Bojana Stefanović Tornjanski: Ukusi i mirisi me često vraćaju u detinjstvo

0

Bojana Stefanović Tornjanski je jedna od najboljih i najlepših srpskih glumica i blogerki. Diplomirala je glumu na Fakultetu dramskih umetnosti (FDU) u Beogradu 2001. godine, u klasi Biljane Mašić – kao student generacije. Specijalističke studije iz mjuzikla pri Univerzitetu umetnosti u Beogradu završila je 2004. godine. Takođe, pohađala je i osnovnu muzičku školu, odsek za klavir.

Stalna je članica Narodnog pozorišta u Beogradu. Osnivač je i autor bloga o hrani „FatMama”.

(Fotografija: Bojana Stefanović Tornjanski; Milan Ilić)

Vaša najpoznatija uloga je Nađa u televizijskoj seriji „Ono kao ljubavˮ. Čega se sećate sa snimanja ove serije?

Moj sin je imao osam meseci, isprva mi ie bilo teško da se odlučim da snimam jer je to zahtevalo dosta vremena van kuće, ali scenario, cela ekipa i uslovi su bili nešto što se spaja jednom ili dvaput u životu, kao i serija kakva se retko kod nas radila.

Bilo je naporno i zabavno, ludo i nezaboravno, smejali smo se do suza, improvizacije kolega su bile maštovite i inspirativne ‒ rezultat svega toga je serija koju ljudi i danas, skoro deset godina posle prvog emitovanja, vole da gledaju. I dalje se dešava da me gledaoci pitaju da li i kada će biti nastavka.

Opredelili ste se da završite specijalističke studije iz mjuzikla. Zašto baš mjuzikl?

Završila sam osnovnu muzičku školu, odsek klavir. Ceo život sam pevala. Išla sam u nekoliko plesnih škola, a i na akademiji su mi stručni predmeti koji povezuju ove aktivnosti odlično išli, te je to bio logičan sled događaja. Nisam pogrešila. Te studije su bile za mene značajne, sveobuhvatne i kvalitetne. Prava je šteta što kasnije nisu zaživele u širem obimu.

Da li biste glumu uveli kao obavezan predmet u školama, budući da najbolje podstiče kreativnost, slobodu izražavanja i maštu?

Mislim da gluma kao predmet nije potrebna jer već postoji, na neki način, u sklopu dramskih sekcija, pa deca imaju mogućnost da se upoznaju sa onim što igra i scena donose.

Međutim, zasigurno bih uvela ili vratila obaveznu lektiru u dosta širem obimu. Današnji odnos prosvete prema književnosti jeste prilično sužen i zavisi od lične inicijative učiteljica i profesora. Kada imate sreću, kao mi, da učiteljica našeg sina organizuje Čitalacki klub, te se deca takmiče ko je više knjiga pročitao – to je veliki trud i radost!

(Fotografija: Bojana Stefanović Tornjanski; Milan Ilić)

Šta Vas mislima često vraća u detinjstvo?

Najčešće hrana. Dosta o tome pišem na svom blogu o hrani ‒ „FatMama”. Ukusi i mirisi me često vraćaju u detinjstvo: miris mokre zemlje, vlažne trave i ljubičica, jorgovana, ukus prženica, palačinki, spanaća i bečkih šnicli, lenje pite, kompota od bresaka, jabuka zlatni delišes…

Sinhronizovali ste brojne crtane i animirane filmove. Koji lik Vam je omiljeni?

Obožavala sam crtani film „Fifi i cvetno društvoˮ, gde sam sinhronizovala Narcisu i Vebi.

(Fotografija: Predstava „Brakolomije” – Bojana Stefanović Tornjanski i Nenad Stojmenović, 2016; Vladan Milisavljević)

Osim u „Brakolomijamaˮ, u kojim još predstavama možemo da Vas gledamo?

U mom matičnom – Narodnom pozorištu u Beogradu, u predstavama: „Dama s kamelijamaˮ, „Staklena menažerijaˮ, „Velika dramaˮ „Ženski orkestarˮ. A u Pozorištu na Terazijama možete da me gledate u mjuziklu „Neki to vole vrućeˮ.

Kako vidite svet pozorišta i filma za 50 godina?

Ovo je vrlo nezahvalno pitanje! Barem u našoj zemlji, sve se mnogo degradira, produkcionih sredstava je sve manje, a kvalitet je zamenila trka za profitom, pa smo u ozbiljnom problemu sa dobrim scenarijima.

U pozorištu se lakše dolazi do novca za predstave. Dosta ljudi se trudi da sami budu „svoji majstoriˮ, kao što je slučaj sa našim „Brakolomijamaˮ. Verujem da će toga biti više, što otvara priliku za rad i svima onima koji nisu zaposleni ili stalni honorarni saradnici. U svakom slučaju, biće velikih promena, ne nužno na bolje, nažalost.

(Fotografija: Bojana Stefanović Tornjanski; Milan Ilić)

Pratite nas na Facebook-u

Oglašavanje

O autoru

Umetnik koji vredno usavršava svoje, na vreme prepoznate, talente. Smatram da je kreativnost osnova kulture i umetnosti, odnosno multimedije, bez kojih je život besmislen! Počeo sam da se bavim glumom 2001, a novinarstvom (profesionalno) 2015. godine. Završio sam poznatu beogradsku školu glume i Novinarsku školu UNS-a. Student FILUM-a.

Ostavite odgovor

Send this to friend