Eva Ras: Nisam stvarala svoj svet u kojem bih visoko letela, a zatim nisko pala

0

Eva Ras je jedna od najboljih i najpoznatijih srpskih glumica. Diplomirala je glumu na Akademiji za pozorište, radio, film i televiziju u Beogradu 1963. godine, u klasi Mate Miloševića, zajedno sa našim legendarnim glumcem Zoranom Radmilovićem. Pored glume, bavi se slikarstvom i pisanjem. Dobitnica je mnogih značajnih nagrada i priznanja, među kojima je nagrada „Veliki pečat” – za životno delo (2001), koju dodeljuje Jugoslovenska kinoteka.

(Fotografija: Eva Ras, 1967; „Vikimedija”)

Snimali ste mnoge filmove i televizijske projekte u „zlatno doba jugoslovenskog filma”, a samim time bili i deo njegovog razvoja. Kako biste ukratko opisali taj period?

Kad ste glumac, vi gradite svoje uloge ne osvrćući se na bilo koje filmsko doba. Nemate vremena da se bavite presecima, a sada kad je to moja daleka prošlost više nisam ni zainteresovana za analize, osim u nekim prilikama kad dođu mladi doktorandi iz „belog sveta” da sa mnom proučavaju to doba.

Portugalski reditelj Andre Žil Mata је prošle godine snimio dugometražni film o „crnom talasu”, nazvan „Kako sam se zaljubio u Evu Ras?”, koji predstavlja to „zlatno doba jugoslovenskog filma”. Ovaj film je bio prikazan na mnogim domaćim i inostranim festivailma. To je veliko priznanje za mene, a oni koji me osporavaju to će i dalje činiti, ali reditelja iz Portugalije niko nije nagovarao da mene izdvoji i smatra za glavnu glumačku zvezdu tog „crnog talasa”.

Jedan od najuspešnijih filmova u Vašoj karijeri jeste „Ljubavni slučaj ili tragedija službenice PTT-a”, koji spada u kategoriju filmova „crnog talasa”. Čega se najbolje sećate sa rada na ovom filmu i koliki je njegov značaj danas?

Taj film ne prestaje „da živi” već pola veka, a postao je i obrazac po filmskim fakultetima širom planete Zemlje da bi studenti, analizirajući ga, naučili kako se pravi filmsko remek-delo. Tako sam i igrala u Kusturičinom filmu „Otac na službenom putu”, jer su u Pragu u FAMU-u, u klasi Miloša Formana čitavog semestra raščlanjivali film „Ljubavni slučaj ili tragedija službenice PTT-a”. Istini za volju, te studije je pohađao i reditelj Goran Marković kod koga nisam igrala ni najmanju ulogu, ali utehe radi, ne znam ni jedan njegov film koji je dostigao stepen Makavejevljeve genijalnosti.

Na snimanju su rekviziteri danima lovili mačke. Jednu po jednu bi puštali u sobu, gde sam ležala naga na krevetu dok ih je Makavejev pod krevetom mamio viršlama i presnim pilećim nogama. One bi se samo nakostrešile, dizale rep i mjaukale, ali nijedna od tih mačka nikako nije htela da sarađuje sa nama – mačke ne žele da budu glumice! Međutim, petog dana snimanja Svevišnji je, valjda, video kako smo uporni, rekavši: „Ove budale će večno hvatati mačke, dok ne snime onu koja ume da glumi”, pa nam je doturio mačku koja je skočila na krevet, onjušila moje lice, popela se na leđa i odšetala do nage zadnjice, tu se „ugnezdila”, umila i zaspala.

Neki mladi antitalenti, koji sada studiraju režiju ili glumu na našim umetničkim akademijama, smatraju da smo imali probleme snimajući scene sa mačkom, ne shvatajući da je i mačka imala ulogu, a da smo mi strpljenjem pronašli onu koja je bila ravnopravna sa mnom. Makavajev je imao dve prvoklasne glumice i tako izbrisao granicu među ljudima i životinjama jer je podjednako uvažavao i mene i mačku.

Nisam volela da se razgolitim, ali sam htela da vratim dostojanstvo lepoti tela koja je decenijama na filmu bila proglašena za nemoral. Svet se oduševio, moja uloga je pokazala da se priče koje ustalasaju svetsko javno mnjenje moraju pisati našom krvlju i suzama. Bila sam „žena iz naših avlija”, ali ostala sam prisebna jer nikada nisam uobražavala da sam nešto posebno, nisam stvarala svoj svet u kojem bih visoko letela, a zatim nisko pala. Uostalom, glumac ulogu potpisuje svojim telom, postojanjem, osećanjima i stvarnim licem, kao što, na primer, violinista svira na violini.

(Fotografija: Eva Ras, 2011; „Story”)

Koja je, po Vama, glavna zajednička karakteristika svih jugoslovenskih filmova?

Nema zajedničkih karakteristika, osim što smo se oteli komunističkoj kontroli. Mnogi danas mešaju zabranjene, bunkerisane filmove sa „crnim talasom”, što je neispravno, jer je „crni talas” drug Tito imenovao u novogodišnjem govoru na televiziji 1978. godine. Zabrana je bilo i biće mimo toga.

Kolika je razlika u kvalitetu serijskog sadržaja nekada i sada?

U umetnosti nije važan sadržaj nego izvedba. Veliki teoretičar, ruski glumac i profesor Konstantin Sergejevič Stanislavski je govorio da će on napraviti fantastičnu ulogu i čitajući jelovnik.

Postoji li reditelj sa kojim još uvek niste sarađivali a da to želite?

Ništa više ne postoji što bih želela. Imam 77 godina i prihvatam sve što mi ponude, jer ne želim „da budem mrtva” dok sam živa, to jest da nema uloge za mene. Za svoj najveći uspeh smatram to što ja nisam bivša glumica, te ne moram da se osvrćem na svoja ostvarenja od pre pedeset godina. Neprekidno radim i imam naslove iz ovog vremena.

Početkom ove godine bila je premijera nove indijsko-srpske filmske komedije „Saga o tri nevina muškarcaˮ, čiji ste i Vi deo glumačke ekipe. Kakav je reditelj i saradnik gospodin S. Šridar?

Šridar je moderni reditelj koji je došao iz Britanije, a poreklom je iz Indije. On je izabrao glumce i pušta ih da rade kako oni smatraju da mogu i hoće.

(Fotografija: Eva Ras, 2017; „Fejsbuk”)

Pored glume, uspešno se bavite i slikanjem i pisanjem. Šta Vam daje inspiraciju za slikanje i gde najčešće slikate?

Kompjuterom „slikam” i umesto izložbenih dvorana slike objavljujem na svojim profilima na društvenim mrežama. Mnogi mi pišu da su oduševljeni mojim slikama, koje zovem „art selfie”, jer svoju facu turim u razne tuđe dogodovštine. Nedavno sam sebe predstavila u plavoj haljini Melanije Tramp – to je komično, ali u crtežu i koloru veoma lepo.

Da li ćete uskoro objaviti neku novu knjigu?

U decembru prošle godine sam imala promociju nove knjige „Srbijo, ljubavi moja”. Bilo je minus 16 stepeni, ali je došlo mnogo ljudi u Domu omladine Beograda (DOB). Novine su sutradan pisale kako sam dokazala da sam velika glumica jer sam sama vodila promociju svoje knjige. Jednostavno, meni se tako dopada – bez preseravanja, moderatora, palamuđenja i hvalospeva. Više volim da zasmejavam publiku svojim glupostima, a glupost je uvek smešna ako se dobro plasira.

U ovom romanu pokušavam da srušim „ružičasti mit” o vladavini Josipa Broza. Taj mit vladari stalno pothranjuju već više od tri decenije. Mi koji smo svedoci tog vremena – ućutkani smo! Jugonostalgičari veličaju i dalje to „bajno doba” u stilu: „Imali smo domovinu od Triglava do Đevđelije, velike plate i stanove, mogli da putujemo…” A baš i nije bilo tako ružičasto. Ponekad mi se čini da su oni živeli u jednoj, a mi u drugoj državi.

Kako vidite svet kulture i umetnosti za 50 godina?

Za pedeset godina mene više neće biti, a kulture će biti kao što je bilo i pre mene. Čovek je smrtan, dok su kultura i čovečanstvo večni.

(Fotografija: Eva Ras, 2015; „Fejsbuk”)

Oglašavanje

O autoru

Avatar

UREDNIK za Srbiju | Adria Daily Magazine | Kažu da sam umetnik koji vredno usavršava svoje, na vreme prepoznate, talente… ja im verujem. Smatram da je kreativnost osnova kulture i umetnosti, odnosno multimedije, bez kojih je život besmislen! Počeo sam da se bavim glumom 2001, a novinarstvom 2015. godine, što su danas moje profesije. Završio sam poznatu beogradsku školu glume i novinarsku školu Udruženja novinara Srbije (UNS), čiji sam stalni/redovni član. Takođe, stalni/redovni sam član i Nezavisnog udruženja novinara Srbije (NUNS). Student.

Ostavite odgovor

Ovo veb mesto koristi Akismet kako bi smanjilo nepoželjne. Saznajte kako se vaši komentari obrađuju.

Inline
Podržite nas na Facebook-u i preporučite prijateljima, značiće nam! Hvala.
Adria Daily Magazin
Inline
Podržite nas na Facebook-u i preporučite prijateljima, značiće nam! Hvala.
Adria Daily Magazin

Send this to friend