuljaka”.

Rođen u Čikagu, sa 40 dolara u džepu odlučio je da se uputi u toplu i nadasve inspirativnu Kaliforniju kako bi ostvario svoje snove. Dizni je stvorio jednog od najpopularnijih likova crtanih filmova ‒ Mikija Mausa, na kojem su generacije malih i velikih ljudi stasavale u čudesnom svetu mašte.

Za mene je Dizni primer umetnika koji, po cenu da nema šta da jede, nije odustao od svog sna i svoje potrebe za stvaranjem. Izuzetno mudar, hrabar i talentovan uselio se u domove i srca većine ljudi. A u mom srcu ima posebno mesto jer je osnovao i fakultet na kojem bi sledeće godine trebalo da diplomiram na master studijama iz glume.

Njegova genijalna ideja da otvori „CalArts”, izolovan od buke Los Anđelesa i Holivuda, doprinela je stvaranju u jednoj prijatnoj atmosferi, gde su sve umetnosti pod jednim krovom. Svi smo upućeni jedni na druge. Mi smo malo, umetničko selo koje živi i stvara zajedno, daleko od mejnstrima.

Volt Dizni je za života osvojio 22 „Oskara” i njegova uloga u razvoju animiranih filmova je, zaista, ogromna!

Da li je bilo teško upisati ovaj institut s obzirom na to da ste jedina osoba iz Evrope koja je te godine položila prijemni? Koje nove mogućnosti imate nakon diplomiranja?

Upisati master studije iz glume na bilo kojem fakultetu u Americi, za nas nije jednostavno. Fakultet „CalArts” je trenutno rangiran među deset najboljih u celoj Americi i jedini je koji se bavi eksperimentalnim i avangardnim teatrom.

Sama priprema je počela nekoliko godina pre upisa, dok su glavne pripreme za upis trajale nešto više od godinu dana. Pripremanje audicije je bilo veliki izazov jer je totalno drugačiji nego kod nas. Naime, na audiciju se prijavilo oko 960 kandidata, uglavnom Amerikanaca, a primili su nas dvanaestoro. Prijemni nisam polagala na fakultetu, već kroz organizaciju „URTA”, koja je mnogo bolja opcija ukoliko si stranac i siguran si da je SAD mesto u kojem želiš da nastaviš svoje školovanje.

Prvi krug audicije traje svega tri minuta, u kojem kandidat treba da prikaže dva monologa i da predstavi sebe. To je nešto što sam tehnički morala, zaista, dobro da uvežbam ‒ da sve spakujem u tri minuta, ni sekund gore ni sekund dole. Nakon prolaska u uži izbor, sve je bilo lakše, ali svest o tome da ću biti prva Srpkinja kojoj je pošlo za rukom da studira glumu na „CalArts-u” i predstvalja svoju zemlju, bilo je više od sna. Prošla sam i taj uži izbor.

Najteže je bilo pronaći novac za studiranje! Prodala sam neke nekretnine koje mi je otac ostavio, majka je pomogla bezrezervno… i san je postajao java. Sanjala sam budna!

Nakon diplomiranja, želela bih da stažiram godinu dana pri nekoj pozorišnoj kompaniji i da radim na filmu, ukoliko se za to ukaže prilika. To je jedini legalan način da ostanem u zemlji nakon završetka studija.

Međutim, nisam osoba koja sve planira unapred. Osluškujem, pratim, radim, pa kad se neka vratanca odškrinu, ja banem unutra, pa šta bude.

(Fotografija: Predstava „Kaspar, Kaspar” – Joana Knežević; Karley Sullivan)

U čemu je glavna razlika između američkog i našeg sistema školovanja, kada govorimo o umetničkim fakultetima (akademijama)?

Razlike u samom načinu rada na svim akademijama zavise od profesora do profesora sa kojim radite. Sistem školovanja je veoma drugačiji u Americi, jer imate obavezne predmete, ali vam fakultet ostavlja i slobodu da sami izaberete časove za koje smatrate da su neophodni u vašem daljem obrazovanju i karijeri.

U Srbiji imamo jednog profesora koji vodi svoju klasu četiri godine, dok se u SAD-u svake godine menja mentor.

Takođe, na „CalArts-u” imamo dva pozorišta i dva studija u kojima se radi ozbiljna produkcija predstava. Smatra se da student mora da ima profesionalno iskustvo na raznim scenama pre nego što završi studije.

Školovanje je vrlo intenzivno i učite da brzo radite, odnosno kako da na najbolji način organizujete svoje vreme. Privatni život ne postoji kada živite na kampusu, što je moj slučaj.

U Americi se mnogo zalažu za ličnu promociju, o kojoj nisam imala pojma. Sada radim na tome i mogu Vam reći da smatram da je to neophodno uvesti i na fakultetima u Srbiji. Jednostavno, morate da znate kako da promovišete sebe i svoju umetnost!

Jedan od predavača na „CalArts-uˮ je i proslavljena, a dajem sebi tu slobodu da kažem i jedna od najboljih, srpska glumica Mirjana Joković. Šta ste novo naučili od nje?

Mirjana Joković je veoma uvažen profesor na „CalArts-u”. Ona mi je bila mentor na drugoj godini, a takođe je zadužena za sve master studente glume u toku sve tri godine.

Na prvoj godini odigrala je veoma značajnu ulogu za moju asimilaciju i razumevanje rada u SAD-u. Bila je vrlo direktna i poentirala je koji delovi mog karaktera moraju da se promene kako bih u potpunosti bila slobodna prema drugima, a prvenstveno prema sebi. Opet se vraćamo na lični marketing. Naučila me je da prihvatim sebe, ali i da sebe konstantno prilagođavam i menjam ljudima koji me okružuju. Brzo se radi, predstava se prikazuje mesec dana, skida se sa repertoara i već radi sledeća.

Iako sam po svojoj prirodi vrlo direktna, ne volim da skrivam ono što osećam i mislim ‒ sve to sam morala da svedem i preoblikujem. Bilo je veoma teško i bolno, ali ljubav prema ljudima, pozorištu i glumi mi je davala snagu da ne odustanem. Želela sam bolju sebe i neko bolje pozorište kojem ću pripadati. Videti sebe u jednom novom svetlu i ponuđenoj šansi za promenom delovalo je, zaista, inspirativno, mada moram priznati, bilo je momenata kada sam samo želela da dođem u Beograd, ispijam kafe sa prijateljima i odustanem od svega preko bare.

Zaista mi je značajan i izazovan rad sa Mirom Joković, koji će biti nastavljen u drugom semestru treće godine studija kada će nas pripremati za završni šoukejs u Njujorku i Holivudu. Jedva čekam!

(Fotografija: Joana Knežević, Kalifornija, 2015; „Fejsbuk”)

Imate li želju da zaigrate na Brodveju ili u nekom američkom filmskom/televizijskom projektu? Jeste li do sada već dobili neku ponudu?

Imam želju da igram! Da li će to biti Brodvej, Holivud, Jugoslovensko dramsko pozorište (JDP), „Vuster grupa” ili „Pozorište promena”, zaista mi nije važno. Bitno mi je šta određeno delo hoće da kaže, ko su sardnici i na koji način ćemo realizovati svoje ideje.

Prošle godine sam igrala u „Salomi” koju je režirao Majkl Alvarez. Imala sam ulogu Irodijade i taj projetak je glumački bio izuzetno zahtevan, ali i inspirativan. Druga predstava je bila o diskriminaciji Afroamerikanaca pod rediteljskom palicom Antonija Nikolčeva. Jedan intenzivan proces u velikom ansamblu.

Na kraju sam uspela da režiram predstavu i igram u istoj, „Debela devojčica ‒ samo devojčica”. Autorski rad, sa izabranim timom saradnika, omogućio mi je da neka svoja ranija interesovanja i misli pretočim u perfromans.

Na holivudskim audicijama se još uvek nisam oprobala.

Koji savet biste dali onima koji još uvek, nažalost, bezuspešno pokušavaju da upišu glumu?

Teško je davati savete jer svako od nas je autentična ličnost.

Možda da postave sebi pitanje zašto žele time da se bave, a ne nečim drugim. Moraju da budu brutalno iskreni sa svojim odgovorima i da, u skladu sa tim odgovorima, naprave strategiju kako da dođu do onog što žele.

Ne treba da očajavaju što nisu položili prijemni, važno je da stvaraju svoje pozorište, da budu članovi dramskih trupa, da idu na radionice, da čitaju i šire svoje vidike.

Ubeđena sam da ukoliko neko, zaista, hoće da se bavi glumom, pozorištem i filmom, u 21. veku je i te kako moguće! Nije akademija potvrda da ste vi glumac ili niste. Samo svojim radom, talentom i ljubavlju prema profesiji svedočite svoju umetnost.

(Fotografija: Predstava „Salome” – Joana Knežević; „CalArts”)

Opišite mi u pet reči pozorišnu i filmsku scenu u Srbiji 21. veka.

Misli da igra na sigurno.

Istovremeno ste se bavili glumom i rukometom. Zbog čega ste glumu izabrali kao Vašu profesiju, a ne rukomet?

Rukomet je moja velika ljubav! Bilo je teško ostaviti tu nalepljenu lotpu, mirise hala, moje stative i prečku, moj tim, moj klub…

Kada sam sve sabrala i oduzela, došla sam do računa da ja podjednako volim i rukomet i glumu. Međutim, bila sam svesna da za golmanku vrhunskog ranga nemam dovoljnu visinu, što je, pored mnogih povreda, i presudilo da izaberem glumu.

Kako vidite svet pozorišta i filma za 50 godina?

Mislim da će tehničke mogućnosti biti neverovatne, da će 3D tehnologija u potpunosti biti prisutna u teatru, ali vidim budućnost i u hologramima.

Smatram da će priča, svakako, ostati stub pozorišta. Način glume će sigurno morati da se prilagođava tom nekom novom teatru i publici. Verovatno da će film i pozorište biti isprepletani još više. Veoma me zanima kako će biti tumačen pojam istine u teatru. Takođe, mislim da će virtuelna stvarnost biti pametno iskorišćena, na primer za kostime i set. Meni je sve to uzbudljivo i ne plaši me.

Što se domaćeg teatra tiče, bojim se da neće biti puno promena. Ali ja verujem u čuda, tako da je sve moguće!

(Fotografija: Joana Knežević; Milana Bosnić)

Pratite nas na Facebook-u

O autoru

Umetnik koji vredno usavršava svoje, na vreme prepoznate, talente. Smatram da je kreativnost osnova kulture i umetnosti, odnosno multimedije, bez kojih je život besmislen! Počeo sam da se bavim glumom 2001, a novinarstvom (profesionalno) 2015. godine. Završio sam poznatu beogradsku školu glume i Novinarsku školu UNS-a. Student FILUM-a.

Ostavite odgovor

This site uses Akismet to reduce spam. Learn how your comment data is processed.

Inline
Podržite nas na Facebook-u i preporučite prijateljima, značiće nam! Hvala.
Adria Daily Magazin
Inline
Podržite nas na Facebook-u i preporučite prijateljima, značiće nam! Hvala.
Adria Daily Magazin

Send this to friend