Aleksandar Radunović – Popaj: „Ono što bi nas danas najviše moglo začuditi je upravo dobrota“

0

Aleksandar Radunović – Popaj, multimedijalni umetnik, jedan od onih koji zna da se od umetnosti teško može živeti, ali i da se, ako si umetnik, cure skidaju gole, a da je muzika koja je, uz advokatsku komoru Crne Gore i neka pogrebna preduzeća, najneuhvatljivija i najnedokučivija stvar.

Aleksandre, s obzirom na poslove kojima se baviš da li ti je takav diverzitet u poslovima bitan? Posmatrajući tvoj rad stekli bismo utisak da te ne drži jedno mesto.

– Kako se uglavnom bavim stvarima koje zahtijevaju mir i neku vrstu izolovanosti od spoljašnjeg svijeta – ovo se naravno ne odnosi na glumu, ali na pisanje, komponovanje i rad u studiju svakako da – prije bi se moglo reći da me mjesto jako dobro drži, tj. da je za nesmetan rad prije svega potreban boravak na jednom, sigurnom i mirnom mjestu. Iako jako volim da putujem, isto toliko volim i da sam kući, jer sam samo tada u stanju da se na pravi način posvetim pisanju ili komponovanju, a radno vrijeme mi je uglavnom od ponoći pa do četiri ujutro, što je izuzetno zdravo, kažu neki stariji doktori.

Od Blogomanije vas (The Books Of Knjige) nismo videli u Srbiji.  Da li postoje planovi za ponovni dolazak?

– Trenutno smo u fazi predprodukcije igranog filma, a kako nam je glavni partner iz Srbije, vjerujem da ćemo u narednom periodu češće boraviti u Beogradu.

Da li TBOK priprema nove projekte?

– Ovih dana bi trebalo da uđemo u snimanje kampanje za crnogorski Telekom, koja će se sastojati od nekoliko tv reklama i mislim da će pristup cijeloj stvari biti iznenađenje i za naše najtvrdokornije fanove. Pored toga , u toku je izrada animiranog spota za našu novu pjesmu i vjerujem da će to biti završeno u drugoj polovini septembra, a uz sve to uveliko privodimo kraju pripreme za početak realizacije našeg, do sada, najambicioznijeg projekta, te ćemo, ako sve bude kako treba, početkom novembra početi snimanje našeg prvog dugometražnog igranog filma.

Mnogi su vaš rad shvatali ozbiljno i nisu prepoznavali tu vrstu humora. Da li vam je to smetalo?

– Mislim da smo se u tom periodu jako dobro zezali i da su reakcije na naš rad, posebno u vremenu u kom nismo bili popularni u ovoj mjeri, bile nešto što nas je beskrajno zabavljalo. Sad kad mnogo ljudi zna o čemu se radi nema više tih božanstvenih stupidarija kojima su nas zasipali dežurni moralisti i čuvari zdravlja nacije. Glupost je najprisutnija upravo na onim mjestima za koja nam se čini da je baš tu nikako ne bi smjelo biti i sa tih i njima sličnih mjesta, ogrnuta frazama i floskulama, prerušena u nešto što bi trebalo da zvuči kao mudrost, se kezi u lice nesretnom i glupom narodu. Naravno, u prvom redu mislim na političke elite, a odmah zatim i na ostale javne radnike. Čast izuzecima, uglavnom nas okružuju budale, pri tom ne mislim samo na Crnu Goru.

Purašević je svojevremeno bio bum na teritoriji ex Yu. Jeste li spremni za nove, ekstermnije ideje?

– Purašević je naš prijatelj i divan čovjek, šteta što je trenutno u zatvoru zbog prevare. Vjerujem da ćemo još čuti za njega, a što se tiče ekstremnijih ideja , nisam siguran da u svijetu u kome živimo umjetnost, ma kakva bila, može da zasijeni ono čemu smo svakodnevno izloženi. Na žalost, u fazi smo kad nas vrlo malo toga može začuditi ili pomjeriti, a što je najgore, mislim da je ono što bi nas danas najviše moglo čuditi upravo dobrota ili neki lijep, vaspitan, velikodušan gest. Čovjek se pretvorio u životinju koja se svakodnevno bori za komadić ustajale hrane, tako da ga senzacije tipa muzike, književnosti, slikarstva, nekog atraktivnog performansa ili nečeg sličnog ne dodiruju previše, naravno, ako mu ne dirate u prljavi tanjir iz koga jede.

U kojoj grani umetnosti najviše uživaš?

– Ne mogu da se odlučim. Svaka je posebna i čovjeka ispunjava na drugačiji način. Kod pisanja je divno to što ste konstantno u procesu introspekcije, i što se često desi da se podsvjesno oslobodite nekog tereta ili stanja u kome se nalazite a da i ne primijetite da je do toga došlo. Gluma sa sobom nosi slične senzacije, s tim što je kod nas specifično to da su likovi koje mi stvaramo i igramo uglavnom poluretardirani te je u odnosu na profesionalne glumce koji igraju ozbiljne pisce, kod nas ipak najviše u pitanju radost igre, ne traganje za nekim dubinama Ida. Rekao bih neopisiva radost igre koja vas potpuno resetuje u svakom smislu ako u proces uđete kako treba.I na kraju, nikako ne smijem zaboraviti muziku koja vas obuzima i oslobađa na neopisiv način. Ako bih morao da se odlučim rekao bih da je to ipak muzika koja je, uz advokatsku komoru Crne Gore i neka pogrebna preduzeća, najneuhvatljivija i najnedokučivija stvar

11938813_1015486218462423_372548410_n

Pišeš drame i scenarija, koliko je bitno da i sam čitaš i konstantno radiš na sebi?

– Čitanje, slušanje muzike i gledanje filmova je moja pasija još od srednjoškolskih dana , pa iako je to svojevrsan rad na sebi ja ga ne doživljavam na taj način. Mislim da je to, prije svega, potreba tj. neodvojivi dio mene. Riječ je dakle o potrebi, nikako o volji za napredovanjem ili usavršavanjem. Zbog toga vjerovatno i radim sve to što radim u životu, i to poprilično loše.

Šta je poslednje što si pročitao, a kojim delima se rado vraćaš?

– Ovog ljeta sam čitao Roberta Bolanja, Sorokina, Čehova , Branu Petrovića i Bodlera, a prije desetak dana sam završio Uelbekovo Pokoravanje. Poslije Uelbeka sam uzeo Gombrovičeve Dnevnike, i to je jedna od knjiga kojoj se često vraćam. U zavisnosti od raspoloženja mogu uzeti Mana, Dostojevskog, Foknera, Peljevina, Čehova, Tolstoja, a kako jako volim filozofiju tu su i nezaobilazni Niče, Šopenhauer, Badju, Fuko, Kami, Sartr, itd. Ne znam hoće li me ljudi pogrešno shvatiti ali filozofiju često čitam dok sam na klozetskoj šolji i zbog toga mi često utrnu noge. Evo, ovih dana u toaletu čitam Fenomenologiju duha i nećete vjerovati kako neke stvari legnu na svoje mjesto ako se čitaju na pravi način i koliko pomognu čovjeku da se oslobodi tereta.

Trenutno radiš na scenariju jedne serije. Gde će biti prikazivana i koji žanr je u pitanju?

– Scenario za sitkom “Dojč kafe” sam pisao sa mojim dragim kolegom Stefanom Boškovićem, po čijoj ideji se radi cijeli serijal. Snimljeno je osam epizoda u režiji Milorada Milinkovića i mislim da od toga može da bude nešto jako zanimljivo i dobro. Planirano je snimanje još osam epizoda i time bi se zaokružila prva sezona, a mislim da će se serija prikazivati na prostorima ex Yu republika, barem je tako planirano.

Da li je Crna Gora dobro tle za vašu vrstu humora i koliko ga publika sa ovih prostora razume?

– Kako se ovim bavimo više od dvadeset godina, a rekao bih da smo i dalje jako prisutni i aktuelni, očigledno je da ljudi vole takav humor, a mislim da je i u Srbiji sve veći broj ljudi kojima se dopada to što radimo jer mi se čini da i pored toga što na prvi pogled može da izgleda da se bavimo lokalnim temama, za što je u najvećem broju slučajeva kriv način na koji govorimo, kad malo bolje razmisle o čemu govorimo ljudi shvate da se bavimo stvarima koje se tiču svih nas koji dijelimo ove ničim zaslužene prostore. Kad to shvate ljudi počnu da nas vole, a cure se skidaju gole, legnu na neku prostirku i daju nam da ih obljubljujemo po nekoliko sati.

11930659_1015486248462420_392861930_n

I za kraj pitanje: Deo si benda pod imenom „Perper“. Koliko je u pitanju posao, a koliko jlubav prema muzici? Da li ti komponuješ?

– Od početka je u pitanju ljubav prema muzici, i to ne samo kad je Perper u pitanju. The Books of knjige imaju album “ Moja domovina” i nekoliko pjesama koje smo snimili poslije njega, a ja sam do sada komponovao muziku za dvadesetak pozorišnih predstava. Rekao bih da je ono što sam radio za pozorište ipak najbliže mom senzibilitetu tj. onome što sam ja kad je muzika u pitanju. Na toj zamišljenoj rang listi poslije toga ide muzika za TBOK, a Perper, iako je nešto što mi je jako drago, je ipak bend u kojem nas petorica, svi različitih senzibiliteta i ukusa, stvaramo muziku svjesni činjenice da moramo radimo na tome da se svima učini da je to to, a da opet budu zadovoljeni ukusi svakog od nas pojedinačno. To zna da bude jako teško i u tom smislu Perper je posebna priča. I naravno, komponujem i kad je Perper u pitanju, a za TBOK osim tekstova koje često radimo skupa, uglavnom samo ja komponujem, aranžiram i produciram muziku a ista stvar je i sa muzikom za pozorište. Nikad to ne bih radio da nisam prinuđen jer je logično da kad jedan čovjek radi toliko stvari ni jedna od njih nije dovoljno dobar. Taj čovjek tokom rada konstantno gubi ogromnu tečnost, zdravlje mu se narušava i onda je vrlo moguće da dobije razne polne bolesti ili ne daj Bože, neku blažu formu sifilisa.

Oglašavanje

O autoru

Jelena Radović

Marketing ekspert i konsultant. Sociolog. Edukator. Predavač. Skriboman. Kreativac. Vlasnica i direktorka marketinške agencije "Pasaz". i Doma za stare "Alta Vista" u Beogradu. Vesela i srećna žena. Sve ostalo je samo nadogradnja.

Ostavite odgovor

Ovo veb mesto koristi Akismet kako bi smanjilo nepoželjne. Saznajte kako se vaši komentari obrađuju.

Send this to friend