Razumevanje i zdravo kanalisanje ljutnje uz pomoć telesne psihodrame

0

Razumeti ljutnju nije lako. Njene odlike se razlikuju od ostalih bazičnih osećanja poput tuge, straha i radosti, a u društvu često postoje stereotipi kada je ona u pitanju. Loša reputacija ljutnje uslovila je rasprostranjenost stava da je to jedna negativna, nezdrava i nepoželjna emocija. Pojedini psihoterapeuti se slažu sa ovim stavom, pa tako propagiraju otklanjanje ljutnje iz repetorara naših osećanja. Moje iskustvo sa ovom tematikom je drugačije. Sva naša osećanja su zdrava i sve zavisi od toga koliko ih razumemo, prihvatamo i kako ih ispoljavamo.

Živimo u društvu u kojem je porodično nasilje dugo bilo, čak je i danas u pojedinim segmentima, tolerisan oblik ponašanja. Nasilje u porodici je u naše krivično zakonodavstvo uvedeno 2002. godine. Do tada je ova pojava mahom bila “stvar porodice” i prihvatala se kao nešto “normalno”. Na terapiji sam često bila u situaciji da slušam priče poput one da je muškarac svoj bes izražavao agresijom (često pod uticajem alkohola), dok je žena bila ta koja je sve trpela, a deca su bila pasivni posmatrači.

Deca koja odrastaju uz ovakve roditelje, usvajajući model ponašanja, mogu samo da nauče da se ljutnja ispoljava ili kroz agresiju ili kroz potčinjavanje i ćutanje. Ni jedan od pomenuta dva načina nije dobar za zdravlje osobe.

Razliku između ljutnje i agresije najbolje je razumeti kroz njihovo određivanje. Ljutnja je emocija, a kao takva ona traži da se na neki način ispolji. Agresija ili nasilje je oblik ponašanja, koji osoba bira da se ispolji, u obliku povređivanja sebe, drugih i/ili okruženja.

Istovremena ljutnja i nasilje, kroz iskustvo nasilja u detinjstvu, rezultiraju pogrešnim uverenjem da su ljutnja (kao emocija) i nasilno ponašanje identični i da je to jedini način za ispoljavanje ljutnje. To je još jedno od iracionalnih uverenja, jer ne mora biti tako.

Postoje i druga ponašanja koja možemo da biramo kada smo ljuti. Potiskivanje je jedna od alternativa ispoljavanja ljutnje, koja je najčešće rezultat nesvesnog učenja i automatski ga primenjujemo. Kada potiskujemo ljutnju, u telu dolazi do spazma određenih mišića, blokiramo energetske sisteme i protok u njima. Energija je usmerena na zadržavanje ove mišićne tenzije, ona je najjednostavnije objašnjeno zaključana u našem telu. Neizražena ljutnja na ovaj način se zadržava u telu i posle izvesnog vremena manifestuje se u vidu bolova, ukočenosti pa čak i fizičkih bolesti. Sledeći put kad vas nešto naljuti samo obratite pažnju na to šta se dešava u vašem telu.

Samonega je još jedan potencijalni oblik ispoljavanja ljutnje. To je naš svesni izbor da u datom trenutku uradimo ono što je važno za naše zdravlje kako bi se pobrinuli za sebe. Kad nas nešto ili neko naljuti, potrebno je da se ljutnja ispolji na zdrav način, prihvatljiv u datoj situaciji. Primeri zdravog načina kanalisanja ljutnje su: pisanje pisma osobi koja je nas naljutila (pismo koje ćemo nakon ispisivanja svega što nas tišti baciti ili spaliti), karate udarci u vazduhu, igranje tenisa ili kik-boks vežbe u teretani, asertivna inicijativa i deljenje o tome kako smo se osećali u datoj situaciji…

Kao što se da primetiti, ljutnja je osećanje koje se može ispoljiti na tri glavna načina: kroz nasilje, potiskivanje ili samonegu. Priroda ljutnje je takva da ona traži da se energija usmeri ka nečemu u spoljašnjoj sredini. Telesna psihodrama kao akcioni metod psihoterapije poseduje adekvatne alate za učenje o novim i zdravim načinima ispoljavanja ljutnje. Na psihodramskoj sceni, u grupnom radu, glavni akter tzv. protagonista predstavlja i odigrava uz pomoć ostalih članova situaciju kada je osećao ljutnju ali nije zadovoljan kako se ponašao, jer je bio nasilan ili je trpeo i ćutao. Kroz odigravanje telo se priseća osećanja i nagomilane tenzije što zagreva protagonistu da bude spreman da ispolji ljutnju. Uz instrukcije voditelja i postavku scene na bezbedan način protagonista se podržava da verbalizuje svoju ljutnju bez bojaznosti da povredi sebe, druge ili okruženje. Oslobađanje dugo blokirane ljutnje ima efekat koji se doživljava kao pokrenuta energija u celom telu. Umesto ukočenosti tela javlja se dinamika i potreba za akcijom, kao i želja da se više brine o sebi na fizičkom, društvenom i mentalnom planu. Vraća se vitalnost i osećaj ponovne dobrodošlice u sopstvenom telu.

Autorka: Karolina Vereš, psiholog, psihodramski psihoterapeut

Oglašavanje

Vaši komentari na tekst

O autoru

Zaljubljenik u PR, organizaciju događaja, TED/TEDx konferencije, psihologiju, kulturu, novinarstvo... Realni optimista sa stavom.

Ostavite odgovor

This site uses Akismet to reduce spam. Learn how your comment data is processed.

Inline
Podržite nas na Facebook-u i preporučite prijateljima, značiće nam! Hvala.
Adria Daily Magazin
Inline
Podržite nas na Facebook-u i preporučite prijateljima, značiće nam! Hvala.
Adria Daily Magazin

Send this to friend