Chris Hadfield: Svaki dan je Dan asteroida!

0

Da li znate šta bi se dogodilo sa ljudskom vrstom kada bi asteroid dovoljno veliki da uništi planetu pogodio Zemlju? Šta bi se desilo sa kiseonikom, temperaturom, vodom… Kako bi to uticalo na planetu i ljude na njoj?

Chris Hadfield: To je, zapravo, najvažnije pitanje! Smatram da, ukoliko razmislite o tome, svaki dan je Dan asteroida. Oko 100 tona asteroida pogodi Zemlju svaki, baš svaki od 365 dana godišnje. Međutim, većina delova, zapravo svi oni, toliko su mali da ne mogu načiniti takvu štetu koju pominjete. Mada, nekada se dešava da nas pogodi malo veći asteroid i na Zemlji se vide ožiljci koji o tome svedoče.

iStock_000062267818_Large

U Rusiji, u Čeljabinsku ili Manikugan krateru u Kanadi ili na Jukatanu u Meksiku postoje dokazi velikih udara koji su se dogodili u prošlosti, a šteta je, naravno, srazmerna veličini asteroida. I ako bi asteroid bio veličine automobila ili kuće ili zgrade, pa čak i veličine grada Moskve, onda to postaje pretnja ne samo za jednu oblast, već možda i za državu ili čitavu planetu. Čiksulub krater, na poluostrvu Jukatan, svedoči da je veliki asteroid pogodio Zemlju i verovatno ubio dinosauruse. Nešto te veličine može biti fatalno za sav živi svet i to je najgori mogući scenario. Pored toga, ako samo pogledate u Mesec, videćete ožiljke koje su izazvali udari asteroida tokom četiri hiljade milijardi godina i shvatićete da se to redovno dešava.

Što se tiče kiseonika, vode i temperature, zbog asteroida okeani ključaju i menja se sastav atmosfere. Život na Zemlji bi se tada poredio sa životom pored vulkana, ali na nivou cele planete. Mala je verovatnoća da će se to dogoditi, ali bi posledice bile nesagledive. Tako da, pravo pitanje bi zapravo bilo ’da li treba da se ponašamo kao dinosaurusi koji su samo posmatrali nebo i izumrli?’. Alternativno, postoje svemirski programi i Rusija ga ima duže nego bilo ko drugi. Da li treba da koristimo te programe i međunarodne sporazume i tako pokušamo da otkrijemo potencijalno opasne asteroide na vreme i sprečili štetu? Lako je sagledati štetu. Preduzeti nešto da se ona spreči je težak deo.

ThinkstockPhotos-167245459

Q: Da li se sećate filma Armagedon, sa Brusom Vilisom? Da li se tako možemo odbraniti od asteroida, da li je to realnost ili samo fikcija?

Chris Hadfield: Armagedon je strip, ni nalik stvarnosti. Armagedon je kao Spajdermen. Zabavno je, ali ni blizu realnosti, mada je to upravo i poenta. To je samo film. Moramo voditi računa da ne pomešamo filmove i stvarnost. U realnosti, detektovali smo veliki broj asteroida i dostupne su nam različite tehnologije koje mogu asteroid skrenuti sa svoje prvobitne putanje. Način koji je prikazan u filmu Armagedon je samo smišljen da zabavi publiku.

Q:  Koja je najveća opasnost sa kojom ste se susreli tokom svoje karijere, a šta je najlepša stvar koju ste videli i osetili?

Chris Hadfield: Za sve kosmonaute i astronaute najopasnija stvar je lansiranje. Ukoliko odete u svemir na šest meseci, 50 odsto svih rizika je sabijeno u prvih devet minuta. Postoje mnoge opasnosti kojima su astronauti izloženi, ali najopasniji momenat je, svakako, lansiranje. Drugi rizici podrazumevaju mogućnost udara asteroida, kamenčića iz Univerzuma. Svemirska stanica je konstantno na udaru. Bio sam na svemirskoj stanici Mir, pomogao sam u njenoj izgradnji 1995. godine i pomogao sam da se izgradi Međunarodna svemirska stanica, potom sam na njoj živeo šest meseci. Stanice su česte mete asteroida i malo se brinemo. Zabrinuti smo i vežbamo i treniramo kako bismo bili pripremljeni ukoliko bi nas neki veliki pogodio. Jedna od mogućih nezgoda je i da mali asteroid načini rupu u svemirskom brodu. To nije jedina opasnost, ali je opasnost koja zabrinjava.

Najlepša stvar je, naravno, sama Zemlja. Postoje delovi sveta čija lepota oduzima dah. Neverovatno je iskustvo kada vaš svemirski brod prođe po obodu Aurore. Ili kada vidite koralne grebene Bahama. Mislim da je to nešto najlepše što se može videti iz svemira.

Q: Da li Vas je ikada plašio povratak kući kada ste se uverili kako je Zemlja zapravo mala iz svemira?

Chris Hadfield: Postoji razlika u opasnosti i strahu. Ljudi se plaše različitih stvari, pa čak i onih sitnih i smešnih. Pravo pitanje bi bilo ’šta je opasno i šta predstavlja pravu opasnost?’. Ne želimo da se kosmonauti i astronauti plaše, znate. Strah ne čini dobrog astronauta, on se ne može tako nositi sa svojim zadacima. Zbog toga sam većinu svog života posvetio vežbanju, pripremanju i učenju kako se ne bih plašio.

Kada vidite svet onako kako sam ga ja video, to iskustvo vas pretvori u optimistu. Učini da sagledate svet onakav kakav zaista jeste. Načini od vas osobu koja rešava probleme, a ne onu koja se plaši. Mislim da tako jasnije vidite svet, sa svom svojom prirodnom i urođenom lepotom.

Q:  Kako ste došli na ideju da otvorite nalog na Twitter-u i šta Vas je inspirisalo da to učinite?

Chris Hadfield: Bio sam astronaut 21 godinu i trudio sam se da svaki dan podelim to svoje iskustvo sa drugima. Kada sam bio dete, gledao sam Nila i Baza (Neil Armstrong i Buzz Aldrin) kako hodaju po Mesecu. Oni tada nisu imali Twitter. Nije im bila dosutpna tehnologija koju imamo danas, ali su imali direktan prenos sa Meseca što je, po meni, fenomenalno. Nisu morali to da izvedu na taj način. Mogli su to sve da urade u tajnosti i da samo saopšte svetu da je misija dobro prošla. Ali su bili hrabri da prenesu uživo celo iskustvo i, kao rezultat, njihov podvig je imao mnogo veći uticaj širom sveta, kako u informativnom, tako i u inspirativnom smislu. I mislim da je upravo to i mene inspirisalo da, ukoliko rešim da radim nešto što i drugima može da bude zanimljivo, neću to čuvati samo za sebe. Smatrao sam da treba da koristim dostupnu tehnologiju i podelim svoje iskustvo kako bi i drugi možda mogli da imaju korist od njega.

Na mom trećem putovanju u svemir postojao je internet, društvene mreže i veliki broj drugih platformi, kao što je Twitter. Twitter je fenomenalna stvar zato što brzo možeš podeliti sa drugima neko svoje jedinstveno iskustvo.

Za mene je to bio divan način da, kad god vidim nešto zanimljivo, odmah podelim sa drugima i rezultati govore sami za sebe, rekao bih. Milioni ljudi me prate na Twitteru. Zapravo taj broj se udvostručio kada sam se vratio iz svemira. Nije samo odlazak i boravak tamo ono što ljude zanima. Na društvenim mrežama se radi o ljudskoj prirodi i tome kako posmatramo svet. Mislim da su Twitter i slični mediji jedinstveni i dobri upravo zbog toga.

Poland: Da li je Twitter bio dobar način da se osećate manje usamljeni u svemiru?

Chris Hadfield: Ne baš. Smatram da je mišljenje da su ljudi usamljeni u svemiru pogrešno. Tamo uopšte niste usamljeni. Stalno ste zauzeti i okruženi poslom, raznim aktivnostima i ljudima. Vas je šestoro gore. Pričate sa svetom konstantno. Mislim da najusamljeniji ljudi koje sam ja upoznao, zapravo žive u gradovima. Osećaj samoće nije određen geografski. To je psihološki momenat i meni nije bio potreban Twitter da se ne bih osetio usamljenim, naprotiv. Doživljavam neverovatno iskustvo u ime milijarde ljudi i želeo sam sa njima da ga podelim i možda ublažim njihovu samoću tako što im pokazujem ceo svet i Univerzum. Za mene, Twitter je samo još jedan vid komunikacije. Astronauti nisu usamljeni.

Oglašavanje

O autoru

Avatar

Regionalni magazin. Imate vest? Javite nam: redakcija@adriadaily.com Srbija | Hrvatska | Slovenija | BiH | Crna Gora | Makedonija

Ostavite odgovor

Ovo veb mesto koristi Akismet kako bi smanjilo nepoželjne. Saznajte kako se vaši komentari obrađuju.

Send this to friend