Euroleague

Reč, dve o Pričama s Marsa

0

Pre nekoliko dana, tačnije, u utorak, 5. marta, u Novom Sadu, u Zavoda za kulturu Vojvodine, održana je promocija zbirke priča “Priče s Marsa”, autora Srđana V. Tešina. O knjizi su govorili urednik izdavačke kuće Arhipelag, Gojko Božović, književni kritičar Dragan Babić, i autor, Srđan V. Tešin. S obzirom da je publika mahom bila sačinjena od poznavalaca Tešinovog lika i dela, stekao sam utisak da sam ja bio jedini ko nije pročitao njegovu najnoviju knjigu, te ovom prilikom – nakon što sam pročitao zbirku – želim da se iskupim što sam bio crna ovca, i da kažem poneku reč o delu.

knjiga

Prvo bih želeo da se složim sa konstatacijom Dragana Babića, da ovu zbirku valja čitati sa što manje prekida, jer atmosfera kojom su ispletene sve priče, zahteva kontinuitet osećanja koje proizvodi kod čitaoca, jer samo na taj način dobijamo potpuni utisak. Utisak kao utisak – uvek je lična stvar, i može biti različit u zavisnosti od afiniteta i uopšte delikatnosti ukusa, ali čini mi se da mora da postoji neka vrsta univerzalnog osećanja koje bi trebalo da prožme svakog čitaoca. U slučaju Priča sa Marsa, nalazim da je to osećanje – osećanje neminovnosti tragedije, ali ne tragedije ličnosti, već tragedije koja prožima svaki aspekt postojanja i delanja, a kroz koju se provlače nijanse ironije kao posebnog začina kojim svaki oblik tragedije odiše. Tragičnost svake priče varira u svom obliku, ali svaka priča, rekao bih, sadrži tu neminovnost, i ta nemiovnost je ono što je mene vuklo da čitam bez prekida (lažem, čitao sam iz dva cuga – uveče, nakon čega sam zaspao, pa nastavio dalje ujutru, kada sam i dovršio; ali pauza se odnosila na san – nesvest – tako da se može reći i da nije bilo prave uzurpacije utiska). Ono tamno, što je očevidno u svakoj priči, autor je obelodanio kao nešto sasvim prirodno, svakodnevno, gotovo urođeno, i na taj način skinuo tabuiranu koprenu sa društva, pokazavši time i onu drugu stranu svih nas koji šetamo, verovatno nesvesni da u svima nama postoji nešto čega bi se sramili kada bi bilo javno obznanjeno. Likovi iz Priča sa Marsa su obični ljudi, ljudi našeg doba i staleža, i o njima čitamo kao što čitamo članke iz svakodnevnih rubrika crne hronika koja, u Tešinovom slučaju, sadrži neodoljiv ukus crnog humora koji proističe ne iz pojedinačnih radnji, već iz same tragikomike neminovnosti sudbine koje život seje. Autorovo pripovedanje je lišeno emocija i interesa za unutrašnje biće likova, i razlika u pristupu ne postoji, bilo pisano iz prvog lica – muškog ili ženskog – ili iz perpsektive „boga“ koji sve vidi i sve zna; ta nezainteresovanost nije odraz nedostatka empatije, već pomirenja sa subinom kao nečim o čemu ne treba trošiti reči. Pisano baš onoliko koliko je potrebno da bi se reklo, autor zapravo oduzima od likova ono pojedinačno, prolazno, a svakome ostavlja ono univerzalno, ono što postoji u svima  i svuda – neka vrsta platonovske ideje. Tokom promocije u Novom Sadu, Tešin je rekao da nikada neće biti „besteler“ pisac, i to je vrlo verovatno istina, ali ne zato što ne poseduje kvalitet koji bi trebalo da zainteresuje većinu, već zato što se bavi tematikom koja nije bliska običnom čoveku, čoveku koji se boji da pogleda život u svim njegovim bojama. Isticanjem onoga što „nije“ za isticanje, autor svakako čini herojsko delo, jer izlazi iz komfora opšteprihvaćenosti, i zalazi u mutne vode, te donosi na površinu ono čega se plaše i gnušaju duhovi filistarskih afiniteta. Sam naziv zbirke – Priče sa Marsa – govori uistinu koliko smo, kao društvo, licemerni, a možda čak i slepi, jer smatramo da je van ovog sveta – sa Marsa – nešto što je i te kako sa ovog sveta, nešto što je sastavni deo nas. Priče od kojih nijedna ne odstupa od crnila, donekle i optužuju, jer bez prekida, bez odstupanja bilo koje vrste, jedna za drugom, svojim nasiljem i/ili tragedijom, napadaju i optužuju, a napadnuti i optuženi se mogu osećati samo oni koji nisu spremni da u sebi vide ono što latentno čuči u u svima, a eksplicitno u Pričama sa Marsa.

Ukoliko bih morao da izdvojim priču koja se meni najviše dopala – što, razume se, više govori o meni, nego o priči – izdvojio bih priču „Moda za starije dame“. U njoj sam naišao na konlomerat sete, sudbine, tagedije, usamljenosti, potrebe za drugim, ali sve to svedeno na ovozemaljsku dimenziju, iliti ideja svedena na pojavu, te sam čitajući u njoj video najviše od čoveka sabijeno na jedno mesto.

knjiga2

Priče s Marsa su, definitivno, štivo koje bi valjalo čitati više puta, a tako bi trebalo činiti pogotovo u mazohističkim momentima ispunjenosti i sreće, kada treba podsetiti sebe na život kakav uistinu jeste, a ne onakav kakvim nam se čini.

Pratite nas na Facebook-u

Oglašavanje

O autoru

Često osećam da u meni ima toliko mudrosti da ne bi bilo humano da malo tog kolača ne podelim sa svetom. Takođe, žulja me i taj sarkazam...

Ostavite odgovor

Send this to friend