Ivana Milev i Petar Sibinović: Hrabri umetnici sa stavom

2

Ivana Milev i Petar Sibinović su akademski vajari na doktorskim studijama na Fakultetu likovnih umetnosti u Beogradu, hrabri umetnici koji svojim radom i priznanjima već ostavljaju trag na domaćoj likovnoj sceni, mladi entuzijasti sa stavom, izabranici kreativnog puta kojim se uvek ređe ide… Govoreći o položaju i opstanku umetnika u Srbiji, o umetnosti kao velikoj odgovornosti, dosadašnjim priznanjima, hrabrim iskoracima u stvaranju, o mogućnostima umetničke inovativnosti u ovoj zemlji, izazovima u stvaralačkom procesu, otkrili su i koje su, zapravo, prednosti i mane bavljenja istim poslom u dugogodišnjoj ljubavnoj vezi i da li van Srbije vide svoju budućnost.

Jedan od povoda za razgovor sa ovim mladim ljudima je veoma uspešna godina iza njih, kao i to što u ovoj godini možemo očekivati njihove samostalne izložbe, od kojih su dve Ivanine već otvorene. Jedna od njih je GRAEAE otvorena do 3. marta u Kulturnom centru Beograda Graeae | Kulturni centar Beograda, a druga izložba Akvizicije u 2015. otvorena je do 13. marta u Muzeju „Zepter“, Akvizicije u 2015.| Muzej Zepter Ivanina dva kolaža, izabrana su među 28 u konkurenciji od preko 20.000 radova da krase enterijer novootvorenog luksuznog hotela Cortyard Meriott u Beogradu, čime obogaćuju kolekciju savremene srpske umetnosti pod nazivom „Refleksija“, dok je Petar prošlu godinu zaokružio izložbom „Crteži“ u galeriji Salon 77 u Nišu. Crteži | Galerija SLU Niš

Ivana, na prošlogodišnjem nacionalnom konkursu Niš Art Fondacije „Mladi 2015“ osvojila si treću nagradu za rad „Rastezanje“, „za izdržljivost, upornost i kreativnost kojom banalne industrijske činjenice pretvaraš u visoko estetizovane, formalne vizuelne strukture novog plasticiteta i skulptoralnosti“ na kome je učestvovalo 510 autora iz cele Srbije, a pristiglo preko 1.500 radova. Koliko ovo, ali i druga priznanja znače jednom mladom umetniku i koliko su, u stvari, obavezujuća?

Ivana: Svaka nagrada koju dobijem mi jako puno znači i predstavlja mi posebno zadovoljstvo. Dokaz da je kvalitet i požrtvovanje prepoznato mora da laska. Sa jedne strane to je velika čast, a sa druge motiv da budem još istrajnija i da nastavim u tom pravcu, da se trudim, da budem svakim danom sve bolja, a moj rad kvalitetniji u umetničkom i tehničkom smislu. Ovo, jedanaesto priznanje po redu, govori o tome da iza svega stoji pre svega ogroman, kontinuiran rad. Ono što je meni najvažnije je podrška i poverenje koje mi je ukazano i to svakako želim da uzvratim na najbolji mogući način – kroz dalji rad.

Ivana Milev “Rastezanje” – kombinovana tehnika – žica, plastika - 250x700x5cm

Ivana Milev – “Rastezanje” – kombinovana tehnika – žica, plastika – 250x700x5cm

Da li verujete da inspiracija uopšte postoji za jednog umetnika ili je u pitanju samo voljni momenat?
Ivana: Mislim da postoji, ali smatram da je i kontinuirani rad za umetnika jako važan. Inspiracija je uslovljena konstantnim radom.

Petar: Ne verujem u inspiraciju i ne podržavam njenu fantastičnu, opštepoznatu formu. Verujem da je pokretač i inicijator za nastajanje likovnog dela isključivo voljni momenat.

Šta vas motiviše? Da li motivacija nastaje onda „kada vaši snovi obuku radno odelo“?

Petar: Kada se govori o motivaciji, Ivana i ja tu imamo sličan pristup. Motivaciono polje, u našem slučaju je priroda . Ona postoji kao neka vrsta modela koji crpimo i iz koga obrazujemo naše kreacije. Posmatranjem prirode, sintezom informacija i manipulacijom istih, dolazimo do novih artefakata, kreativnih produkata koje krase, naravno, naši individualni likovni rukopisi.
Ivana: Svu inspiraciju zaista crpimo iz prirode,ali ne kopirajući istu. Interesuju nas isključivo njeni sistemi gradnje, sistemi nastajanja i vizuelni karakteri. U mom slučaju, to je opservacija prirode i transponovanje, odnosno manipulacija principima koje priroda koristi za oblikovanje novog skulptorsko-crtačkog rešenja.

Ivana Milev i Petar Sibinovic

Koliko vam je, u stvari, važna međusobna komunikacija, uzajamno mišljenje i podrška u stvaranju?

Ivana: Komunikacija između Petra i mene je jako bitna. Međusobno se podržavamo,savetujemo i u mnogim segmentima jedno drugom pomažemo. Kako smo konstantno u materiji, tačnije, u individualnim stvaralačkim procesima, trudimo se da što više razmenjujemo iskustva iz istih i na taj način, konstantnom komunikacijom uz obostranu podršku, jedno drugo podstičemo na razmišljanje, rad i progres. Mnogi moji radovi ne bi bili takvi kakvi su da nije bilo toga. Naravno, njegovo mišljenje mi je jako bitno, ali uvek mi dobro dođe i mišljenje nekog drugog kolege koga smatram dobrim umetnikom.
Petar: Nikada Ivanu nisam gledao kao konkurenciju niti kao neku vrstu repera. Kad je u pitanju komunikacija i razgovori o našoj umetnosti, jedno drugom često dajemo sugestije u rešavanju likovnih problema i obično se diskusija vodi oko materijalizacije i funkcionalnosti radova, retko kad o njihovim esencijalnim idejnim momentima. U polja idejnih rešenja jedno drugom ne zalazimo. Iako su mi Ivanine reči i mišljenje jako važni, nisu presudni. Oboje smo vrlo ozbiljni i svesni onoga što radimo i stojimo iza toga.

Koje su dodirne tačke u vašem radu, a gde su razilaženja?

Ivana: U našem radu postoji mnogo elemenata koji se na razne načine podudaraju, što je i normalna pojava u oblasti kojom se bavimo. Interesantno je da postoje sličnosti između Petrovih i mojih radova, ali te podudarnosti nisu posledice namere. Javljaju se nekako slučajno . Obično su vezane za medij kojim se bavimo, a to su u ovom slučaju skulptura i crtež – kolaž, preciznije, za sisteme nastajanja artefakata.

Petar: Vizuelni prikaz na kraju, ta konačna verzija rada je totalno različita kod nas. Sistemi rada na skulpturi su totalno različiti, ali ,što je zanimljivo, postoji mnogo podudarnosti na polju crteža-kolaža. Imamo matricu koju sami stvaramo, a zatim spajamo i lepimo. Ne bavimo se klasičnom kolaž tehnikom. Velika razlika između Ivaninog i mog rada je što kod Ivane sistem stvaranja kolaža, odnosno crteža jako prati sistem stvaranja skulpture, a kod mene nije tako. U mom radu su crtež i skulptura, sadržinski , veoma usko povezane, ali vizuelno se različito čitaju. U suštini, ja se više bavim crtežom nego skulpturom, mada težim ka njihovoj ekvivalenciji u smislu individualnog razvitka kao medija.

Petar: „Velika razlika između Ivaninog i mog rada je što kod Ivane sistem stvaranja kolaža, odnosno crteža jako prati sistem stvaranja skulpture, a kod mene nije tako. Kod mene su crtež i skulptura veoma usko povezane, ali vizuelno su dva odvojena polja.“

Kakve transformacije ste doživljavali u izrazu, od početka bavljenja umetnošću, pa do sada?

Petar: Tokom studija bavili smo se čovekom prvenstveno i njegovim fizičkim karakteristikama. Rad se svodio na „puko prepisivanje“ modela i izvodjenje u odredjenom likovnom mediju. To je nezaobilazan deo studentskog obrazovnog programa koji smo i mi naravno prošli. Sazrevanjem, odnos prema tome se menjao, kako kod Ivane, tako i kod mene, a to je umnogome uticalo i na naše radove. Radovi su se transformisali, napredovali, menjali svoju formu i postajali sve kompleksniji sa još kompaktnijom sadržinom.
Ivana: Prve tri godine na studijama radila sam figuraciju. Kako se nisam osećala ispunjeno u toj oblasti, rešila sam da rizikujem i da potrazim satisfakciju na nekom novom nivou. Tako je krenulo istraživanje sa nefiguralnom formom i eksperimentisanje sa raznovrsnim materijalima – sa njihovim multipliciranjem, spajanjem, komponovanjem… To je zaista bio trenutak hrabrosti jer sam krenula u nešto potpuno nepoznato.

Da li postoji neka nepoznata tehnika koju niste istražili, a voleli biste da je upotrebite u radu?

Petar: Interesantno bi bilo da se okušamo u radu sa 3d printerima i cnc mašinama. Mislim da neka nova tehnologija može neosporno dovesti do značajnog napretka u skulpturi, ali i u drugim umetničkim medijima. Takve vrste mašina nama su trenutno nedostupne iz mnogo razloga, prvenstveno finansijskih, ali se nadamo da ce u skorijoj budućnosti to postati jedno od naših oruđa za rad. Viđali smo takve tehnike i kod nas i u inostranstvu , ali suština je da se te mašine uglavnom koriste za komercijalne i kič produkte i da su nedovoljno iskorišćene. Tu mi uvidjamo prostor za ispravno skulptorsko delovanje. Naravno, postoje različite vrste 3D-printera, ali postoje i neke koje bi nama jako pomogle u radu.

Da li su studijska putovanja podsticajna ili demorališuća s obzirom na to da znate da ovde u Srbiji većinu inovativnih materijala ne možete da priiuštite?

Ivana: Definitivno su korisna i podsticajna. Jako je bitno da ste u toku svetskih umetničkih dešavanja i tendencija i da održavate korak sa istim. Umetnost je progresivni medij i njen razvitak je nezaustavljiv. Što se tiče dostupnosti materijala, umetnici u inostranstvu nisu u nekoj prednosti u odnosu na naše umetnike. To varira i zavisi o kojoj se državi radi. Neosporno je da su neke države u generalno boljem finansijskom položaju od naše , tako da su neki novi super materijali, iz datih razloga, u tim zemljama dostupniji umetnicima nego ovde.

Rezidencijalni program u Dizeldorfu

Rezidencijalni program u Dizeldorfu

Kakvo je vaše mišljenje o položaju vaših kolega umetnika iz inostranstva?

Ivana: Zanimljivo je to što su neke stvari kod njih pristupačnije i imaju ih na svakom koraku, dok je kod nas to nezamislivo. Sa druge strane, neki vajarski materijali koji kod nas nisu skupi i lako se nabavljaju; gips,drvo, kamen, poliester itd. tamo su na ceni i nije ih jeftino nabaviti. Sa neke te vajarske strane mislim da imamo prednost, ali sa strane gde nam državne institucije ne rade, u zemlji gde je umetnost na margini, gde su mediji pretrpani svakakvim smećem, s te strane imamo na neki način više problema nego naše kolege tamo. Ono što je važno za nas je globalna promocija i preporod kulture i umetnosti uopšte. Populaciju u Srbiji treba osvestiti i usmeriti na prave vrednosti. Ako postoji neki izbor, različite mogucnosti, postoji i prostor za pomeranje i razvijanje i vremenom to kreće na bolje, ali ako im se nudi samo jedno – nekultura, onda oni nemaju drugog izbora i biće okrenuti nekulturi.

Petre, poreklom si iz Uba, gde si, takođe, često izlagao. Najskorije održana izložba bila je prošlogodišnja izložba „Mikro“, koja je svoju postavku imala i u beogradskoj galeriji „Otklon“. Kakva je situacija tamo u odnosu na Beograd?

Petar: Beograd je neuporedivo veći grad od Uba,tako da sam format grada diktira umnogome i celu situaciju, ali broj posetilaca na izlozbama uvek varira, bez obzira na grad. Definitivno je da su izlozbe u Beogradu posećenije, ali ja sam prijatno iznenadjen posetom i interesovanjem za moju poslednju izložbu na Ubu . Istina je da autorske izložbe u najvećem broju posećuju rodbina , prijatelji i kolege, tačnije, ljudi iz iste branše, mada i to nije isključivo. Desi se tu katkad i neki kolekcionar ili ljubitelj umetnosti. Kolege nas uvek podržavaju, što smatram bitnim jer je takav vid uvažavanja i komunikacije veoma važan mladim umetnicima. Razmena znanja i saznanja na vizuelnom, verbalnom ili bilo kom drugom nivou su ključna za razvoj umetničke i individue uopšte.

Petar Sibinović - Crtež - kolaž, kombinovana tehnika, 2015.

Petar Sibinović – Crtež – kolaž, kombinovana tehnika, 2015.

Kakvo je stanje vašeg duha u ovoj zemlji i kako je uopšte biti umetnik u Srbiji?
Petar: Nisam impresioniran stanjem umetnosti u Srbiji, iskreno.Mislim da naša država nema konstituisane mehanizme kojim bi mogla da pomogne umetnicima. Evidentno je da su pravi umetnici u nezavidnom položaju, da su marginalizovani , a umetnost degradirana i da su sve istinske prave vrednosti u ovoj zemlji na poslednjem mestu. Umetnici u Srbiji imaju jako veliki stvaralački potencijal, ali retko nailaze na ohrabrenje, podršku, pomoć ili bilo šta drugo što im može pomoći da se ostvare i iskažu na najbolji mogući način. Poslednjih godina, u našoj zemlji, u umetnost se jako malo ulaže. Formirana je neka nova hijerarhija prioriteta i u tom sistemu umetnik je zapostavljen, gotovo zaboravljen. Uprkos nadarenosti, idejama i entuzijazmu koje pokreću kreativni deo populacije da stvaraju i na taj način doprinesu razvoju i bogaćenju celokupne umetničke baštine , prinudjeni smo, da bi normalno egzistirali, na bavljenje totalno diferentnim poslom od primarnog. Veliki broj umetnika se prekvalifikovao , bavi se drugim delatnostima i sve je manji broj ljudi koji se usudjuju da se okrenu umetnosti i koji će „hrabro“ odabrati umetnički poziv i ponosno nositi epitet „umetnik“.
Ivana: Teško je, ali svima je teško, zar ne? Ako se povučemo i kukamo nad situacijom, nećemo ništa uraditi. Mladi ljudi u različitim profesijama ne mogu da dođu do posla, da zarade za život, i oni imaju neizvesnu budućnost, a ja ne vidim veliku razliku između mene i njih. Tako da, kao jedino rešenje vidim neprestanu borbu, što može biti na neki način pozitivno i naterati vas da učite i probuditi u vama mnogo više mašte i kreativnosti.

Može li u Srbiji da se živi od umetnosti? Da li uspevate neke radove da prodate?

Petar: Definitivno, umetnik u Srbiji teško opstaje. Realitet je da dosta toga zavisi od samog umetnika i njegovih sposobnosti , ali postoje i drugi faktori . Staležna ili politička pozicija i sve što ide uz to, može vam dosta pomoći da se nadjete na tržištu povoljnom po vas. U ceo taj kompleksni sistem su naravno uključeni marketing i mediji . Jako je širok spektar stvari sa kojima morate biti konektovani da bi egzistirali na taj način kao umetnik. Evidentno je i da ljudi bez „pedigrea“ teže opstaju bez obzira na talenat i umetničku , kreativnu predispoziciju. To nije rigidno, naravno, ni jednoznačno, ali je jako prisutno.
Ivana: Samo od umetnosti, od prodaje radova, čini mi se retko ko može da živi. Obično umetnici imaju i neko dodatno zanimanje pored umetnosti koje im donosi prihode, ili su zaposleni kao pedagozi. S obzirom na to da se bavim likovnom apstraktnom umetnošću i s obzirom kakva je situacija u zemlji, poprilično sam zadovoljna prodajom pre svega skulptura, a i kolaža.

Da li sebe vidite u inostranstvu?

Petar: Verujem da mi ne bi bilo teško da stvaram u nekoj drugoj zemlji ili na bilo kojoj lokaciji. Kao umetnik ne smete biti limitirani ni u kom smislu. Morate biti instiktivno slobodni. Sloboda je tu faktor od presudnog značaja i na mestu gde ona ne postoji, ne postoji ni umetnost. Umetnost, kao takva, sama sebi crta granice… Naravno, primarno mi je stvaranje na podneblju u kom sam rodjen, čak i pored svih prethodno navedenih problema u vezi sa umetnicima i umetnošću u Srbiji. I dalje se pitam da li su trenutno nerazumevanje i finansijski problemi jak povod za trajno da napuštanje srpskog tla.
Ivana: Vidim sebe u nekoj drugoj zemlji, ali samo kao gosta umetnika koji se vraća u svoju zemlju posle nekog vremena. Ako ovde za nekoliko godina ne uspem da obezbedim sebi pristojan život, mene će najverovatnije ta situacija primorati da ga potražim na nekom drugom mestu. Svakako, ne bih volela da budem primorana na takve poteze , lakše bi mi bilo da je Srbija uređena zemlja i da je kultura na nekom višem nivou.

Ivana:Teško je biti umetnik u Srbiji, ali svima je teško, zar ne? Ako se povučemo i kukamo nad situacijom, nećemo ništa uraditi. Mladi ljudi u različitim profesijama ne mogu da dođu do posla, da zarade za život, i oni imaju neizvesnu budućnost, a ja ne vidim veliku razliku između mene i njih. Tako da, kao jedino rešenje vidim neprestanu borbu, što može biti na neki način pozitivno i naterati vas da učite i probuditi u vama mnogo više mašte i kreativnosti.

Koliko su vidljivi uticaji vaših uzora na onome što ste stvarali?

Petar: Kad stasaš u nekom umetničkom smislu, te i sam postaneš umetnik, više težiš tome da ti postaneš nečiji uzor nego da tražis u nekom uzora. Celokupnim individualnim sazrevanjem gledaš jasnije i detaljnije proces sazrevanja nekih umetnika i njihovog rada, a i umetnosti kroz celu njenu istoriju. Postoje umetnici čiji rad pomno pratimo, jer je jako bitno poznavati svet kog si i sam deo. Kada sam bio mlađi, to opserviranje je bilo na nižem nivou, a radove drugih umetnika percipirao sam kao neku vrstu repera i satisfakcionog materijala i mislim da je to veoma uticalo na moje radove što je imalo i dobre i loše strane. Danas je to potpuno drugačije. Za mene su „uzori“ postali saborci, kolege umetnici koji su menjali, menjaju i menjaće ovaj svet stvarajući neke nove svetove. Sve su to veliki ljudi, veliki sanjari, inženjeri, kreatori neke nove, realnije stvarnosti i zadovoljstvo je na neki način biti deo tog sistema.
Ivana: Trudim se da moji radovi vizuelno ne podsećaju na radove drugih umetnika, i zbog toga sam izbacila „uzore“ u tom smislu iz mog rada. Mene kod većine umetnika zanima njihov proces i inicijativa, način na koji se oni odnose prema svom radu, umetnosti uopšte.

Ivana Milev - "Beskonačan", drvo, 10m, 2014.

Ivana Milev – „Beskonačan“, drvo, 10m, 2014.

Na jesen ove godine oboje ćete imati svoje doktorske izložbe. Koji su vaši dalji planovi?

Petar: Imam mnogo obaveza u ovoj godini. Trenutno sam skoncentrisan na izradu doktorskog umetničkog projekta i na nekoliko samostalnih izlozbi koje su već zakazane. O nekoj daljoj budućnosti ne razmišljam jer to vidim kao neku vrstu luksuza koji sebi ne mogu da priuštim.
Ivana: Toliko sam usredsređena na pisanje doktorata i doktorsku izložbu, da uopšte ne mogu da razmišljam o tome šta će biti nakon toga. Jedna od želja mi je da još izlažem i putujem po svetu, tako da ću raditi na tome.

Oglašavanje

O autoru

Avatar

Neposlušno dete koje šapuće izmišljenim jezikom. Voli knjige, Berlin, putovanja i bežanja od stvarnosti. Zavisnik od poezije. Voli Ničea, Dalija, fotografiju, kafu, Dejvida Linča. Smatra da je Dostojevski besmrtan. Doziva vetar za nove revolucije.

2 komentara

Ostavite odgovor

Ovo veb mesto koristi Akismet kako bi smanjilo nepoželjne. Saznajte kako se vaši komentari obrađuju.

Send this to friend