Sjajan glumački trio, koji čine Igor Damnjanović, Mirka Vasiljević i Nemanja Janičić, svojim predstavama osvaja srca publike i puni pozorišne sale. Oni su nam otkrili nešto o svojim zajedničkim projektima, kako je to kada glumac igra ženske likove, kako vide „filmski svet“ za 50 godina…

Igor Damnjanović (glumac, reditelj i scenarista)

Igor Damnjanović(Fotografija: Igor Damnjanović)

Nedavno je premijerno prikazan novi srpski film „Igra u tami“ u kojem tumačite lik Albanca. Da li vam je bilo teško da pripremite ovu ulogu?

Nije mi bilo teško, štaviše prijalo mi je, jer sam rođen i odrastao u Prištini. Tamo sam radio do 1999. godine, tako da mi mentalitet Albanaca nije stran. Klizav teren je bilo to što narod sa kojim smo živeli i delili sve neki ljudi gledaju sa velikim podozrenjem – jedan od razloga je ovo što nam se desilo (problemi nacionalne diskriminacije). Što se tiče samog lika – mnogi ga doživljavaju kao smešnu i zabavnu osobu, iako je uloga dosta slojevita i karakterna, odnosno nosi neku svoju dramu, te ne bi trebalo da je dvodimenzionalna.

Reditelj ste predstava „Pazi s kime spavaš“ i „Hotline“, u kojima ujedno i tumačite glavnu ulogu, pored Mirke Vasiljević i Nemanje Janičića. Da li vam prija saradnja sa njima (mediji vas često nazivaju i savršenim glumačkim triom), odnosno koliko je glumcu bitno da zna da režira?

Režija je sama po sebi jako bliska glumi, a ja sam, eto, imao sreću i priliku da radim na fakultetu sa studentima. Ona glumcu omogućava da vidi sa druge strane profesiju kojom se bavi. Što se tiče Mirke i Nemanje, dokaz o uspešnoj saradnji je nekoliko realizovanih zajedničkih projekata. Za naš posao jako je bitno da se ekipa sa kojom radimo međusobno razume, a to stvara odličnu atmosferu u kojoj je mnogo lakše raditi.

Da li više volite da igrate drame ili komedije?

Meni je prvenstveno bitno kakav je tekst. Zahvalnije je i lakše igrati komedije. U komediji kao što je predstava „Hotline“ (komedija zablude) nije nimalo lako igrati, ali je svakako lakše nego igrati dramu.

Više volim karakternije dramske uloge.

Pogledajte deo filma „Igra u tami“:

https://www.facebook.com/taramount/videos/903868433031239/?pnref=story

Nemanja Janičić (glumac i scenarista)

Nemanja Janičić(Fotografija: Nemanja Janičić)

U delu predstave „Hotline“ igrate muškarca koji oponaša ženu – Da li je teško da kao glumac igrate lik žene?

Meni je (i nažalost, i na radost) postalo dosta blisko da tumačim ženske uloge. S obzirom na to da sam odigrao dosta ženskih uloga, kolege su počele da me zezaju da će one postati sastavni deo mog glumačkog repertoara, ali tako me zadesilo.

Kada muškarac tumači ženske uloge to nosi neku određenu atraktivnost i nešto što je zanimljivo što je publici već automatski smešno. Međutim, i tu treba biti obazriv, da se ne bi preteralo. Ne sme se ići na karikaturu, jer onda postaje antipatično. Svakako je meni lakše, i naravno, više volim da igram muške likove. Ženske uloge su glumcu uvek penal u predstavi, jer se lako može otići u ono što publici nije simpatično.

Šta mislite o današnjem stanju glume u Srbiji? Da li bi ste tu nešto promenili (na primer način radai u umetničkom i u materijalnom smislu)?

Celo stanje kulture u našoj zemlji je takvo kakvo je. Sve se svelo na to da pozorišta nemaju novca za produkciju ili se ne snimaju filmovi, tj. snimaju se „No-budget films“ (srp. „Bezbudžetni filmovi“ filmovi u koje se ulaže vrlo malo novca). Imamo i verzije gde se skupe desetak ljudi, pa daju iz svog budžeta.

Dosta njih je počelo da ulazi u ovakve priče – napraviš sam predstavu, pa ako to nađe put do gledalaca… Treba se boriti, ne treba gledati kakvo je stanje u državi i društvu. Posla za glumce ima, samo treba da se radi, da budeš vredan i uporan, pa ako to uspeuspelo je, a ako neuspeće drugi put (ne uspeva sve iz prvog puta).

Pogledajte novi spot Saše Kovačevića za pesmu „Rođendan“, u kojem Nemanja Janičić tumači jednu od glavnih uloga:

Mirka Vasiljević (glumica)

Mirka Vasiljević(Fotografija: Mirka Vasiljević)

Jedna od vaših prvih uloga bila je u filmu „Mi nismo anđeli 2“igrali ste ćerku glavnog lika. Koliko vam je značila ta uloga i koliko ste glumački sazerli od tada?

Svaka godina života vam donosi neku određenu zrelost, jer prolazite kroz razne životne situacije, a samim tim (hteli-ne hteli) sazrevate. Stvari gledate drugačije sa 15, a drugačije sa 25. Ja sam, eto, dobila priliku da sa 13 godina odigram u „Anđelima“. Tada to nisam doživljavala kao neki glumački poziv, jer sam se bavila drugim vrstama umetnosti (manekenstvom i voditeljstvom). Glumce sam na snimanju doživljavala kao ljude koji su poznati a sa kojima radim, kao što sam radila neke emisije s poznatima ranije. Tek kada je došlo do premijere, shvatila sam da to nije onako kako sam očekivala, već da je nešto sasvim drugačije. Ne bih ništa vraćala i menjala, jer svaka godina nosi nešto svoje. Uvek se trudim da radim od srca i da dam svoj maksimum.

Glumački sam sazrela od svoje 13-te do 25-te, jer sam dobijala, odnosno igrala više uloga, čime sam stekla veće iskustvo. Na taj način pronalašla sam neke glumačke cake, kojima sam se služila da kasnije ulogu donesem bolje. Drugačije uloge dobijam sada, na koje sam (naravno) ponosna, jer nisam ostala na nivou da igram devojčice i buntovne devojke (tinejdžerke).

Da li vam je draže kada igrate u predstavama za decu ili kada su to u pitanju ozbiljnije uloge?

To ne može da se poredi niti da se kaže: „Ovo više volim, a ovo manje“, jer je to sastavni deo našeg posla. S obzirom na to da imam privilegiju da se bavim poslom koji volimsvaka uloga me na neki način ispuni i usreći. Kada igrate za decu to su u glavnom bajke koje znate još iz detinjstva, a deca vrlo iskreno reaguju. Predstave za decu igraju se na drugačiji način. Prosto se vi osećate kao taj lik, koji vas vrati u neko dečje razmišljanje i maštanje. Međutim, kada igrate ozbiljnije, večernje predstave, tada pratite život nekog lika koji je, možda, vama blizak ili imate nekog iz okruženja koji ima sličan život toj ulozi koju igrate.

Do sada sam najviše igrala u komedijama. Mi glumci smo željni pune sale, aplauza i dobre reakcije publike, tj. smeha (ukoliko igramo komediju) ili muk-a (ukoliko igramo tragediju). Kada dobijete tu povratnu reakciju, vi ste kao glumac srećni jer znate da ste uspešno odigrali dečju, odnosno večernju predstavu (takozvanu tezgu) u institucionalnom pozorištu.

Kako vidite filmsku industriju za 50 godina? Da li biste želeli da se tu nešto promeni?

Mogu da kažem kakvo je stanje sadada nije u najboljem redu. Imamo puno glumaca, reditelja i ljudi koji rade iza kamera, koji su vrlo iskusni, imaju mašteimaju svega, ali prosto neke kockice ne mogu da se slože, tj. da malo kultura bude u boljoj situaciji i da se više radi, jer je posla premalo. Zbog toga su glumci prinuđeni da se sami dovijaju, odnosno da rade neke svoje projekteja to podržavam, jer nisam za „sedeti i čekati“.

Kao što se recimo, medicina u nekom smislu razvija, isto tako bih volela da se razvija i ta neka filmska varijanta. Mislim da bi to svima nama dobro doprinelo i da dođemo (barem) do pola puta kao što je Holivud (eng. Hollywood). A Igor Damnjanović, Nemanja Janičić, Viktor Savić, ja i još neki glumci u Sava Centru (29. novembra 2015. godine) imamo premijeru pozorišnog 3D spektakla „Lepotica i Zver“. Tako da domaće pozorište (a ne film) prelazi na neku drugu stranu, jer je sve u mapingu, odnosno u 3D efektima (nema scenografije, već se prave zamkovi i šume), a mi ispred kao glumci igramo.

Ovo nije animirani crtani film, nego vidite uživo glumce koji igraju u animiranom prostoru. Na taj način vidimo da se, eto, i kod nas nešto malo pomera, pa mislim da će i film preći neku standarnu granicu. Više se ne snima „onim“ velikim kamerama, već vi i sa fotoaparatom možete snimati a da to izgleda prekvalitetno. Samim tim je manje teže za ljude, jer je fotoaparat lakše prenosiv. To se razvija u nekom pravcu. Treba imati sluha za tako nešto, odnosno potrebno je uložiti vreme i energiju, a na kraju krajeva i novac.

Pozorišni 3D spektakal "Lepotica i Zver" (2015)

Pozorišni 3D spektakal „Lepotica i Zver“ večeras je premijerno izveden u Sava Centru. Reditelj ove „priče o večnoj ljubavi“ je Igor Damnjanović, dok je tekst napisao Miloš Milošević.

Oglašavanje

O autoru

Avatar

Kažu da sam umetnik koji vredno usavršava svoje, na vreme prepoznate, talente… ja im verujem. Smatram da je kreativnost osnova kulture i umetnosti, odnosno multimedije, bez kojih je život besmislen! Počeo sam da se bavim glumom 2001, a novinarstvom 2015. godine, što su danas moje profesije. Završio sam poznatu beogradsku školu glume i novinarsku školu Udruženja novinara Srbije (UNS), čiji sam stalni član. Student.

Ostavite odgovor

Ovo veb mesto koristi Akismet kako bi smanjilo nepoželjne. Saznajte kako se vaši komentari obrađuju.

Inline
Podržite nas na Facebook-u i preporučite prijateljima, značiće nam! Hvala.
Adria Daily Magazin
Inline
Podržite nas na Facebook-u i preporučite prijateljima, značiće nam! Hvala.
Adria Daily Magazin

Send this to friend