Kameno jezero bilo je dugačko više od dva kilometra, duboko i do dvadeset metara i svi koji su se kupali u njemu – udavili su se

0

„Kameno jezero“

1.

Kameno jezero bilo je dugačko više od dva kilometra,
duboko i do dvadeset metara i svi koji su se kupali u njemu – udavili su se. Tako je barem pisalo na odštampanim stranicama koje mi je Damir pružio.
Pošto sam se namrštio, on je brzo reagovao. „Stvarno je toliko.“
„I nije to nešto za jezero.“
Slegnuo je ramenima i nategao elektronsku cigaretu na koju je pokušavao da se navuče podjednakim žarom kao i da se skine sa običnih. „Što si onda počeo da pričaš o tome?“
„Ako ti misliš da je ovde“, kucnuo sam prstom po papirima, „fascinantno to koliko je jezero duboko–“
„Dugačko.“
„Šta god. Ako to misliš, pod hitno baci taj otrov i vrati se na cigare dok potpuno ne odlepiš.“
„A to?“ Osmehnuo se. „Davljenje.“
Za razliku od mene, Damir je završio režiju, snimio nekoliko kratkih filmova, pa se, kao i svi, okrenuo reklamama, spotovima i ostalom što plaća račune, čekajući svojih pet minuta. Stan je doživljavao kao kancelariju, iako ni po čemu nije ličio na poslovni prostor. Na prvom mestu, uvek je bio u haosu: gomile omota za DVD-jeve, pa čak i VHS kasete na policama, i posteri filmova koje smo poštovali ali koje se nije potrudio ni da urami, nego su visili tako kako ih je prikačio selotejpom. Neki su se dopola odlepili, drugi načisto spali. I mada je Damir, ako ne laže, prestao da puši pre više od tri meseca, u sobi sam opazio četiri pune pepeljare, tri otvorene paklice kamela, čitav boks marlbora, nargilu koja nije bila pripaljena ali nije bila ni očišćena od prethodne upotrebe.
U prvi mah sam pomislio da ne odem do njega. Avgust se bližio kraju, a stan mi je bio kao rerna. Na četvrtom spratu, ceo dan izložen suncu. Roletne nisu pomagale. Sve što klima rashladi, kompjuter nadoknadi. A čik ugasi računar.
Ako je tako bilo unutra, mogao sam da zamislim kako je napolju. Pa ipak, nije to bio glavni razlog što sam se dvoumio. Damir je lepo zarađivao od tih poslova – da ne bude zabune, krvav je to novac, kad montiraš spotove koje moraš da pogledaš nebrojeno puta a ne želiš da ih vidiš nijednom – no u svemu tome nije bilo mesta za mene. U nekoliko navrata sam mu napisao reklamu, ali dok bi ona prošla kroz čeljusti marketinških agencija s kojima je sarađivao, dok bi je snimili, montirali, sekli, te ponovo, ne nužno tim redom… čitava ideja bi toliko izgubila od onoga što je u početku bila da bih se zapitao zašto sam im i bio potreban.
Damir je svejedno odustao od toga da me zove za slične poslove, verovatno i sam uvidevši da to ne ide, pa ipak, pre dve godine obratio mi se sa idejom koja nije imala veze s reklamama i delovala je privlačno. Vlada Jović, koji je tek završio snimanje maratonske serije Preko plota, tražio je projekat u kojem bi bio i glavni glumac i producent i sve što zatreba. Imao je volju, imao je novac, veze, čak i poneku ideju. Ali nije imao nekoga da mu te zamisli valjano pretoči u reči. Tako da je meni dopalo da uobličim siže. TV seriju je zamislio kao koprodukciju i nameravao je da angažuje neka od posrnulih, a nekad poznatih stranih imena, za koja bi mogao da se nađe novac, ili neko intrigantno lice koje ne dobija previše prostora pred kamerom. Premda mi je to tada delovalo nezamislivo, za ideju se zainteresovao jedan od mojih omiljenih glumaca, Majkl Medsen.

2.

Ne da mi je bila čast što je Medsen zaintrigiran nečim što sam napisao nego umalo da umrem od sreće što je uopšte pročitao nešto što sam napisao. A pročitao je. Vlada se video s njim i sve utanačio. Damir je trebalo da režira pilot epizodu, pa smo zajedno preštrikali tekst uzduž i popreko, izbacili koještarije koje su se provukle i posolili referencama, za istoriju filma i zaluđenike.
Narativ je pratio čoveka koji radi za kolosalnu korporaciju sa ogrankom u Srbiji. Nakon što je dao krv u firmi, dešava mu se nešto čudno: pred njim niko ne može da laže. Premisa je imala udicu koja je mogla da se zakači, korporacijski momenat doticao se Kafke, pa tranzicija, teorija zavere, sve je leglo na mesto. Internacionalna korporacija opravdavala je strane glumce, te ništa nije bilo slučajno.
Produkcija se kretala u dobrom smeru. Otputovao sam na more da iznajmim bungalov gde bih se osamio i napisao prvu sezonu, pošto sam, nasuprot tvorcima u Americi, bio ne samo glavni scenarista već i jedini. Otkrio sam privlačnu i pustu plažu što je više ličila na Siciliju nego na crnogorsko primorje: trščana baraka, Rus koji je čitao Frenzena na engleskom i američki košarkaš koji je do sutona zurio u ajfon.
Vlada me je obavestio da smo dobili zeleno svetlo. Po mom povratku čekao nas je završni sastanak. Bio je usplahiren – kako i ne bi? – a ja sam pokušavao da prikrijem uzbuđenje i nisam dopuštao sebi da se preterano radujem. Život u Srbiji naučio me je da se lepe stvari ne dešavaju gotovo nikada i da sve ovo ima više šanse da padne u vodu nego da se desi.
Ispostavilo se da je paranoja opravdana i da mentalitet svog naroda poznajem bolje nego što bih voleo da priznam. Po povratku s mora, pozvao sam Vladu da doznam kakvi su planovi i kad nas očekuje sastanak, a već iz njegovog glasa razabrao sam šta se zbilo. Ključno: previše novca, nesigurna investicija, poželjnija je naredna serija o seljacima. I dalje sam verovao da je koncept valjan mada sam bio svestan određenih tegoba u vezi s koprodukcijom. Stranci su podrazumevali ili nasnimavanje glasova ili titlovanje, a u pogledu naših, ili govor na rđavom engleskom ili nahovanje, pa da se svi koji znaju njihov glas zavrate od smeha čim progovore i umesto trilera dobijemo parodiju.
Ova epizoda me je naučila jednome, bez obzira na to što iskustvo nije zanemarljivo, izgubio sam previše vremena koje bih iskoristio produktivnije. A u misli su mi navrli scenaristi s holivudske crne liste: autori sijaset scenarija za koje se šuškalo da su vrsni, ali koji nikada nisu načeti. Ja sam barem imao knjige, pa koliko god da se one prodavale, svaki put kad objavim novu, nastavio bih dalje. Sa druge strane, čak i ako si na ovakvim projektima materijalno namiren, trošiš se.
Damir i ja smo kasnije radili još ponešto, uglavnom sitno. Najznačajniji je kratki film koji je obišao festivale, ali umesto da nam obezbedi novac za celovečernje delo, jedva smo izbegli tužbu pošto smo upotrebili pesmu Rolingstounsa. Nije baš da nismo imali svest o tome. Odrasli smo u zemlji gde je nezamislivo platiti za muziku ili za film i zalagali smo se da i naša dela budu na mreži, kako bi ih što više ljudi videlo, no znali smo da to u svetu ne funkcioniše na taj način (nije Metalika bezrazložno oterala Nepster u bankrot). Raspitali smo se i saznali da je dozvoljeno iskoristiti tri takta pesme bez naknade, pa smo tako i učinili. I samo to što smo bili podrobni i dovoljno obazrivi spasilo nas je tužbe.
Sve te sitne zamisli zametale su se spontano, u gradu, uz pivo, kad izrabimo teme i, obično, u pravilnim razmacima, pošto obojica zaboravimo prethodno nemilo iskustvo i upustimo se u novu epizodu s najverovatnije istim ishodom. Dokle god se radi o malim težnjama, nije strašno i ako se izjalove. Ali Damir me je zvao u kancelariju, a znao sam koliko ozbiljno doživljava svoje svetilište i slutio sam da je ovoga puta reč o nečem većem. Zato sam se i pribojavao.

3.

„To sam našao na Vikipediji. Koju sliku, nešto malo o položaju, dubini i, kao, ljudi se dave.“ Podigao je ruke u znak predaje. „Nisam kriv, keve mi.“
„Znači, dokumentarac?“
I sa dokumentarcima smo se oprobali kao i sa ostalim. Imali smo ideju za jedan o srpskim piscima, živim i mrtvim. Ko je živeo u vili, ko kao beskućnik, ko se držao režima, a kome je režim došao glave? Mamio nas je i Goli otok – ni zatvorenicima ni čuvarima nije ostalo puno života i njihovo iskustvo nestaće s njima – no ispalo je da nam nije dovoljno stalo, a nismo ni došli do novca. Ipak, smatrali smo da je realnije snimiti dokumentarac nego igrani film, tako da nismo odustajali od toga, samo smo čekali pravu priču.
„Jezero davljenika?“
Sa obzirom na to kako se Damir osmehnuo, ovo mu nije bilo ni na kraj pameti. „Ma ne.“
Ustao sam sa stolice – rasporedili smo se kao da je ovo pravi intervju, on s jedne strane stola, ja sa druge – i razgledao plakate. Hot FuzzDeliveranceApokalipsa danas.
„Znam“, rekoh. „Slešer. Dva para na kampovanju. Jedan par je u vezi i promiskuitetan je. Drugi par se muva. Obrt – neko ih ubija, ili još bolje, dave se, jedno po jedno. Preživi riba koja najmanje pije i najmanje se vata.“
Damir je klimao glavom, ali ne kako bi potvrdio to što sam rekao, već kao da razmatra ideju koju bi trebalo iskoristi.
Seo sam na ivicu stola. „Potrošio sam arhetipove. Pričaj.“
Podigao je noge na sto. „Poenta je: pisac na jezeru. Šta misliš o plaćenom odmoru?“ Pogledao je ka papirima s Vikipedije. „Kupaš se, pišeš, a kad se vratiš s tekstom, sačeka te novac na računu.“
„Dooobro.“ Uzeo sam olovku iz odrezane konzerve i skicirao čovečuljka koji se davi. „I… šta je posao?“
Damir je ukrstio prste na grudima. „Ako ti kažem Karl Langan?“
„Ja ti kažem zaboravi i ne znam što sam izlazio po vrućini.“
Karl Langan je bio naš heroj, glumac u B filmovima Dva metka u potiljakMaharadžina kćiKonkubina, vojnik i smrtRuski obaveštajac… Svaki njegov film bio je egzotičan, krcat lošom glumom, naivnim pisanjem i neškolovanom režijom, ali istovremeno toliko iskren i neposredan da ga zavoliš. Te filmove je retko ko pratio od početka do kraja, no pojedine delove su mnogi gledali dok se disk ne izliže.
„Ne, ne. Stani, čekaj. Ugovor!“ Skočio je sa stolice i podigao fasciklu po kojoj sam maločas žvrljao. „Evo ga. Ugovor.“
Zastao sam. „Sve OK?“
Stavio je šaku na srce. „Advokat je pregledao–“
„Ti imaš advokata?“
„Ortak završava prava.“
„I koja je moja uloga?“
„Langan je ovde završio snimanje neke gluposti. Džoni mu je bio DP, isprimao se kao da snima Apokalipsu danas. Ovaj odlepio kad je video i tako počne priča. Njemu je kod nas jeftino. Daje nam odrešene ruke. Ti pišeš… ja režiram.“
„U čemu je caka?“
Raširio je ruke. „Nema cake. Snimićemo film. Najbolji film kojem će Langan prići. A imamo potpunu slobodu. Obezbedio sam ti i jezero. Sad samo da radiš. Ali brzo. I da, još nešto. Mora na engleskom.“

4.

Oslonio sam se o sto, svestan šta sam uradio. Trebalo je da izađem na vrata, što sam i pošao. Ali ostao sam, a Damir je znao da sam pečen.
„Na engleskom?“, rekoh. „Znaš kako je to izgledalo prošli put?“
Damir se odvojio od stola i obišao ga. Nagnuo se nad monitor, kliknuo miša, pa se obrušio na tastaturu. Još nekoliko puta je naizmenično ponovio i jedno i drugo te okrenuo monitor ka meni. Na ekranu je stajao otvoren Fejsbuk profil devojke koja se navodno zvala Una Rozenberg. Fotografija je bila provučena kroz više filtera, tako da se ispod plave folije jedva razaznavao sečen poluprofil, od obrva do brade.
Damir je pokazao e-cigaretom ka monitoru. „Una nas zanima iz više razloga. Prvi, vikendica koju sam pomenuo je njena… A drugi… Sve što napišeš, ona će da prevodi u realnom vremenu. Može u hodu i da sređuje.“
„Ako ne smara i ne stoji mi za leđima kad ne treba. A može i da spremi nešto za klopu.“
Zatvorio je stranicu. „Kad vidiš Unu, znaćeš da nema ništa od toga.“ Obišao je oko stola. „Dakle, dogovor. Da otvaram pivo?“
„Ma kakav dogovor. Pristao sam da letujem s tom curom. Nisi mi rekao ništa o filmu.“
Ne obazirući se na mene, Damir je otišao do kuhinje. Čuo sam vakuum kada je otvorio frižider pa još dvaput pošto je načeo flaše.
„Šta te zanima?“
„Šta me zanima? Pa, ne znam… ko će igrati glavnu žensku ulogu? Znaš šta me zanima. O čemu je film, koji žanr?“
Pružio mi je flašu skave, što je u našem slučaju najbliže što ćemo prići šampanjcu po pitanju svečanih trenutaka. Kad su počeli da je uvoze iz Poljske, otišli smo u pab, pili dok smo mogli da stojimo i zaključili da je to savršenstvo u svetu piva: ne menja ukus od prvog do desetog, niti ako ga piješ sat vremena. Damiru je bilo stalo do ovoga, a na stranu moja paranoja, ne mogu da kažem da meni nije.
„Žanr?“, reče on. „Sećaš se kad je Van Dam umislio da je glumac?“
„Nemoj da mi kažeš da je Langan gledao Punch Drunk Love i da ću morati da pišem romantičnu komediju? Šta, upao je u fazu Van Dama?“
„Ne. Nije ni blizu te faze. A žanr? Nemam pojma, šta god, Langan izgubi ključeve i pobije sve oko sebe. Ali na zanimljiv način.“
Nagnuo sam pivo, a gorka tečnost je ovoga puta imala drugačiji ukus, ukus pobede. „Za trenutak si me zabrinuo.“
„Što, ne bi pisao?“
„Ma pisao bih i da hoće da igra gej pandura u vrtiću, samo…“
„Nećeš da napišeš glupost?“
Zavagao sam glavom. „Neću da napišem veću glupost od svega što je snimio. A konkurencija je jaka.“
Damir je podigao flašu.

5.

„Kad bi trebalo da krenem s tim?“
Iskrivio je lice. „Šta da ti kažem? Una je već tamo. Da vidi da neko nije obio vikendicu. Pre će biti da su se medvedi uselili. Ne voliš da radiš stvari u poslednjem trenutku, pa…“
„Očekuješ da pođem odmah?“
Dovršio je pivo i ispustio flašu u punu korpu.
Za trenutak sam zaćutao. Istina je da nisam imao obaveza. Kao pisac slobodnjak teško da sam mogao da ih imam. S tri romana iza sebe, mesečno sam od izdavača dobijao procenat od prodaje, ali to nije bilo dovoljno. Ipak, uz poneku kritiku, prevod, predavanje ili promociju omogućio sam sebi život bez radnog vremena. Imao sam dosta prostora za pisanje, a honorarni poslovi su ionako nepredvidivi. Ponekad mesecima nije bilo ničega, pa bih dobio tezgu koja je, naravno, trebalo da bude gotova juče. Proveo bih noći i noći zureći u kompjuter u nadi da ću završiti na vreme, šta god to značilo. Tada od pisanja nema ništa, no povremeno mi je prijalo da predahnem od kreativnog razmišljanja, a neretko se dešavalo da u tim neprespavanim noćima – pogotovo kad sam prevodio stručne tekstove – razrešim rupu u zapletu oko koje sam se danima mučio, zalud žuljajući stražnjicu i grebući olovkom papir. Trenutno nisam pisao jer sam imao svega nekoliko priča, što nije značilo ništa pošto su me čekale silne revizije. No, da bih počeo drugu ruku, rukopis je morao da odleži kako bih imao kakvu-takvu distancu. Čak i kad to završim, bilo je pitanje da li ću naći izdavača za zbirku i da li ću raspolagati sa dovoljno priča za knjigu. A pošto momentalno nisam imao nikakvu tezgu, plaćeni odmor došao je u pravom trenutku.
Damir je kucnuo kažiprstom po ajfonu koji je ležao na stolu. „Šibnuo sam ti na Fejs Unin broj i predlog za prijatelja. Najbolje što pre da prestanem da se igram posrednika i prepustim vama da se dogovarate. Ovde ionako prestaje moja uloga.“
„Zasad.“
„Ne misliš valjda da ću nešto da te editujem. Ma daj, nikad mi nećeš oprostiti, je li?“
„Oprostio sam ti.“
Odmahnuo je rukom. „Eto, sve sam ti rekao. U svakom slučaju, na Skajpu sam, Fejsu, fonu, šta ti je volja. Ili još bolje, u zavisnosti od toga šta u toj nedođiji funkcioniše.“
Prešao sam pogledom po prostoriji i zaustavio se na fascikli. „Ugovor?“
„A da, ugovor.“ Damir je pogledao mene pa fasciklu. „Eto, videćeš, nema razloga da brineš, ovo je prava stvar.“
Zagledao sam se u svoj kroki te otvorio dokument i preleteo preko nekoliko sitno kucanih strana na kojima su se, poput svih ugovora, ponavljale iste dve rečenice, na različite načine. Činilo se da je Damir rekao istinu, tako da sam sklopio korice.
„Umalo da zaboravim.“ Kročio je do kutije ispod plakata, uz napor ju je podigao i uz tresak spustio na sto. „Uh, dobiću kilu. Ali Karl je insistirao.“
„Šta je to?“
„Pogađaj.“ Potapšao je kutiju. „Kompletna kinematografija.“
Zviznuo sam. „I ja to treba da pogledam?“
„Pa, ono, u slučaju da već nisi.“

Autor romana Željko Obrenović 

Pratite nas na Facebook-u

Oglašavanje

O autoru

Regionalni magazin. Imate vest? Javite nam: redakcija@adriadaily.com Srbija | Hrvatska | Slovenija | BiH | Crna Gora | Makedonija

Ostavite odgovor

Send this to friend