Isidora Minić je jedna od najlepših, najboljih i najpoznatijih srpskih pozorišnih, televizijskih i filmskih glumica. Diplomirala je glumu na Fakultetu dramskih umetnosti (FDU) Univerziteta umetnosti u Beogradu 1995. godine, u klasi Predraga Bajčetića. Sa njom su studirali i: Aleksandar Srećković – „Kubura”, Ana Sofrenović, Bojana Maljević, Ivan Zarić, Katarina Žutić, Milica Mihajlović, Nenad Jezdić, Rastko Janković, Rastko Lupulović i Srna Lango.

Dobitnica je brojnih nagrada i priznanja, među kojima su i tri „Sterijine nagrade za glumačko ostvarenje”.

(Fotografija: Isidora Minić, 2016; ©Blic.rs, Zoran Lončarević)

Koliko je zahtevno biti karakterna glumica? Može li neka takva uloga da nosi samu radnju?

Dosta je naporno. Posebno ako ste sve vreme na sceni. Treba pogoditi „žicu” lika i to sprovoditi kroz ceo komad.

Ako ste na sve to zahtevni prema sebi i želite da uvek smislite nešto što nije po principu „na prvu loptu ili već viđeno”, onda ceo proces i igranje može da bude iscrpljujuće.

Svakako, televizijska uloga koja je obeležila Vašu karijeru jeste Ana Đorđević iz jedne od svojevremeno najpopularnijih domaćih serija ‒ „Kazneni prostor”. Čime je Ana osvojila gledaoce?

Ova TV serija je rađena 2003. godine. Bila je pokušaj da se približimo formatu sitkoma, koji je postajao sve popularniji u svetu, ali i kod nas.

Do tada su snimane klasične porodične serije, pa je Nebojša Romčević napisao nešto što je urbano, ima kratke scene, zabavne situacije u kojima su glavni likovi i neočekivane rasplete.

„Kazneni prostor” nije bila pretenciozna serija – bila je osveženje za gledaoce. Verovatno da sam i ja bila osveženje za publiku, jer je to moja prva glavna uloga u nekoj TV seriji.

(Fotografija: Isidora Minić, 2017; ©Glossy.rs, Petar Đorđević)

Po Vašem mišljenju, je l’ bilo teško raditi kao marketinški stručnjak u vreme kada je internet bio tek u fazi razvoja, odnosno biti žena – glava porodice, pa makar i za potrebe nekog glumačkog projekta, kao u ovom slučaju?

Posle devedesetih godina prošlog veka sve se ubrzalo. Kako smo izašli iz mraka i „potrčali” da nadoknadimo sve što smo propustili, svet se ubrzao još više!

Mi kaskamo, hteli to ili ne. Ali, ako ništa drugo, žene su nam emancipovanije.

Da li više uživate u kreiranju likova koji su pisani na osnovu nekih istinitih događaja, to jest istorijskih uloga, ili u kreiranju jedinstvenih likova koji Vam daju mnoštvo mesta za improvizaciju? U čemu je glavna razlika u njihovom tumačenju?

Ja volim istinu, tako da uživam u oživljavanju nekoga ko je postojao. Međutim, kao  umetnik, imam pravo na lični doživljaj, tako da i tu ima „improvizacije”, kako Vi kažete.

Ovi drugi likovi, takođe, imaju svoje zadatosti koje je napisao pisac, tako da razlika u tumačenju nema. Sve je stvar unutrašnjeg doživljaja, to jest saživljavanja sa onim što je napisano.

(Fotografija: Isidora Minić, 2016; ©Blic.rs, Zoran Lončarević)

Jedna od dveju najznačajnijih glumačkih nagrada u Srbiji jeste „Velika Žanka”. Koliki je bio značaj Žanke Stokić za domaći teatar?

Moramo da pamtimo i poštujemo našu prošlost, u svakom smislu ‒ kroz događaje i ljude koji su je stvarali. Jedino tako ćemo znati ko smo, gde nam je mesto, zašto i kako danas živimo, koje greške više ne smemo da pravimo i tome slično.

Važno je, takođe, sećati se i poštovati ljude koji su učinili mnogo za našu kulturu. Malo ih je, a Žanka Stokić je bila jedna od njih. Bila je velika umetnica i prosvetiteljka našeg naroda! Samo što je volela i radila svoj posao u pogrešno vreme… Nadam se da smo joj se makar malo izvinili kroz nagradu koja se dodeljuje najboljim srpskim glumicama. Da se ne zaboravi ta nepravda!

Poznati ste kao neko ko zrači harizmom, odnosno kao neko ko je uvek nasmejan, što, priznaćete, nije uvek lako svakodnevno izbalansirati. Smatrate li smeh lekovitim, za koji je i legendarni Čarli Čaplin rekao da je „svaki dan bez smeha protraćen dan”?

Nije lako biti nasmejan. Kad živite tu gde živite, u vremenu u kojem živite, čovek pomalo zaboravi na smeh.

Moja baba, kad me je pratila kući, sa dovratka je uvek govorila: „Veselo, samo veselo!” Ima tu istine, ljudi vole da vide radost, osmeh i optimizam. Treba se terati na osmeh! Naravno, nije lako, ali blagodet je velika.

(Fotografija: Isidora Minić; ©Zbrka.com)

Šta za Vas predstavlja potraga za istinom u glumi?

Istina – to sam ja! Tako i radim svoj posao. Uvek pođem od sebe. Zaronim, pa gde stignem. Nekad je inspirativno, te idem duboko, a nekad manje, pa sam u plićaku.

Važno je biti svoj i iskren prema liku i sebi.

Sve Vaše kolege se slažu sa tim da je teže biti komičar nego dramatičar. Uživate li više u igranju predstava crno-humorističnog karaktera, kakva je „Ručni rad” ili u klasičnim komedijama?

Crna komedija je žanr koji nije puno zastupljen na našim scenama, a nije ni lak za igranje, iskreno. Dosta smo se namučile, ali tim je zadovoljstvo veće!

(Fotografija: Predstava „Ručni rad” – Dara Džokić, Isidora Minić i Branka Šelić, 30. novembar 2017, Leskovački kulturni centar (LKC); ©Nikola Stojanović)

Gde sebe najviše pronalazite – u pozorištu, na filmu, televiziji ili radiju?

Svugde. Volim svoj posao, tako da uživam da radim u svim medijima. Nadam se da će posla biti sve više – za svakoga, u svim poljima, a na radost publike.

Pripremate li neke nove filmske, televizijske ili pozorišne projekte?

Trenutno igram u „svojim” predstavama u Pozorištu „Atelje 212” ‒ mojoj matičnoj kući. To su: „Avgust u okrugu Osejdž”, „Deca radosti”, „Egzibicionista” i „Pijani”.

Možete da me gledate u TV serijama „Psi laju, vetar nosi, „Sumnjiva lica” i „Nemanjići – rađanje kraljevine” (kao suprugu bosanskog bana Kulina).

A najmlađa publika može da me vidi u Pozorištu „Puž”, u predstavi „Uspavana lepotica”.


Kako vidite pozorišnu i filmsku scenu za 50 godina?

Nadam se da će glumci ostati glumci. Živi i zdravi, sa svojom istinom koju nose.

(Fotografija: Isidora Minić, 2016; ©Blic.rs, Zoran Lončarević)

Oglašavanje

O autoru

Umetnik koji vredno usavršava svoje, na vreme prepoznate, talente. Smatram da je kreativnost osnova kulture i umetnosti, odnosno multimedije, bez kojih je život besmislen! Počeo sam da se bavim glumom 2001, a novinarstvom 2015. godine, što su danas moje profesije. Završio sam poznatu beogradsku školu glume i novinarsku školu Udruženja novinara Srbije (UNS), čiji sam stalni član. Student.

Ostavite odgovor

This site uses Akismet to reduce spam. Learn how your comment data is processed.

Inline
Podržite nas na Facebook-u i preporučite prijateljima, značiće nam! Hvala.
Adria Daily Magazin
Inline
Podržite nas na Facebook-u i preporučite prijateljima, značiće nam! Hvala.
Adria Daily Magazin

Send this to friend