Lice današnjice: Koga više voliš – mamu ili tatu? (O razvodu i „podeli“ deteta“)

2

Imao sam tri godine kada su moji roditelji odlučili da će se razvesti. I od tada, sve do kasnog puberteta, pratilo me je pitanje: „Koga više voliš, mamu ili tatu?“

Ubrzo sam shvatio da to pitanje ne postavljaju tako često ostaloj deci. I mada nikada neću razumeti zbog čega ih je to interesovalo, dok su izgovarali taj glupi sklop reči, imali su čudan osmeh. Kao kada su mi saopštili da moram da operišem slepo crevo, ali da će mi sigurno pustiti da gledam Teletabise dok oni „to“ budu radili (što naravno nisu ispoštovali).

Sećam se da je odjednom odlazak kod babe, dede, svih mogućih tetki i ostatka rodbine postao češći. Za reč „razvod“ čuo sam jedne noći dok sam bojio Plutona. Miki Maus nije bio na toj strani. Pretpostavimo da tada nisam razumeo šta „razvod“ tačno znači. Ali sam osetio. I histerično sam bojicom probio svog, do tada voljenog, a u tom trenutku nedovršenog, dosadnog i glupog Plutona pravo u utrobu.

Ne sećam se nijedne scene nasilja između mame i tate. Sudeći po razgovorima sa rodbinom koji sam na ovu temu obavio godinama kasnije – nije ih ni bilo. I na tome sam zahvalan.

Međutim, borba za starateljstvo nad trogodišnjim detetom u sudnici (i van nje) bila je, kažu, žestoka. Tada su me „podelili“, bez obzira što sam, kako papir kaže, pripao mami.

I dalje se sećam tog „rasporeda“. Ponedeljak i utorak kod mame, sreda kod tate, četvrtak i petak ujutru kod mame, kasnije tog dana i cele subote kod tate, sve do nedeljne večere kada se opet vraćam kod mame.

Danas sam ponovo zaplakao. Ne zbog Severine, niti zbog Milana Popovića. Ne zbog činjenice da su se razveli i da sada neko mora da dobije starateljstvo. Zaplakao sam zbog njihovog deteta i dece sa kojima delim isti životni događaj. Ovaj tekst pišem iz pozicije deteta razvedenih roditelja. Iz lične pozicije i pozicije dece koja osete bar malo ljubavi svojih roditelja u ovim trenucima.

Dragi roditelji,

Nisam ljut zbog vaše odluke. Znam da više, najverovatnije, nikada nećemo imati zajednički ručak. Hvala na tom objašnjenju. Biće mi teško najviše tokom praznika. Taj izbor kod koga ću biti za Uskrs ili Božić, ni kada postanem punoletan, neću moći lako da donesem.

Možda ću malo koristiti „pogodnosti“ trenutne situacije za dobijanje više igračaka, za kupovinu više crtaća i knjiga, za neke stvari koje do sada nisam mogao da dobijem. Unapred izvinite. Razumite i vi mene.

Neki će vam govoriti kako sam razmažen. Kako previše imam. Ja bih im odgovorio da imam duplo vaspitanje. Vi im odgovorite šta želite. Zvuči pomalo kao rascep ličnosti, ali – drugačiji ste. Jedno bi da idem na karate, drugo na klavir, oboje na folklor. Ja bih najradije na glumu, ali dok ispunite svoje ambicije i pokušate da me skrojite svako po svojoj meri to ćete saznati tek kasnije. Tek kasnije, jer… tada me niste pitali. Ali je važno da ste me kasnije podržali. Hvala i na tome.

Počeo sam da grickam nokte. Oko toga ste se, putem dela rodbine koji predstavljaju golube pismonoše, oboje složili kako treba da prestanem. Znate šta? Još uvek nisam prestao. Možda hoću kad sednemo zajedno na kafu, zapalimo cigaretu, vidim nas na okupu i lepo me zamolite.

Neću mnogo da dužim. Hvala vam na trudu, novcu i vremenu koji ste uložili u moje obrazovanje. Hvala na svemu što ste mi pružili. Verujem da ste dali svoj maksimum.

Samo jedno vas molim. Naterajte sve one ljude da mi kažu „izvini“ za svaki put kada su me pitali: „Koga više voliš, mamu ili tatu?“

Glupo je. I bolelo je. Radili su to namerno.

A sada konačno mogu da odgovorim, bez da se plašim kako će jedno da se naljuti – volim vas oboje.

Vaše dete,

Stefan Mihajlovski.

 

Fotografija: Filip Plavčić

Oglašavanje

O autoru

Avatar

Diplomirani komunikolog. Pisac knjiga ''Ispod grla'' i ''Lice današnjice: (Auto)biografija kolektivne (ne)svesti''. TV autor i voditelj. Kolumnista. Aktivista za ljudska prava.

2 komentara

Ostavite odgovor

Ovo veb mesto koristi Akismet kako bi smanjilo nepoželjne. Saznajte kako se vaši komentari obrađuju.

Send this to friend