Ivana „Cici” Dimić: Svaki pisac zna da su pisane reči to blago kojim operiše

0

Ivana „Cici” Dimić je jedna od najboljih srpskih dramaturškinja i književnica. Diplomirala je dramaturgiju na Fakultetu dramskih umetnosti u Beogradu 1982, a paralelno sa tim apsolvirala opštu književnost sa teorijom književnosti na Filološkom fakultetu Univerziteta u Beogradu. Takođe, završila je i postdiplomske studije na Evropskom univerzitetskom centru iz Nansija 1985. godine, na odseku civilizacija.

Obavljala je funkcije pomoćnika ministra kulture i informisanja, direktora drame beogradskog Narodnog pozorišta i direktora Pozorišta „Atelje 212”. Član je Srpskog književnog društva (SKD), a od 2005. ima status istaknutog umetnika u Udruženju dramskih umetnika Srbije (UDUS). Pored pisanja, bavi se i prevođenjem sa engleskog i francuskog jezika. Dobitnica je mnogih značajnih nagrada i priznanja, među kojima je nagrada „NIN-ova nagrada” za 2016. godinu.

(Fotografija: Ivana „Cici” Dimić, 2017; „Blic”)

Možete li nam reći nešto više o romanu „Arzamas”?

Ovaj roman govori o nekim životnim tragedijama koje mogu da se gledaju i sa neke vedrije strane. Ja sam pomoću komično-apsurdnog i setnog tona prikazala jednu dosta tešku i tužnu temu – demenciju. Pre svega, htela sam da pokažem, iz ličnog iskustva, da je ljubav jača od smrti, da je važan kvalitet življenja, a ne ono što nam se zbiva u životu.

Možemo sa svačim da izađemo na kraj ako gledamo iz onog dobrog ugla. Znate, Kinezi imaju jednu sjajnu poslovicu: „Postoji tamna i sunčana strana zida. I jeda i druga su istinite, ali vi birate u koju ćete da gledate”.

Zašto ste roman nazvali baš po ruskom gradu Arzamasu?

Čitajući knjigu eseja „Energija zablude” Viktora Šklovskog, naišla sam na tekst koji opisuje jedan događaj kada je grof Lav Nikolajevič Tolstoj otišao u blizini Arzamasa da bi kupio imanje, dogovorio se sa trgovcem i ostao da spava, ali ga je usred noći probudio užas u kojem mu je smrt šapnula: „To se ti mene plašiš?” Šklovski na to kometariše da su sreća i smrt ustvari arzamaski užas. Zbog tog „njegovog” citata o sreći i smrti sam uzela taj naslov, jer se slagalo sa samim sadržajem mog romana.

Kasnije sam od svog kolege, našeg prevodioca Novice Stankovića, saznala da je Arzamas napravio Josif Visarionovič Staljin kao zatvoren grad za naučnike koji su konstruisali atomske bombe, ekvivalent Los Alamosu u Sjedinjenim Američkim Državama.

(Fotografija: Promocija knjige „Arzamas” u Leskovačkom kulturnom centru (LKC) – Dragan Radović, Ivana „Cici” Dimić, Miodrag i Tanja Krčmarik i Maja Janković, 22. februar 2017)

Ovaj roman Vam je doneo i najprestižniju književnu nagradu u Srbiji63. „NIN-ovu nagradu”, koju dodeljuje žiri kritike za najbolji roman godine. Vi ste peta žena kojoj je uručena ova nagrada od kada je ustanovljena. Koliko je ona značajna za Vas?

Meni je velika čast da sam dobila, a njenom značaju ste već sami rekli.

Pogledajte trejler za knjigu:

Da li pripremate neki novi pozorišni komad ili novi roman?

Pre dve godine sam predala rukopis za moju šestu knjigu „Arzamas” (koju sam pisala sedam godina), a sve vreme pišem nešto drugo. Teka kada završim ću govoriti o tome.

Inače, pišem veoma sporo, ali moje knjige možete brzo da pročitate. Mladim piscima, koji žele da se ozbiljno bave književnošću, preporučuje se da svoj rukopis drže devet godina „negde u fioci”. Svaki pisac zna da su pisane reči to blago kojim operiše. On mora da vodi rauna o obimu pojmova, melodiji, stilu i smislu reči. To se najbolje primećuje kod pisanja poezije i romana.

(Fotografija: Ivana „Cici” Dimić, 2013; „Vreme 1149”, Aleksandar Anđić)

Imate li omiljenog pisca?

Uzor mi je bio naš veliki pisac Danilo Kiš, koji je rođen na današnji dan, 22. februara 1935. Imala sam tu čast da ga poznajem!

Izuzetno zadovoljstvo mi predstavlja baš večerašnje književno veče u Leskovcu, jer mogu da govorim o književnosti, o nečemu što je duhovna plemenitost, u vreme kada se nalazimo između vesti o čaršiji i mafiji. Svakoga dana svet nas „bombarduje” informacijama o crnoj hronici, politici, estradi, ali ne i o nečemu lepom.

Kako vidite svet kulture i umetnosti za 50 godina?

Pošto ja tada neću biti živa, jer verovatno neću živeti 110 godina, verujem da će sve biti bolje. Uvek imate istu količinu darovitog, genijalnog sveta koji sedi po nekim ćoškovima i stvara, sasvim neprimetno. Sve to će neko za par decenija pronaći i objaviti u javnost, kao što imamo i sam doka u istoriji kada su Bahove note pronađene kod nekog mesara u koje je umotavao meso.

(Fotografija: Ivana „Cici” Dimić, 2017; „Nedeljnik”)

Oglašavanje

O autoru

Avatar

UREDNIK za Srbiju | Adria Daily Magazine |Kažu da sam umetnik koji vredno usavršava svoje, na vreme prepoznate, talente… ja im verujem. Smatram da je kreativnost osnova kulture i umetnosti, odnosno multimedije, bez kojih je život besmislen! Počeo sam da se bavim glumom 2001, a novinarstvom 2015. godine, što su danas moje profesije. Završio sam poznatu beogradsku školu glume i novinarsku školu Udruženja novinara Srbije (UNS), čiji sam stalni/redovni član. Takođe, stalni/redovni sam član i Nezavisnog udruženja novinara Srbije (NUNS). Student.

Ostavite odgovor

Ovo veb mesto koristi Akismet kako bi smanjilo nepoželjne. Saznajte kako se vaši komentari obrađuju.

Send this to friend