Draža Petrović: Inspiracija je za amatere. Mi novinari smo profesionalci!

0

Dragoljub Petrović, kolumnista novina „Danas“ i „Nedeljnika“ odgovara na pitanja o cenzuri, svojim počecima, borbi između klasičnih i onlajn medija, ali i na to koliko se promenilo novinarstvo u Srbiji u poslednjih 15 godina.
Skoro da ne postoji sajt, portal ili štampani medij za koji on nije napisao bar jednu kolumnu. Prepoznatljiv je po oštroumnosti u mišljenju i pisanju, duhovitosti i satiri koja je neizostavni deo njegovih tekstova. Trenutno piše za tri internet portala i dva štampana medija. Dragoljub Petrović, sin srpskog glumca Bogoljuba Petrovića, zbog koga je proveo deo života na „daskama koje život znače“, ušao je u novinarstvo sasvim slučajno 1994. godine, kada se prijavio na raspisani konkurs za novinare u listu „Borba“ zbog čega je odustao od studiranja pozorišne režije na Fakultetu dramskih umetnosti.

Radili ste kao reporter, urednik reportaže, snimali TV priloge, ali ste ipak ostali verni pisanju kolumni. Šta je to što izdvaja taj novinarski žanr od drugih žanrova pa ste se tome najviše posvetili i kako je sve to počelo?

– Kolumne sam počeo da pišem sasvim slučajno. Došla je moja tadašnja urednica iz „Glasa javnosti“, gde sam radio kao reporter i pitala me je da li bih voleo da pišem kolumne. U početku sam bio nesiguran u kom pravcu će to otići, ali očigledno da je otišlo u dobrom pravcu, pošto i posle toliko pišem kolumne, tačnije od 2005. godine. i to vam je najteže jer je to svakonedeljna obaveza. Mnogo je lakše napraviti intervju, napisati reportažu ili izveštaj jer skupite materijal, pa taj materijal kasnije samo prebacite na papir. Pisanje kolumni je jako teško i malo ljudi može da opstane u tome jer mora da se drži neki kvalitet. Nisam se ja samovoljno zadržao na tome, nego se nekim ljudima svidelo i oni to traže. Da se nije svidelo nikome, ne bih ja to ni pisao punih deset godina.

Koliko se razlikuje medijska scena Srbije od trenutka kada ste počeli da se bavite novinarstvom do danas? Koje su ključne stvari koje su se tu promenile?

– Što se tiče tehničkog dela novinarstva, ključna stvar koja se tu promenila je otkriće mobilnih telefona i interneta. Tada toga nije bilo, nego si morao ozbiljno da se pomučiš da bi došao do neke informacije ili do nekih osoba. Kada govorimo o samom pisanju, tada nije bilo tabloida, recimo, dok su danas takve novine najtiražnije i najdominantnije. „Cenzure“ je bilo i tada, a ima je i sada, samo smatram da je to izlizan izraz, pre bi se to moglo definisati kao pritisak na medije, zatrašivanje novinara koje vodi do autocenzure.

Koje su dobre strane našeg novinarstva?

– Koliko god to nemoguće delovalo zbog trenutne situacije, postoje i dobre strane novinarstva. Pre svega, dobijaš mogućnost da upoznaš puno ljudi, da putuješ, da utičeš na javno mnjenje. Ja volim novinarstvo, da ga ne volim, ne bih ni radio u medijima skoro dvadeset godina. Kada pišem neki tekst, ja i dalje osećam „leptiriće u stomaku“, a taj osećaj je neprocenljiv i to bi bila najbolja i najlepša strana novinarstva.

Šta je to što jedan kolumnista mora da poseduje da bi bio uspešan u svom poslu?

– Zavisi šta piše. Ako piše neke ozbiljne, analitičke kolumne, mislim da pre svega mora da bude obrazovan i načitan. Malo smisla za pisani humor, takođe, nije na odmet. Mislim da kod pisanja kolumni, opšte obrazovanje izbija u prvi plan.

Da li Vam je teško da nađete inspiraciju za kolumne, s obzirom na to da pišete za više portala nedeljno?

– Nekad jeste, ali inspiracija je stvar za amatere, nije to za nas, mi novinari, smo profesionalci, nama je to posao. Kod nas je to specifičnije, ali ja sam dvadeset godina u novinarstvu i navikao sam da pišem i do pet tekstova nedeljno.

Draža Petrović i Zoran Kesić na promociji Dražine knjige kolumni "Žvaka u pepeljari"

Draža Petrović i Zoran Kesić na promociji Dražine knjige „Žvaka u pepeljari“

Koliko je teško, ili možda čak i opasno, pisati na način na koji Vi pišete kolumne?

– Ovo što ja pišem nije opasno. Opasno je ovo što rade novinari KRIK-a, što je radila Brankica Stanković… Jer kada se mešate nekome u biznis ili kad optužite nekoga za korupcione i kriminalne radnje i afere, to mnogo teže pada nekome od ovoga što ja pišem. Veoma je teško jer morate da imate neki talenat za to. Ima mnogo ljudi koji pokušavaju da se bave satirom, ali nije to-to.

Kako biste u tri reči opisali medijsku scenu u Srbiji?

– Mogao bih u četiri reči da je opišem: mala bara puna tabloida.

Da li ste imali nekih neprijatnih iskustava zbog nečega što ste napisali?

– Ljute se pojedinci, uglavnom ovi sa vlasti, jedni te isti ljudi. Na mene se naljutio Vučić još pre nego što je došao na vlast zbog toga što sam napisao u „Kuriru“ da su on i Tomislav Nikolić dobili dva, mala, četvorosobna stana od države, 1999. godine, posle čega me je zvao Vučić i rekao da sam pogrešio i da je on dobio trosoban stan, a Nikolić četvorosoban, kao da je ta jedna soba mnogo bitna. Onda je 2012. godine Vučić odbio da gostuje sa mnom u emisiji „Stav Srbije“ kod Dragana Bujoševića, rekavši da sam mu ja uvredio porodicu. Ja sam pristao da se izvinim javno, pred svima ukoliko Vučić donese taj sporni tekst, na šta je on ostao nem, jer taj tekst i ne postoji.

Šta mislite, ko će izaći kao pobednik u borbi između klasičnih i onlajn medija?

– Pobediće, naravno, onlajn mediji. Sve je više portala i blogova i klasični mediji, a pod tim mislim prvenstveno na štampane, ne mogu da se izbore sa tim. Jedino je žalosno zbog generacija koje dolaze, neće biti u prilici da osete kakav je osećaj listati novine, stranu po stranu. U svoje vreme sam isecao tekstove iz novina i čuvao u fascikli. To odavno više ne radim jer mi je sad sve dostupno na internetu. Nove generacije su te koje stvaraju nove medije, sve se prilagođava njima, pa i mi iz starijih generacija.

Proglašeni ste za najboljeg novinara 2010. godine, dobili ste dva puta nagradu „Stanislav Staša Marinković“, a u 2013. godini ste dobili čak dve nagrade – „Dragiša Kašiković“ i „Desimir Tošić“. Koliko Vama, kao novinaru, znače takva priznanja?

– Ko god kaže da mu ne prijaju takve nagrade i priznanja – laže. Recimo, 2013. godine sam dobio nagradu koju dodeljuje Republička asocijacija za negovanje tekovina Ravnogorskih pokreta i izdavačka kuća „Srpska reč“ koju drži Danica Drašković. To je „četnička nagrada“, a ja nisam baš bio dobar sa njima jer sam radio neke reportaže koje nisu išle njima u korist. Kada sam primio tu nagradu, na dodeli sam rekao da se nadam da to nije samo zbog toga što mi je nadimak Draža, nego da je i zbog novinarstva, oni su mi rekli da jeste i ja im verujem. Nekad se desi da dobijete nagrade koje i ne očekujete, kao što je bio slučaj upravo sa nagradom „Desimir Tošić“ 2013. godine. Ozbiljne nagrade i priznanja, kao što su ta, koje si pomenula, uvek završe u pravim rukama.

Voli da sluša "heavy metal" i rep, a ćerke pokušava da vaspitava kroz muziku, pa ih zato vodi i na razne koncerte

Voli da sluša „heavy metal“, a ćerke pokušava da vaspitava kroz muziku, pa ih zato vodi i na razne koncerte

U govoru koji je održao na Fakultetu političkih nauka, a kasnije je to objavljeno i u njegovoj knjizi, Aleksandar Tijanić je rekao da su posleratni novinari bili svedoci mnogih velikih istorijskih događaja, a da su ove nove generacije „silikonski naraštaj čiji je krajnji horizont celulit Kim Kardašijan“. Da li ste saglasni sa tom konstatacijom? Mislite li da današnja omladina može da bude „normalna“ s obzirom na to u kakvom okruženju živimo i šta im se sve servira putem medija?

– Kad sam ja bio klinac, još u vreme Jugoslavije, meni su bila servirana dva televizijska kanala koja su bila strogo kontrolisana, ne samo što se tiče vesti, nego i ostalih programa, ali je to bilo tako dobro upakovano, da nismo ni znali da nam se to namerno tako servira. Sad živimo u nekom liberalnom kapitalizmu gde privatni interes dolazi iznad svega, pa tako imate ljude koji samo žele da zarade novac, a ne da edukuju javnost, naročito mlade. Sada, na tri kanala sa nacionalnom frekvencijom imate tri rijaliti programa, koje, hteli-ne hteli, morate da gledate, bar dok menjate programe. Ni omladina ne deluje previše zainteresovano za neku samoinicijativnu edukaciju. Sve im je na dohvat ruke i svačega tu ima i deca, jednostavno, ne umeju da filtriraju to.

Oglašavanje

O autoru

Avatar

Regionalni magazin. Imate vest? Javite nam: redakcija@adriadaily.com Srbija | Hrvatska | Slovenija | BiH | Crna Gora | Makedonija

Ostavite odgovor

Ovo veb mesto koristi Akismet kako bi smanjilo nepoželjne. Saznajte kako se vaši komentari obrađuju.

Send this to friend