Anđela Micić: ,,Biti umetnik je najveći vid slobode koji možeš da dosegneš.“

0

Anđela Micić je devojka kod koje ceo grad odlazi da se tetovira. Međutim, malo ljudi zna o tome ko je ona i čime se još bavi, osim tetoviranja. Rođena je 1992. godine, kuva odličnu kafu i imala sam to zadovoljstvo da me ugosti u njenoj kući.

Da li je jednostavno odgovoriti na pitanje ko je Anđela Micić?

– U suštini, najtačniji odgovor na ovo pitanje mogu da daju svi osim mene. Volela bih da čujem njihove odgovore. Nakon odgovora na narednja pitanja se nadam da ću približiti znanje o tome ko je Anđela.

Photo Anđela Micić

Ti si devojka koja je relativno rano krenula da se bavi tetoviranjem, ali i slikanjem. Kada ti se prvi put javila želja za slikanjem, a kada za crtanjem po koži?

– Otkad znam za sebe, znam i za olovku, papir, boje. Moj otac se amaterski bavi slikanjem i postepeno uz njega počela sam da se interesujem za to. Prva interesovanja za tetoviranje su se pojavila sa nekih 16 godina. Međutim, sve se svodilo na gledanje po intertnetu šta drugi rade, ali ja sam počela prvi put da radim tetovaže sa 18 godina.

Koji je bio tvoj prvi rad? Šta je to što ti je prošlo kroz glavu kada si prvi svoj rad naslikala?

– S obzirom da sam se oduvek zanimala za crteže, ne mogu da se setim prvog rada, jer je to bilo kada sam bila jako mala. Međutim, prva slika je nastala kada sam počela da se pripremam za filološko-umetnički fakultet i prva pomisao mi je bila da nemam pojma šta radim(smeh).

Slika: Dejan Jevremović

Slika: Dejan Jevremović

U čemu najviše pronalaziš inspiraciju? Da li je potrebno da je tražiš ili ona sama dolazi?

– Inspiracija je uvek bila prisutna, ali zna i da se ponekad uspava pa je potrebno samo malo da je probudim. Svi moji crteži i sav moj rad je zasnovan na ljudima koji mene okružuju. Dosta je zasnovan na mojim ličnim strahovima, čežnjama, tako da sam dosta okrenuta sebi samoj. Ponekad, nisam ni svesna da određeni ljudi imaju uticaj na mene ili određene stvari. Sve se to lepi jedno na drugo i u nekom trenutku ispliva nova ideja.  Volim da upoznajem nove ljude, volim da putujem, volim da pronalazim novu muziku, čitam nove knjige, jer kroz sve to ja pronađem neki delić koji mogu da uključim u svoj rad. Zbog toga sa sobom uvek nosim malu svesku, jer šta god da primetim meni zanimljivo ja skiciram u njoj i kasnije to pretočim u neki veći i ozbiljniji rad.

Dnevnik u Berlinu, foto Andjela Micic

Dnevnik u Berlinu, foto Andjela Micic

Što se tiče tetoviranja, da li si samouka?

– Mogu reći da sam samouka. Tražila sam pomoć od raznih tattoo umetnika, ali su nekako svi oni bili malo sebični. Pročitala sam dosta knjiga i istraživala preko interneta o tome. Na kraju sam odlučila da kupim pribor. Vežbala sam po veštačkoj koži, po voću i svačemu na šta sam nailazila da je prikladno za vežbanje. Zatim sam po društvu šarala i tako sam počela. Kasnije sam ja pričala i obnavljala svoje znanje sa nekim većim tattoo umetnicima, ali sam početak je bio jako težak.

12009660_10206557006459233_742220575752136920_n

Ko ti je bio uzor u slikarstvu i da li je ta ista osoba ostala uzor do danas?

– S obzirom na to da sam prve elementarne stvari naučila od svog oca, onda mi je u tom trenutku on bio glavni uzor. Zatim sam krenula na pripreme za fakultet. Uzor mi je bio profesor Bojan Otašević, koji me je spremao i njemu sam najviše i zahvalna zato što sam najviše upravo od njega naučila. Kroz fakultet nailaziš na mnoge umetnike i dosta istražuješ. Takođe, tokom studija je profesor Goran Rakić neko od koga sam naučila dosta.Konkretno, najviše volim rad Egon Šilea, a što se tiče naših umetnika Dušana Gerzića. Možda zato što su se oni dosta bavili crtežom, pa sam našla tu neku konekciju sa mojim radovima i nesvesno nešto od njihovih načina rada priključila svom.

Koji je pravac umetnosti kojom se baviš?

– Ne mogu da svrstam ni u jedan poseban pravac te moje crteže. Kada crtam, uvek krenem od malih skica, imam recimo 10 različitih skica na sličnu temu i onda prenesem na veliki format, a usput menjam. Iako sam počela od obične olovke, dodajem akril, akvarel i slično. To je proces koji se polako menja. Čak ni ja neki put ne znam kako će to da ispadne na kraju.

11006451_10205076669771741_7797461756464010578_n

Kako izgleda process kreiranja tvojih radova i prizora na njima?

– Veliki procenat tog stvaranja se svodi u mojoj glavi, zato što ja u suštini sve već smislim kako ću i šta ću da stavim na papir. Ponekad ispoštujem to što sam zamislila, a ponekad ipak promenim neke stvari. Uvek se trudim da to budu ljudi iz mog okruženja, koje ja jako dobro poznajem, jer samim tim su ti radovi bliži meni. Mogu da prikažem ono što želim. Jer, ako ja znam njihove stavove o politici, društvu i svemu ostalom, ja mogu to mnogo da prikažem. Krenem od tih nekih manjih radova i onda prebacujem koliko je moguće na veći format. Uvek imam seriju radova, jer je bolje imati 10 na istu temu, nego tri zato što možeš bolje publici da predstaviš ono što si želeo da kažeš.

Kom radu si najviše posvetila vreme i koji si najteže slikala?

– Najviše sam vremena posvetila seriji diplomskih radova. To je serija od 8 crteža i radila sam ih mesecima. Međutim, to mi nije bilo naporno, naprotiv, jako sam uživala u tome.

111

Osim tetoviranja i crteža, baviš se i dizajnom garderobe.

– Da, to je novi projekat koji sam počela relativno skoro. Nisam imala ideju da to bude samo garderoba. Međutim, za sad jeste. To je alternativna garderoba, koja se ne može tako lako naći po prodavnicama. Imala sam i ideju da to budu možda i figure od gline, takođe nešto što se ne može naći u radnjama. Nisam sigurna koliko će to da zaživi, ali je meni trenutno jako zanimljivo da se bavim time. Jako mi je važno da konstantno stvaram nešto kreativno.

Prošle godine si u avgustu organizovala prvu samostalnu izložbu crteža u Svilajncu.

– Da, pre toga sam ja svoje radove izlagala u drugim gradovima kao što su Kragujevac, Kraljevo i Beograd. Međutim, sve su to bile grupne izložbe. U Svilajncu je bila prva samostalna i do sada jedina. Ta izložba je bila posebno važna za mene, naročito jer je bila prva samostalna i bila mi je posebno draga zato što je to bilo u mom gradu, a što odziv ljudi bio je ogroman. Nisam to očekivala.

Pre par dana si imala izložbu u Berlinu. Možeš li mi reći nešto više o toj izložbi i koja je tvoja sledeća destinacija?

– U avgustu sam bila u Berlinu mesec dana u umetničkoj rezidenciji i svako od nas je radio kreativni projekat tamo. Sada imamo grupnu izložbu tamo. Iako nije samostalna, mislim da je čak bitnija od samostalne u Svilajncu. Tamo sam vodila dnevnik kroz crteže i dnevnik na papiru. Bili su izloženi i crteži, ali i ti moji zapisi zajedno sa njima. Što se tiče sledeće destinacije, to je Palestina. Na Palestini će nam biti organizovane kreativne radionice, to je u sklopu fakulteta,radimo mozaik. Ko zna, možda tamo iskrsne neka izložba.

Šta ti je najvažnije u svemu ovome?

– Bitno mi je da umetnost živi. Želim da probudim ljude. Na izložbe čak i zovem ljude koji nisu preterano zainteresovani za to, da bi što više ljudi učestovalo u umetnosti. Ako ništa drugo, makar da budu kao podrška. Bitno mi je da ostanem u tom svetu i da budem konstantno aktivna, da stvaram. Želim da ljudi odreaguju na to. Nije mi konkretno važno kako će odreagovati, da li će biti zgrađeni ili oduševljeni, ali mi je bitno da bilo kakav utisak moji radovi ostave na njih. Jer, ako se završi izložba i izađu iz galerije kao potpuno zaboravljeni da su ikada bili tu, onda sam ja u velikom problemu. Bitna mi je reakcija. A kakva će biti, to je manje važno. Jednom prilikom mi je profesor rekao da, dokle god si iskren na svojim radovima i dokle god iskreno pristupaš svom radu, ti tvoji radovi će naći put do uspeha. Ja uvek sebe na radovima sam do sad prikazivala kao nagu, jer je to način na koji ja prikazujem svoju iskrenost. Uvek kada ljudima govorim o svom radu, ja se osećam kao da stojim gola pred njima. Najvažnije mi je da ostanem dosledna sebi. Ne bih mogla nikada zarad nekog uspeha da odglumim nešto na papiru. Važno je da se ne prodam i ostanem dosledna svojim stavovima i principima.

Foto: Dejan Jevremović

Foto: Dejan Jevremović

Koliko si do sada imala uspeha što se tiče prodaje svojih radova?

– Obzirom da sam do skoro bila student, nisam se ni preterano angažovala oko toga. Jesam prodala par slika, ali to je više bilo simbolično. Ta prodaja je nešto što ti daje motivaciju da nastaviš da radiš.

Da li misliš da loš čovek može biti dobar umetnik?

– Nažalost, krivo mi je što odgovor nije drugačiji, ali može. Poznajem puno ljudi koji su jako dobri umetnici, a iz ličnog iskustva sam videla da nisu tako dobri ljudi. Šteta, nije jako povezano jedno sa drugim.

Da li se u svetu digitalne komunikacije može preživeti od slikarstva?

– Mislim da je to u neku ruku povezano. Digitalna komunikacija pomaže slikarstvu da ostane prisutno među ljudima. To je jedan od vidova da se umetnost širi. Da nema toga, sumnjam da bi mnogi od nas videli bilo koju vrstu umetnosti, jer mali broj ljudi posećuje galerije. Moguće je živeti od umetnosti, ali ne i od prodaje slika.

I za kraj, kako sebe vidiš za 10 godina?

– Kao osobu koja je dosta stvarala i putovala, ali mislim da ću i za 10 godina biti osoba koja je na početku svoje karijere.

Oglašavanje

O autoru

Avatar

Radnim danima sam Šejn, vikendom sam Brus Vejn.

Ostavite odgovor

Ovo veb mesto koristi Akismet kako bi smanjilo nepoželjne. Saznajte kako se vaši komentari obrađuju.

Inline
Podržite nas na Facebook-u i preporučite prijateljima, značiće nam! Hvala.
Adria Daily Magazin
Inline
Podržite nas na Facebook-u i preporučite prijateljima, značiće nam! Hvala.
Adria Daily Magazin

Send this to friend