Emanuela Bunmariež: Moj otac je rediteljski heroj i uzbudljiv filmski lik

0

Film „Manu”, prvi dugometražni dokumentarni film poznate belgijske glumice i rediteljke Emanuele, predstavlja filmsko putovanje kroz život i dela jedinstvenog belgijskog reditelja Manua Bunmarieža, dokumentovano iz perspektive njegove ćerke.

Intimno zabeležen, ovaj film predstavlja razigranu izjavu ljubavi dokumentarnom filmu i humanosti između oca i ćerke. Film ujedno predstavlja inspirativno slavlje beskrajno znatiželjnog uma koje će premijerno biti prikazano u sklopu 12. Međunarodnog festivala dokumentarnog filma „Beldocs”, u sklopu selekcije blagih i duhovitih filmova „Breeze”. Tim povodom, ekskluzivno za „Adria Daily” magazin, razgovaramo sa rediteljkom o filmu i njenom ocu.

(Fotografija: Film „Manu”, 2018; © „Beldocs”)

Kako ste došli na ideju da snimite film o Vašem ocu?

Uvek sam viđala svog oca sa kamerom – on je pravio dokumentarne filmove bez prestanka. Snimao je raznovrsne i složene ljudske situacije, dok je vodio neobični žvot.

Jednog dana, pre četiri godine, ne znam zašto, moj otac mi je dao profesionalnu kameru i tako sam došla na ideju. Rekla sam mu: „Ako mi daš ovu kameru, snimaću te! Da li ti je to u redu? Mislim da si heroj tvoje rediteljske kamere i veoma dobar lik sa uzbudljivim životom!”

Koliko su se Vaše prethodne impresije o ocu razlikovale od onih koje ste stekli dok ste snimali film o njemu? Ima li uopšte razlike?

Ne baš. Verovatno da smo postali još bliži u trenutku velike krhkosti u njegovom životu. Teško je da ćemo ponovo pogledati film jer se njegova memorija poigrava sa njim… On je postepeno pustio i vratio se u svoju realnost.

Postoje stvari koje nas nadilaze tako što živimo ovu vrstu iskustva misterije i višestruke interpretacije. Ali ovo pitanje je teško zato što ne mogu da pričam umesto njega, pošto se sve menja kada „Alchajmerova bolest” nastupi.

(Fotografija: Film „Manu”, 2018; © „Beldocs”)

Koja je najznačajnija lekcija koju ste naučili od svog oca?

Hrabrost, istrajnost, humor, ali jednako i smernost i nonšalantnost.

I pored „Alchajmerove bolesti” i starosti, Vaš otac, Manu, održao je radost života. Kako?

Ja posmatram svog oca kao kontrasnu osobu, kao što su i svi ljudi. Njegova radost, takođe, krije brige i strahove. Taj kontrast je dobar za film, ali i za pogled na sve ljude, jer smo svi nesavršeni.

Na kakve reakcije publike ste nailazili? Koji deo u filmu im je bio najzanimljiviji?

Generalno, verujem da je publika veoma dirnuta filmom, nežnim karakterom kakav je moj otac, odnosima koje tka, iskrenošću u filmu… Dirnulo ih je snažno prijateljstvo sa inženjerom zvuka. Ponekad tako stvaran izgled stvari čini da pomislimo da li možda živimo u fikciji. I takođe – odnos između nas dvoje.

Kakvi su vaši planovi za naredne projekte?

Imam dosta ideja, želja i projekata, ali mi je još uvek potrebna organizacija, okvir, kao i način finansiranja.

U današnjem vremenu nastaje mnogo filmova. Volela bih da napravim dokumentarne serije koje su pristupačne i deci, zasnovane na filozofskim diskusijama sa decom (o smislu života i sličnim temama). Oni bi mogli biti veoma zanimljivi, neverovatni i smešni. Od toga bih stvorila serijsku nit. Takođe, imam i projekat igranog filma o našem odnosu prema samouništenju. Eto, to je u „dve” reči.

(Fotografija: Emanuela Bunmariež, 2019; © Jimmy Kets)

Oglašavanje

O autoru

Avatar

Regionalni magazin. Imate vest? Javite nam: redakcija@adriadaily.com Srbija | Hrvatska | Slovenija | BiH | Crna Gora | Makedonija

Ostavite odgovor

Ovo veb mesto koristi Akismet kako bi smanjilo nepoželjne. Saznajte kako se vaši komentari obrađuju.

Send this to friend